Прочитај ми чланакСећате ли се оног лудила 2014. године кад су се људи од пера узјогунили да напишу који литерарни или историјски "јубилејски" или "комеморативни" редак о Гаврилу Принципу и његовом контексту. Било је и ТВ серија и покоји филм. Углавном, ретко шта што ће преживети суд времена. Кад се сетим "гавриломаније" из 2014, могу да помислим шта ће бити догодине кад на ред дође сто година од стварања Југославије. Биће сигурно "јаче" од "Миланског едикта" који смо прославили као да га је донео краљ Милан.
Можда би све било другачије да је Милошевић прихватио „План у 10 тачака“ Борислава Михајловића Михиза – прецизније „Предлог за размишљање у десет тачака“ (НИН, 1991), који је између осталог предлагао и да Србија призна независност Словеније и Хрватске уз поштовање права Срба ван Србије. Овако смо ипак добили авнојевске границе, али без авнојевских принципа и замрзнути конфликт који се храни непомирљивим наративима.
Већина грађана у Србији и БиХ сматра да је распад Југославије донео више штете него користи, показало је најновије истраживање агенције Галуп. У БиХ је више од 77 посто испитаника одговорило позитивно на питање „Да ли је распад Југославије донео више штете него користи држави“, док је у Србији чак 81 посто људи одговорило са „да“, у Црној Гори 65 посто испитаника и у Македонији 61 посто, такође, види негативне последице распада бивше државе.
С друге стране, грађани Словеније (41 посто) и Хрватске (55 посто) сматрају да је распад Југославије донео више користи. Према истраживању, најсрећнији су на Косову, где 75 испитаника распад Југославије види као позитиван. Негативне последице распада виде углавном старији грађани.
Сећате ли се оног лудила 2014. године кад су се људи од пера узјогунили да напишу који литерарни или историјски „јубилејски“ или „комеморативни“ редак о Гаврилу Принципу и његовом контексту. Било је и ТВ серија и покоји филм. Углавном, ретко шта што ће преживети суд времена. Бурне реакције изазвао је и историчар Кристофер Кларк са студијом „Месечари“ која је са више адреса проглашена „ревизионистичком“. Кад се сетим „гавриломаније“ из 2014, могу да помислим шта ће бити догодине кад на ред дође сто година од стварања Југославије. Биће сигурно „јаче“ од „Миланског едикта“ који смо прославили као да га је донео краљ Милан.
Ево, сад могу да се кладим да ће тај „јубилеј“ додатно покварити односе у региону, да ће Хрвати додатно побећи од те „куге“, да ће се „у нас“ освежити она Војислава Коштунице — „сваку Југославију у мутну Марицу“ (уосталом „митровдански“ устав прети да сустигне по трајању онај из 1974), али могу и да се кладим да ће тај „јубилеј“ поново потврдити да то што нема Југославије не значи да криза и даље нема југословенски карактер.
Помало неочекивано из пера Вука Драшковића стигла је нова варијација на кључно твинпиксовско питање – „Ко је убио Лору Палмер“. И то коинцидира с наставком ове култне серије који се у Венити феру диже у небеса. Драшковић у наслов новог романа ставља питање „Ко је убио Катарину“, при чему је Катарина изгледа Југославија. Вуку и свим заинтересованима препоручујем да погледају „Подлих осам“ – последњи вестерн Квентина Тарантина. Ту је најпрецизније објашњено ко је убио и како Југославију (Катарину). Претпостављате да су „подлих осам“ шест република и две аутономне покрајине, иако претпостављамо да намера Тарантина сигурно није била да се бави овим питањем. С тим што у „Подлих осам“ нема никаквог „дрекавца“ као у „Лепа села лепо горе“ који би послужио као изговор. Вук Драшковић је на време „одрадио тему“ у којој ће догодине многи да се крчкају.
Своје су по овом питању „одрадила“ 2014. (али као да су говорила за „јубилејску“ 2018) и два идејно различита интелектуална и духовна ауторитета (очигледно без амбиције да полемишу) дајући опречна мишљења о Југославији. Вероватно највећи живи социолог Јирген Хабермас рекао је тада како сматра да је Југославија требало да остане заједно, да је тај распад био трагедија, а да је тадашњи немачки министар спољних послова Геншер направио страховиту погрешку у смислу прераног признања Хрватске. „Југославија је била предиван пројект“, изјавио је ексклузивно „у једном даху“ (такав је био новинарски утисак) за загребачки Глобус Хабермас.
