Прочитај ми чланакКолико је политика великих сила посебно В. Британије, колико улога Ватикана, учиниле да Срби и Србија немају излаз на Јадранско море? Шта су на том плану учинили комунисти са Титом на челу – а шта сами Срби својом погрешном политиком сталних уступака и повлачења?
Прворазредна трагична табу тема о некада српској Далмацији и српском Дубровнику, чини окосницу српских заблуда и бјежања од себе. Да ли су Хрвати средином 19. вијека, за свој књижевни језик, преко Вука Караџића и Ђуре Даничића узели српски језик, за свој књижевни језик, који им је послужио за освајање, претежно српске Далмације, дијелова Босне и Дубровника. Да ли су се могли с кајкавским језиком домоћи Далмације и Дубровника?
Који су српски политичари и државници одговорни за највећи и најсрамнији пораз свога народа на Балкану, што данас Србија нема излаз на Јадранско море и што је изгубљен један најсрпскији град 18. и 19. вијека, Дубровник. Разумљиво је, да је југославенско комунистичка историографија гушила сваку помисао о наведеним истинама, али је несхватљиво садашње поимање прошлости, посебно у нашим историјским уџбеницима.
Зашто се и сада избјегавају истине? Зашто и послије непоправљивих година и вјекова не смијемо знати истине? Зашто се толико скривао од јавности попис становништва у Далмацији, аустријског статистичара др Адолфа Фикера, по којем је у Далмацији 1857. године живјело 88,92% Срба (католика, православаца и мухамеданаца), 10,84% Талијана и 0,24 Арнаута. Да су историјске чињенице темељито његоване, а не скриване, од Херцеговаца, Далматинаца, Дубровчана и осталих на Балкану, можда и не би било рата унутар исте крви. Не би на челу злочинаца у Пребиловцима били бивши Срби, конвертити. Ако се отворено не каже шта се десило, буде се свакојаке слутње, па и оне које доказују да је српским политичарима, краја 19. и 20. вијека уграђен, поред анационалног и синдром бесмисла за сваку разумну националну политику. Да ли су српске вође знале и знадемо ли ми данас, шта за једну државу значи излаз на море, или један традиционални српски град Дубровник? Јадранско море, његова сјеверозападна балканска обала је, у најмању руку, и српска, и кроз вијекове на дохвату руке, далеко најбројнијем народу Балкана ! На томе испиту су пали: српска политика, вјера и династија. О томе се упорно ћути. Да ли се икада запитамо, колико има злонамјерних прљавштина и неистина у нашој историографији?
Надајмо се, да су прошла времена када се морало говорити и писати, да смо се заједно доселили, да смо истовремено имали своје државе и територије, а све у име Југославије, југославенства, братства и јединства.
Невјеројатно је, да најбројнији народ на Балкану ( српски народ ), доживи такве губитке и депресије у земљама гдје је био најбројнији и најдржавотворнији. Срби су у 20. вијеку изгубили: Јужну Србију, Далмацију, Херцеговину, Скадар, најсрпскији град 19. вијека – Дубровник, дијелове Горског Котара, Западну Босну, Лику, Кордун, Банију, Западну и Источну Славонију, Барању, Црну Гору, Косово и Метохију. Али нису само то губици српског народа. С губитком територија и природних богатстава нестајао је и српски народ. Србија, некадашњи Пијемонт српства и славенства је довела под знак питања себе и друге проређене Србе око себе. Све је то резултат неимања националног програма и неразума у бављењу политичким пословима и визијама. Чудесно је, да Далмација (у којој није било Хрвата до почетка 20. вијека ), Дубровник ( у којем се није знало за Хрвате до 1. свјетског рата), постану хрватске територије и градови. То је, у ствари, више него успјешна политика која је остварила такве резултате.
