Прочитај ми чланак
(Душан Пророковић)
У српској јавности и политичкој чаршији, пословично оптерећеним дневном политиком и тражењу одговора на питања „ко ће кога и са ким“, и повратак Војислава Шешеља из Хага је искључиво сагледаван у овом светлу. Дакле, постављало се питање: шта и колико Шешељ може да промени или поремети у унутрашњој политици? Међутим, значај повратка Војислава Шешеља из Хага је много шире питање. То нема ама баш никакве везе са оним што ће он урадити или, још је вероватније, неће урадити у дневној политици. Историјски догађаји се, по правилу, одражавају дугорочно на политику у једној земљи или политику једне земље, али, краткорочно посматрано, то најчешће нема неког великог ефекта. А дугорочног ефекта од свега овога ће бити. Јер Војислав Шешељ јесте победио Хашки трибунал. И његова победа је историјска!
СЛУЧАЈ ЗА ИСТОРИЈУ
Случај Војислава Шешеља ће се убудуће често цитирати и користити у правној науци и политичкој теорији, како би се показало чему је заправо служио међународни суд са дугим називом, а који је требао да се позабави злочинима против човечности током грађанског рата у некадашњој Југославији. Углед Хашког трибунала је већ увелико био пољуљан и пре пуштања Војислава Шешеља на слободу. Скандалозне пресуде и неубедљива сведочења допринели су томе, а афера Викиликс је избацила на површину и низ других ствари које потпуно дискредитују ову институцију. Ипак, „случај Шешељ“ је илустративан пример и доказни материјал на који Хашки трибунал и они који су га основали једноставно немају одговор. Држати човека у притвору дуже од једне деценије на основу конструисане оптужбе, радити све како би му се нарушило здравствено стање и на крају га пустити без пресуде, тек тако, као да се ништа није ни збило, могло се десити само током тридесетих година ХХ века у совјетском правосудном систему. О томе је још давно писао Данило Киш у својој Гробници за Бориса Давидовича.
После пуштања Шешеља Хашки трибунал је клинички мртав и не само да ће све будуће пресуде бити без потребног легитимитета већ се у питање доводе и све донете до сада. Отуда и паника у Загребу, а затим са извесним закашњењем и у Бриселу. Хрватска је и званичним путем покренула протест због јавних наступа Војислава Шешеља а затим је о томе расправљано и унутар Европског парламента. Како је најавио председник комшијске државе Иво Јосиповић, на крају би о свему требало да се изјасни и Савет безбедности УН. У резолуцији Европског парламента се „снажно осуђује Шешељево ратно хушкање, охрабривање територијалних претензија и покушаји да се Србија скрене са европског пута“. Европски парламент упозорава и да су Шешељеве изјаве „отвориле ране и да би могле да подрију напоре по питању регионалног помирења и напретка који је постигнут последњих година“. Оваква хистерична реакција једне од четири најважније институције ЕУ заправо потврђује све напред изнете закључке.
ПАНИКА У ЗАГРЕБУ И СТРАЗБУРУ
Улога Хашког трибунала није била да кажњава злочинце. Да је то била улога суда, не би се тако провукли Рамуш Харадинај и Насер Орић, на пример. Хашки трибунал је био само пуко средство САД, преко којег је требало, са једне стране, вршити притисак на Србију (донекле и на друге ексјугословенске земље када је то било у интересу САД), док је, са друге стране, требало пресудама „писати историју“ југословенског грађанског рата. На крају, захваљујући тако „написаној историји“, успостављен је поредак у региону у којем је Србији трајно намењена подређена улога. Како и да буде другачија када су Срби кривци за ратове и несреће? Колапсом Хашког трибунала и његовим делегитимизовањем у питање се доводи и стрпљиво грађена историјска конструкција. А, када се то отвори, аутоматски на дневни ред долази и питање „новог балканског поретка“, који су у претходне две и по деценије скројиле западне земље. Отуда и панично помињање у Европском парламенту могућности да Србија може „скренути са европског пута“ и „подривању напора по питању регионалног помирења“.
На крају, може се испоставити после извесног времена да су све ове конструкције биле мањкаве и да су се морале срушити саме од себе. Може се испоставити и да су и САД и посебно поједине европске земље направиле низ грешака на Балкану, које ће их скупо коштати у времену које долази. Можда би се све то десило и да није било Шешељеве победе над Хашким трибуналом. Али, пошто се она десила, вероватно ће остати записано како је ово била једна од значајнијих прекретница у нашој савременој историји. Инстиктивно реагујући, хрватски политичари су показали да их овакав расплет плаши, а њихове колеге из ЕУ су јавно манифестовале, пошто су направиле закаснелу рачуницу шта из свега овога може да изађе, да их то итекако забрињава.
Остало је само да се о овоме мало поразмисли и у Србији. Ваљда нас се то тиче. За почетак, могли би државни органи да покрену посао прикупљања материјала за публиковање беле књиге о неправилностима у раду Хашког трибунала. Да то буде некакав одговор и притисцима који долазе из Брисела и свим оптужбама и непријатностима које долазе из Загреба. А касније, ствари ће се у доброј мери одвијати саме од себе. Клупко је тек почело да се одмотава.