С њим је у Будимпешти у просторијама канцеларије Европске комисије, те 2014. кад се свет спремао за Мундијал у Рију, разговарао Илија Матановић на тему да ли је уопште могућ заједнички идентитет Европљанина, уместо скупине народа окупљених у једну „умјетну интересну творевину“. Хабермас је показао и видну носталгију на помен Корчуланске летње школе (Праxис филозофије), на тај покрет „марксистичког хуманизма“ коме су припадали Михаило Марковић, Руди Супек, Милан Кангрга, Иван Кувачић…, а којима су се прикључили и интелектуалци калибра Фрома, Маркузеа, па и самог Хабермаса. Аналогије ЕУ, Аустроугарске и СФРЈ из „најбољих дана“ провоцирају и данас на размишљање. У смислу заједничких идентитета, тржишта, коегзистенције, конфликата, али и епилога.
С друге стране, папа Франческо (Фрања) оценио је отприлике кад и Хабермас да је распад Југославије био разумљив пошто се радило, како је изјавио, о толико различитим културама да нису могле опстати заједно „без лепка“. Поглавар Римокатоличке цркве је у интервјуу за лист из Барселоне Вангвардија показао пуно разумевање за сецесију у СФРЈ, али и изразио забринутост због сецесионистичких иницијатива у Шкотској, Каталонији и италијанској области Паданија. Значи, пре Брегзита. „Случај Југославије био је веома јасан, али питам се да ли је толико јасно у другим случајевима“, додао је папа.
Али „на терену“ ствари су по овом питању обично опскурније: у инциденту од пре неки дан у Хрватској, извесни Стјепан Лучин (ХДЗ), из Трогира, ставио је и Анту Котромановића (бившег министра одбране) и још неке његове социјалдемократске страначке колеге у контекст „крепале југословенске змије“, али која тек треба да „цркне до краја“, којој тек треба „главу откинути“. Котромановић, иначе и виђенији бранитељ, „јуначину“ из ХДЗ-а који га „југославенски“ таргетира (потом се извинио) подсећа да у њиховим редовима (ХДЗ) има на „десетке тисућа комуниста, косоваца, удбаша… Они су били и сада су министри, жупани, градоначелници, заступници и живи били још 100 година. Надам се да те главе нећеш сјећи и да ће бити поштеђене у твојој јединој Хрватској“.
Ова „полемичка“ епизода као да је дошла из наредне 2018. године када ће нас сличне „полемике“, сигуран сам, преплавити. И за које се морамо припремити „просвећеним антијугословенством“ као антитезом извозу антибирократске револуције и њених ратних деривата ономад.
У загребачком хотелу „Еспланада“ у прошли понедељак одржана је још једна конференција „Хрватска какву требамо“. Председница те земље Колинда Грабар Китаровић истакла је да је важно поставити питање шта државу чини посебном и различитом од других, да имиџ Хрватске може утицати и на њену сигурност, демографске потенцијале… Споменула је негативан пример филма „Борат“ због којег је Казахстан добио имиџ назадне и ксенофобичне државе. Као позитивни пример навела је ребрендирање Шпаније након пада Франсиска Франка. Помињала је Колинда и значај јавних личности за брендинг, али је интересантно да хрватска председница није у „Еспланади“ објаснила улогу певача Марка Перковића Томпсона у „(ре)брендирању“ Хрватске с обзиром на то колико га она и политички врх слушају и колико су били разочарани због отказивања његовог концерта у Марибору.