Србија је послије побједоносних ратова мијењала име државе, зидала и створила друге државе на својим развалинама. У томе расулу Србије и српског народа, не могу се амнестирати, прије свих: краљ Александар Карађорђевић, југославенство, комунизам Јосипа Броза и његових српских анационалиста. За посебну су осуду они који су одбацили Србе Далмације и Дубровника ( католике ) и тиме остали без излаза на Јадранско море. То није само неправда и штета. То је чињеница која изазива осуде, презире и сажаљења према српским политичарима 20. вијека. Да ли су се противв српског народа уротиле неке тајне силе унутар српског корпуса које притајено дјелују? Да ли је све морало ићи најпогубнијом могућом варијантом? Зашто су Срби ликвидирали и прогонили најсрпскије кадрове у 19. и 20. вијеку?
Тај унутрашњи усуд и проклетство нестајања Срба и Србије је давно започео и не престаје, да би држава Србија, у биткама за своју и туђу слободу, крајем 20. вијека постала радионицом за настајање нових нација, држава и на њеном етничком простору, а затим жртвом агресије и државом без државних граница. Инерција губитништва се посебно разгарала послије српског напуштања Срба Дубровника и Далмације. Ово текуће је, можда, и казна Божја.
Нико се не би чудио, да је Дубровник у вјековима породице Гундулић пао под нечију власт, јер српске државе тада и није било, али пасти у временима снажне српске кнежевине и краљевине, па и Краљевине Југославије? То је неопростиво! Да ли се данас, бар неко у српском корпусу запита за цијену таквог губитништва? Ова чињеница није само срамотна. Она је била и благовремена опомена за будућност, из које српске вође 20. и 21. вијека нису баш ништа научиле, па су пустиле низ воду: Стару Србију, Републику Српску Крајину (Сјеверну Далмацију, Лику, Кордун Банију, Славонију и Барању), Косово и Метохију, Црну Гору, Босанску Крајину, па и Републику Српску. Зашто се чудити новим губицима српских крајева у Хрватској, Босни, Црној Гори и Србији? Српска ријека је остала без својих вјековних притока, без снаге, па усахњује и нестаје. Неки текући детаљи нас опомињу, да процес растурања Србије није завршен.
Усуд Срба на западу се наставља. Званичну Србију не мучи тај проблем. На почетку смо новог таласа српског осипања – нестајања и конвертитског синдрома. Небрига матице је толико очита, да је изазивала и изазива жал, револт и инат код Срба: Далмације, Дубровника, Босне и Срба Крајишника. Све више се код Срба на западу осјећа и проводи идеја покатоличења и прихватања хрватства из нужде, баш онако како се то прије 100 година догађало у Далмацији и Дубровнику. Опет се ради о биолошком опстанку. Други излаз не постоји, јер је Србија, као никада раније, у чудесном самосатирању кроз читав период 20. и 1. деценији двадесет првог вијека. У таквим условима је од припадника српског народа стварала и ствара најжешће непријатеље српства и Србије, а све то због „бола без пребола“ јер србијанска политика не може замислити живот без Хрвата, Словенаца и других новорођених етникуса на Балкану. Политичари Србије настављају праксу својих претходника, да на кољенима остваре љубав оних којима су нешто раније на длану подарили националне државе, а ови и не сањају о новом заједништву. Наступила су времена да су Срби у Србији у правној позицији мањине (пред судовима, становању, запошљавању, социјалним правима, у медијима, ТВ играма и забавним програмима) У Војводини се најчешће и не говори о српском народу, него о српској заједници, а на Косову и у Црној Гори о српској мањини.
