Прочитај ми чланак
Београд – На ранг-листи поверења, невладине организације су на 18. месту, према истраживању НДИ и Цесида. Поверење у НВО има 32 одсто грађана, а 46 одсто га нема. У истраживању из 2005. године, с истим питањем, резултати су били слични: у НВО је веровало 34 одсто а поверење у њих није имало 48 одсто испитаника, пише лист Политика.
НВО, синдикати, парламент, влада, странке, државна и приватна предузећа, односно њихови власници, део су друштва којем се више не верује него што се верује.
После октобарских промена поверење у НВО је надмашило неповерење, али поверење се од средине 2002. године стабилизовало на подршци четвртине грађана.
Иако се после 2000. године невладин сектор проширио и на мања урбана средишта, још је социјално гетоизиран. По резултатима свих истраживања од 1999. године, присталице и активисти НВО сектора долазе из редова стручњака, ученика и студената, млађих, од 30 до 40 година, који се осећају добитницима транзиције, мада је реч о људима с просечним приходима.
Највећи степен поверења грађани имају у НВО које се баве заштитом животне средине или програмима за инвалидна лица, а знатно мање према онима које се баве промоцијом људских права и развојем демократије.
Само по 13 одсто испитаника показује поверење у Хелсиншки одбор за људска права и Фонд за хуманитарно право, који подстичу демократску транзицију и суочавање с прошлошћу. Још мање поверења имају у Образ (девет одсто) или удружења за одбрану хашких оптуженика (13 одсто).
Драгомир Анђелковић из Форума за одговорну политику каже да су НВО замишљене као средишта самоорганизовања грађана која треба да допринесу да друштво функционише боље. Идеја је да се проблемима не бави само држава, већ да се ограничи њена претерана експанзија.
„Зато је сектор НВО од огромног значаја за постојање суштинске демократије и сви грађани га, преко средстава која се дају директно или посредно (преко пореских олакшица донаторима), финансирају. У развијеним државама око половине радноспособних грађана повремено волонтерски ради за неку НВО јер цивилни сектор ужива релативно високо поверење, што код нас, нажалост, није случај.”
Владимир Вулетић, социолог, каже да је старија популација деведесетих година доживела демонизовање невладиних организација, што је некима остало у свести.
„Међутим, НВО генерално имају корективну функцију и увек су у сукобу с властима. Оне су самоорганизоване, па се зато поставља питање ко стоји иза њих. Када би њихов рад био транспарентнији, можда би то било боље, али и то је питање. НВО су ледоломци, улазе и у сукобе с јавним мњењем, промовишу ЛГБТ, заштиту мањина, екологију – и увек наилазе на неразумевање у јавности, али то се не може избећи, иначе то не би било то. Полемисало се и о њиховим средствима, зато што део јавности не зна кога репрезентују.”
Дејан Вук Станковић, политички аналитичар, каже да НВО имају одређене области у којима делују, што и јесте њихова улога.
„Они који се баве осетљивим питањима желе да пласирају неки став а не да добију подршку за њега, популарност им није битна. На пример, највише су урадили у борби за права ЛГБТ популације и то су наметнули држави као тему.”
Он каже да Србија нема развијено грађанско друштво а да има сасвим пристојно организован цивилни сектор и његов медијски пласман.
„Неке организације баве се контроверзним питањима, па одијум преносе и на НВО које се баве школством, инвалидима или екологијом. Ипак, интересантно је да је НВО која се бави сарадњом с Хашким трибуналом више осуђивана од стране грађана него политичари који су радили на томе.”
Непопуларност НВО у Србији Анђелковић објашњава тиме што „мали број формално НВО, а у пракси лобистичких центара или квазиполитичких организација, баца сенку на читав сектор. Те НВО нису се примарно бавиле нити се и даље баве заштитом људских права, већ су се (гео)политички сврставале и у Србији заступале ставове народа у региону или великих сила с којима смо били и остали у озбиљној колизији интереса.
За све лоше што се дешавало на Балкану криве Србију а афирмишу позицију оних с којима смо били у сукобу. Због тога је код великог броја грађана створена погрешна слика о цивилном сектору у целини.
Неосновано се уврежило мишљење да је он нужно анационалан, да је инструмент туђих (гео)политичких интереса, да му је сврха политичкопропагандна а да се не бави проблемима важним за грађане.”
Анђелковић каже да, насупрот томе, код нас постоје хиљаде НВО чији активисти мукотрпним радом, често врло ограниченим средствима, настоје да на разним пољима унапреде друштвени амбијент и квалитет живота грађана.
(Политика)