Да се све додатно врати у колоплет „југословенске змије“ која никако да „крепа“ постарао се додатно Јанез Јанша, доајен из времена растурања „Катарине“, који је подржао Томпсона и бранио га као ниједан хрватски политичар. Чак је и председника Словеније Борута Пахора ставио у „комунистички“ контекст. Истакао се и Бранко Гримс, председник Одбора за контролу сигурносних и обавештајних служби словеначког парламента, који тврди да је забрана концерта Томпсона у Марибору „неутемељена и да је резултат политичких притисака леве власти“, те сматра „недопустивим да у Словенији наступају Цеца и Баја Мали Книнџа који су агресори или Балашевић и Бора Чорба који су деведесетих вређали Словенце, али не и Томпсон који је домољуб и бранитељ…“
При чему се заборавља да је Ђорђе Балашевић недавно и буквално расплакао Задар. Око 8.500 обожаватеља у крцатој Дворани Крешимира Ћосића на Вишњику имало је овог маја прилику након дугих 28 година, на позорници свог града уживати у безвременским хитовима популарног Ђолета против кога се наравно дигла „кука и мотика“ и пред гостовање у Задру говорила о „Панонском морнару“ као великосрбину и четнику. Јанез Јанша сматра да је Томпсонов концерт забрањен у комунистичком маниру.
Бивши градоначелник Марибора Франц Канглер истиче да је недопустиво забрањивати концерт особе (Томпсона) која никад нешто ружно није рекла против Словенаца, док се — с друге стране, одржавају концерти српских звезда које су деведесетих вређале Словенију и Словенце. Пример је, наравно, Ђорђе Балашевић и његова „Лаку ноћ, Јанези“ — где је „простачки вређао Словенце“ због рушења Југославије, док их је Бора Ђорђевић назвао „бечким коњушарима“. Пре коју годину Мирославу Илићу је под претњом драговољаца отказан концерт у Винковцима, па је тада као права југоносталгија зазвучало сећање да су се некад неке чике успротивиле идеји да Мирослав Илић запева на „Сплитском фестивалу“ јер тобоже концепцијски не одговара.
Певачи прате постјугословенски простор непомирљивих наратива и паралелних димензија. Контрасти су упечатљиви: кад је, на пример, са Бојаном Стаменов Србија 2015. добила идеалног представника, тако се тада чинило („Цео свет је мој“) за „Евросонг“, приштински репер Аријан Агуши у споту „Пушка слобода“ промовисао је убијање српских полицајаца као друштвено прихватљиво. Урбана чаршија се својевремено прилично узјогунила и откуд Топалко код Томе на пријему за Сретење. Они су се зближили на „Данима шљиве“ у селу Гргуре, општина Блаце, али и мимо тога председник државе на пријем треба да зове представнике широких социјалних слојева и пословних профила.
Мада, Томпсон код Колинде некако није исто као Топалко код Томе јер Топалко није „национални трубадур“, нити се повезује с четничким мелосом. Никада нећете чути Топалка да пева „Ја сам рођен ђе џамије нема“ или било шта што вређа другога. А фантастично пева песме Хариса Џиновића.
Некада давно у ТВ емисијама Вучић је знао да подсети како се на српским славама зна запевати о Радовану и Ратку, али данас је ипак тешко замислити да се Вучић загрли са Иринејом Буловићем, Љубишом Диковићем и Ером Ојданићем и да запевају пред камерама „Ој Милице чобанице“ (камоли „Ко то каже, ко то лаже“). Или да запевају нешто с Бајом Малим Книнџом? Да ли би то суштински било исто као кад је председница Колинда Грабар Китаровић, с представницима војске, бранитељима и клером у Лурдсу, где је учествовала на 59. међународном војном ходочашћу, запевала Томпсонову „Лијепа ли си“. С обзиром на контексте.
Зна ли Колинда као фановка да Томпсонова „Аница, книнска краљица“ има исту мелодију као и четнички евергрин „Над Краљевом жива ватра сева“ (Нема Симе, нема ни Дерока…)? Не знамо да ли је Томпсон тога свестан, али елементи српског (заједничког) фолклора више су него приметни. Ту је и „Еро с онога свијета“, али у суштини то је опскурна „еклектика“, или боље рећи естетизована (али без „кемпа“) хеви-севдах синтеза Дивљих јагода (Мотори…), Јужног ветра (Шемса, Синан, Кемал…), Осмог путника (Гласно, гласније…), Аббе (Супер Трупер), Нервозног поштара (Салко динамиташ…), некадашњих представника новог таласа британског метала (Саxон, фаза Дестинy), хрватских и српских фолк мотива.. При чему је све ово велика увреда за хеви метал.