У условима самооптуживања српства и Србије за геноцид, политика Србије ствара гађење код западних Срба који су у три протекла рата проживјели чудесне геноцидне походе НДХ и Републике Хрватске (Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, Глинску цркву, Садиловац, Коларић код Војнића. Петрову гору, Козару, Дивосело, Дерезу, Слобоштину, Пакрачку Пољану, Марино Село, Вуковар, Госпић, Међуријечје Крке и Чиколе, Дивосело, Равне Котаре, злочин Граховљани у Славонији, Сисак, „Бљесак“„Олују“ и стотине других масовних стратишта српског народа. Треба тражити од сваког живућег Србина да упозна збиље наведених злочина, па да онда трасира свој животни пут. Зачуђујуће је колико су: југославенство и комунизам испрали српске мозгове, да су их неутралисали за било какву борбу и национални опстанак.
И поред свега проживљеног многи Срби на западу су схватили, да морају напустити свој Стаклени штап и да било какав ослонац траже на страни својих традиционалних прогонитеља, да се препусте нежељеној судбини и да максимално, као раније развијају самоубилачку традицију конвертитства и мржње према ранијим нестварним сновима, који су (историја је то потврдила) несагледиво опасни за будућност српства и Србије. Некадашње притоке Србије мијењају своје токове, не у Србију него против ње. На жалост, све ближе смо остварењу наслова једне књиге, чији су аутори познате свјетске личности: „Србија мора умрети“
Нова времена нас неће питати, шта смо радили, него шта смо учинили за свој народ и српску државу. Србија се и даље одриче мноштва српских права и интереса. Она не поставља питање колика је вриједност имовине протјераних Срба из Хрватске, сада држављана Србије? То је чудесан и необјашњив мук, а ради се ( нико неће да израчуна ) о десетинама или стотинама милијарди Евра. Она не тражи од Хрватске љетовалишта и хотеле српских фирми на Јадранском мору. Не тражи реализацију Споразума о сукцесији, гдје су заробљена огромна средства државе и грађана Србије. Ово стање нас подсјећа на давну изјаву Војислава Лубарде: „Сине, ако икада мораднеш с ону страну Дрине, знај да добра бити неће. Немају га они ни за себе, а камо ли за друге“.
Све је почело, када је већи дио српске интелигенције запљуснуо талас југославенства, па је подржала став Скупштине Краљевине Србије од 7. децембра 1914. године, да је ратни циљ: „ ослобођење и уједињење све наше неслободне браће Срба, Хрвата и Словенаца.“ Тада су положени темељи чудесне српске самоуништавајуће идеологије, која је спречавала квалитетна и дугорочна рјешавања српског питања на балканским просторима. Та идеолошка и национална погибељ ће се снажно манифестирати већ у другој години Првог свјетског рата, око непотписивања Лондонског пакта ( којег су Срби одбили ради спасавања Хрвата и Словенаца ). Да је потписан, можда би Србија данас имала у своме посиједу 2/3 обале и острва Јадранског мора. Одбијањем Лондонског пакта, Србија је у Италији добила заклетог непријатеља, а на себе навукла АУМ и Њемачку с још већом жестином. То је и Италија тражила од њих.
Србија је послије побједоносног, праведног и ослободилачког рата, слављена у читавом свијету. Она се морала бранити и доказивати код оних који су ратовали на другој страни и због којих је одустајала од српских националних интереса. Никола Пашић је 1923. године открио шта је Србија добивала Лондонским пактом, да би Србију приказао стварним пријатељем Хрвата и Словенаца: „да ми нисмо желели да будемо браћа и заједно… онда би пристали кад су нам у току рата хтели дати Славонију, Срем, Војводину, целу Босну и Херцеговину, Далмацију до близу Шибеника. Све је то понуђено Србима“. Србији је нуђена и подјела Албаније, којом би она добила сјеверне предјеле и Скадар. Један од најпознатијих српских демократа оног времена, Божо Марковић је у току Другог свјетског рата заступао политику српског подаништва и ( под сваку цијену ) заједништва.
