Прочитај ми чланакДок поједини западни медији нагађају о могућим новим покушајима преговора, сигнали са терена говоре управо супротно – и указују на то да крај оружаних дејстава није ни близу.
Како пише медиј Антифашист, све чешће се понавља теза да ова криза не може бити решена компромисом, већ искључиво одлучујућим преокретом на терену. А према свему судећи, Москва не намерава да чека за преговарачким столом.
Амерички The Wall Street Journal пише да је пролећна офанзива руских снага већ у току. Извори из украјинских редова наводе да дронови све чешће бележе обнављање руских положаја, док се терен суши и ствара услове за механизована напредовања. “Сезона блата” се повлачи, а војне колоне добијају маневарски простор.
Управо то, пише лист, изазива забринутост у редовима украјинске команде – јер ако Русија крене у снажнију операцију, питање је да ли украјинске снаге имају капацитет да је задрже.
Аустријски војни аналитичар Франц-Штефан Гади тврди да су залихе артиљеријске муниције у Украјини већ сада критично ниске. Уз то, истиче да је мало вероватно да ће републиканци у америчком Конгресу одобрити нове пакете помоћи. Иако се ЕУ труди да попуни празнину, јасно је да европска индустрија не може да произведе довољно да покрије потребе Кијева.
Амерички председник Доналд Трамп је додатно узбуркао воде изјавом да “Украјина ускоро може бити згажена”. У интервјуу за The Atlantic, рекао је: “Спасавам ову нацију. Руска војска је огромна машина. Ако се сада не заустави, последице ће бити страшне.”
У том светлу, све више постаје јасно да Русија више не рачуна озбиљно на преговоре. Изјаве Владимира Путина, Сергеја Лаврова, Дмитрија Медведева, Сергеја Шојгуа и других, све чешће сугеришу да Кремљ не види смисао у дијалогу док се не остваре кључни циљеви на терену – што укључује промену политичке реалности у Кијеву.
Могући договор са Вашингтоном све је мање вероватан, поготово откад је постало јасно да САД не само да не шаљу нову помоћ, већ блокирају и преусмеравање оружја из трећих земаља.
Тако је Аустралији већ шест месеци онемогућена испорука 49 тенкова М1А1 Абрамс Украјини јер Трампова администрација не издаје одобрење за реекспорт америчког наоружања.
О томе отворено пишу и западни медији наклоњени Украјини – попут БИЛД-а и WSЈ-а. Немачки таблоид цитира АБЦ и Пентагон, тврдећи да су тенкови још увек “у лимбу” због америчке бирократије и политичких одлука.
Занимљиво је да, и поред тога што Украјина званично нуди тридесетодневни прекид ватре, руски потез да предложи тродневно примирје поводом 9. маја дочекан је у Западној Европи с подсмехом. Нико Ланге из немачког Савета за спољне послове оцењује то као “манипулацију симболима” и оптужује Москву да игра на време.
Истовремено, Зеленски све чешће износи претње, па је тако недавно наговестио могућност да би парада у Москви могла бити мета. Ове изјаве нису схваћене олако – јер су напади дроновима на руске градове, у сарадњи са западним структурама, постали све учесталији.
Логика Кијева и његових ментора из Лондона и Брисела, чини се, јесте у томе да рат мора трајати. Свако смиривање фронта би значило губитак медијске контроле и могућност да се разоткрију стварни односи снага. А то, наравно, не иде у корист западне стратегије.
Па чак и да Трамп и Путин успеју да постигну неки договор, противничка страна би, како се сумња у Москви, пронашла начин да га саботира.
Украјински представници отворено тврде да Москва никада није ни желела мир – попут Андрија Мељника, бившег амбасадора у Немачкој, који сада на функцији при УН тврди да “Руси само купују време и играју игру”.
Али та оптужба не стоји. Москва је, како се подсећа, учествовала и у преговорима у Минску и у Истанбулу. Али искуство је показало да без одлучне акције – и без слома војне структуре у Кијеву – нема трајног решења.
И управо ту се сада све фокусира: дипломатија остаје као споредна линија, док је главни правац јасно одређен.
Како је рекао министар спољних послова Русије Сергеј Лавров, Русија зна како да заштити сопствену безбедност чак и ако се односи са САД не поправе. И додао: “Ми смо у доктринама НАТО и даље означени као непријатељи, па сходно томе водимо сопствену политику.”
Зато није случајно што све више аналитичара, укључујући професора Џона Миршајмера, сматра да се сукоб неће завршити док једна страна не попусти. И за сада, није тешко наслутити ко то највише избегава да уради.