Да је имао срећу да се роди и живи у неком центру јачем од Чавоглава, и да није било „Домовинског рата“ који је данас табуизиран до сакралности, а да је остала нека „Катарина“, можда би Томпсон као Џибо обрађивао македонски мелос (Јовано, Јованке) на начин Осмог путника (не на домовински), и можда би сад био исполиран као Гибони (бивши Џибо), можда би га пут одвео у неке Дивље јагоде, у неког Нервозног поштара (Југо, југо, родна грудо…), а можда и на неки фестивал типа „Илиџе“. Или би само био тезгарош на некој „Сињској алци“, где би његове „Клетве краља Звонимира“ биле као наручивање „Војводе Синђелића“ у време „антибирократске револуције“ на Петровданском вашару у Пожеги (ужичкој, не славонској).
Или је Томпсон можда делом и компензација за непостојање јаче турбо-фолк сцене која би могла да подмири хрватске потребе и умањи потребу за слушањем Цеце, Секе, Индире и других „цајки“. И та потреба је у мимикријској корелацији патриотске или (про)усташке страсти. Јер друштвено је прихватљивије слушати домовинског Томпсона него да те неко оцинкари да си био на концерту космополите Милета Китића у некој хрватској „андерграунд“ јазбини.
Замислите да Аца Лукас пева „Ој Косово и Дечани стари“. Пошто није српски Томпсон, а имао је све потенцијале да буде, он пацификује сцену. С друге стране, он својим нихилизмом гангстер фолка интегрише регион јер опевава пријемчиве идентификације и њихове реликвије.
Званица на Томиним пријемима у Председништву Србије био је и Милутин Поповић Захар – човек који је написао „Од Вардара па до Триглава“. Војвода Николићу, који сигурно није неки југоносталгичар, то („Југославију“) му очигледно није замерио.
„Јединствени културни простор“, коме на парадоксалан начин припада и Томпсон, жилав је и опстаје упркос култури замрзнутог конфликта. Возимо ти се тако Загребом један Хрват, један Холанђанин и ја. На једном зиду графит: „Владо Калембер је бог“. Хрват и ја малтене почињемо да певамо „Закуни се љубави“ и трудимо се да будемо „промукли“. Холанђанин је збуњен. И такав остаје, јер је контекст суштински једноставно непреводив. Исто тако ми се мој друг Милош жалио да му је увек било криво што Канађанима није умео да објасни ко је Мехмед Меша Баждаревић. Лако су они схватили да је он био добар фудбалер, али све остало је празан скуп. Нова деца све мање ће знати и за Мешу и за Владу Калембера, у смислу „јединственог културног простора“ како је он изгледао „органски“ на омоту албума Плавог оркестра „Солдатски бал“ као успешној апликацији преломног омота Тхе Беатлес – Сгт. Пеппер’с Лонелy Хеартс Цлуб Банд, албума који сад слави пола деценије.
Топло препоручујем за читање роман Василија Аксјонова „Москва ква-ква“ (у Србији га је објавила Геопоетика). У једном току романа Тито се чак лично појављује у Москви са читавом свитом – Ђилас, Ранковић, Кардељ, Моша Пијаде. „Српско-хрватски хајдуци“ спремају атентат на Стаљина који са Беријом панично бежи. Истовремено, Стаљин има план да ликвидира Тита и демонтира Југославију тако што ће Хрвате преселити у Казахстан, Србе у Украјину, а Црногорце негде код Козака. Ако се добро сећам. Сигурно историјски цинично, али у једном тренутку се учинило да би ова литерарна фикција, делом коригована, могла и да се оствари доласком преко 20.000 косовских Срба источно од Урала како им је својевремено Дмитриј Рогозин, тада руски представник у НАТО-у, предложио. Наравно, захтев Срба за руским држављанством у суштини је био плод очаја. Ко зна, можда би ови простори били срећнији да их је на време Стаљин раселио да је овде победио четр’ес осме.
Да ли ће се догодине кад се буде причало о „Катарини“ помињати и ово: док је хрватска страна пред судом у Хагу излагала тужбу за геноцид против Србије, Парни ваљак је одржао одличан концерт у пуној БГ Арени. А кад је српска страна почела да излаже своје виђење геноцида, у Хрватској су се још једном потврдили Бајага, Лепа Брена и Жељко Јоксимовић, упркос покојем бранитељском просвједу због Бренине „Југословенке“.