У јеку најсвирепијих злочина над српским народом, на вечери код епископа Дионисија је „запенушано подвикнуо како Срби морају са Хрватима, па макар побили још 300.000 Срба“. Код оваквих изјава сваки разум стаје, с питањем: Шта се то десило и дешава с народом и вођама којима по имену и осјећању припадамо? Историчари, психолози и психијатри, до сада нису пронашли адекватан израз за такво понашање неке националне политике. У свим варијантама она је: издајничка, болесна, трагична и злочиначка по стравичним посљедицама у 20. вијеку. Памтећи Србе из Првог свјетског рата, Адолф Хитлер је гледао на њих као на жилав и државотворан народ, те да све оно што долази из Београда значи опасност. Његов дипломата, привредник. изасланик и стручњак за балканска питања Херман
Србин католик из околине Дубровника
Нојбахер је успоређивао Србе с другима и тврдио да: супериорну државотворну снагу испољава понајвише српски народ , којег је успоређивао с осветољубивим Хрватима, неуништивим Албанцима, меканим Румунима и превртљивим Бугарима.
Ходајући странпутицом, у другом смјеру историјске и националне логике, Србија је већ у Првом свјетском рату почела, нарочито преко Југославенског одбора, топити све своје знамење, крв својих сељака, јунаштва и умијећа у командовању својих војвода и ратника. Све мање се могло спомињати, у име заједништва, јунаштво српске војске: на Колубари, у Мачви, на Дрини, Брегалници и Кајмакчалану. Српске политичке вође и династију Карађорђевића је омађијало братство и југославенство, а југославенство и комунизам су (то је вријеме потврдило), највећи гробари српског народа и српске државе.
Анонимни аутор, потписан с иницијалима Ђ.Ј.К, пише 1986. године: „Наша екскурзија на странпутицу југословенства донела нам је пропаст данашњице, гору од Косова. Заједница са Хрватима и Словенцима сахрањена је за сваког нормалног. У блиској будућности ми ћемо се наћи у ситуацији да, после пада комунизма, обележавамо границе српске државе и изграђујемо све поново, баш из основа, а из хрпе рушевина, које ће нам једино остати. То нам неизбежно предстоји и не би то требало да дочекамо несложни и несређени и у ма каквој сумњи у апсолутну могућност заједничке државе са Хрватима и Словенцима, чак и када би то они хтели уз наш криминално одвратни заборав зала с геноцидом на врху. Срећом, Хрвати и не помишљају на заједницу са Србима, па би бар и то требало да освести и последњег малоумника“.
Далмација се у току Другог свјетског рата приклањала Југославији, а не Хрватској, што је посебно сметало Андрију Хебранга и Ивана Крајачића. У њој се још увијек осјећала снажна припадност српском народу. Хебранг је реагирао пред Едвардом Кардељом 1944. године: „Или ви узмите Далмацију (мислио је на ЦККПЈ), или је дајте нама. Тако даље не можемо ићи“.
Историјска је загонетка, како су Хрвати послије активног учешћа на страни поражених сила, у два свјетска крвава рата, успјели сјести за заједнички сто с побједницима и оба пута проширити своју власт на туђим територијама? Добили су послије Првог свјетског рата Дубровник, Далмацију и Херцеговину, а послије Другог свјетског рата ( послије нечувених облика геноцида ) власт су проширили на Истру, која никада није била хрватска, на Барању и дијелове Срема, гдје су имали власт само у вријеме злочиначке фашистичке Хрватске. Учврстили су власт у Дубровнику, дијеловима Херцеговине и Далмације. То је изузетно политичко умијеће, које се могло остварити само уз југославенство краља Александра и касније уз антисрпску политико државничку и комунистичко диктаторску позицију Хрвата, Јосипа Броза.
Долазак краљевског пара (Александар и Марија Карађорђевић) у Сплит, 1925.г.
За краља Александра ништа нису значиле ријечи Антонија Стражичића и Ивана Дум Стојановића: „По историји ми смо чисто Срби. Крв у српским жилама, које су рађале и одњихавале се у сусједним српским земљама, прелила се преко брда, овамо до зидина града Дубровника, та крв још ври у колијевки Ивана Гундулића.“ Иван Дум Стојановић је писао: „Србин сам по поријеклу и по чувству, католичка црква ми то не брани јер је она универзална, кршћанство ме учи да љубим ближњега, па ко ми је ближи од српскога народа“ И Стијепо Кобасица је писао: „ Кад год се говори о католичким Србима, одмах се помисли на стародревни Дубровник, ту највећу оазу српске културе до пред уранак 19. вијека“.
Послије Другог свјетског рата, нова југославенска држава је свим идеолошким и практичним поступцима настојала удаљити дубровачке Србе католике од српства и Србије, како би за сва времена спречила српски утјецај у Дубровнику и Далмацији. За њима су пошли и бројни културни и научни радници. То су многи мотивисали опасношћу од великосрпске хегемоније. У томе се посебно истицао комунистички лидер Јосип Броз. Намјерно су гуране српске фабрике и друге фирме да улажу на Јадранском мору, знајући да ће то једнога дана остати у Хрватској.
Унаточ свим притисцима, с позиција Хрватске и Југославије, у Далмацији и Дубровнику се осјећао српски дух и симпатије према Србији и Југославији. Неко је смишљао нове закулисне антисрпске завјере. Требало је још више раздвојити Дубровник и Далмацију од српства и Србије.
Неко је на нивоу умируће Југославије, или из других свјетских геополитичких структура, смислио још једну гадост: бомбардовање Дубровника у посљедњем ратном вихору. Све је приписано српству и Србији. Нико није говорио да ЈНА, војска Југославије шаље гранате на Дубровник, него да то раде Срби. Бомбардовала је српски Дубровник она иста идеологија и војна сила која је прије пола вијека насиљем раздвојила Србе католике Дубровника од Срба православаца његова окружења. Гранате су долазиле из дубровачког залеђа, из оних праваца од куда је српски Дубровник кроз вијекове оплођиван новим и умним људима. То су стазе којима је у Дубровник дошла и српска породица великана науке Руђера Бошковића и стотина других врлих Дубровчана. У новим стравичним временима југославенство је продужило своју идеолошку основицу – идеју о затирању било кавих веза Дубровника и Србије. У Србији се нико не усуди поставити питање Јадранског мора и острва у њему. То једино покреће Словенац, Змаго Јелинчић Племенити, тврдећи да Италија није предала Јадран и острва Хрватској, већ СФРЈ. Он тражи „да се јадранска обала и отоци поделе на све државе, наследнице СФРЈ ( око 1000 отока ). Хрватска никад ( правно ) није имала у поседу јадранску обалу… Италија, после Другог светског рата је била приморана да , на име ратне штете уступи Југославији Истру, Задар и отоке“
Одвајање Дубровника и српског залеђа од Србије и српског народа може се подијелити у неколико фаза:
– Процес је почео послије аустријске окупације Далмације и Дубровника, да би ова фаза кулминирала 1899. године смјењивањем посљедњег Србина: Гондоле Гундулић Фране с положаја градоначелника у Дубровнику и постављањем првог Хрвата на ту функцију.
– Друга фаза почиње 1900. године, када је Католички конгрес у Загребу усвојио Одлуку да сви католици требају бити Хрвати, а православци Срби. Овај став Католичке цркве је индиректно подржала српска страна, у смислу и порукама Задарске резолуције 1905. године. Тада су представници српског народа Далмације за рачун папирнате Резолуције о равноправности с Хрватима, дали хрватској страни право на Далмацију и Дубровник,
– Трећа фаза се одвијала у току Првог свјетског рата, када је Аустрија огњем и мачем у Далмацији и Дубровнику уништавала све што је српско. Срби католици, интелектуалци, трговци и црквени достојанственици, који су за себе говорили да су Срби, пунили су затворе и били мучени и малтретирани.
– Четврта фаза је текла паралелно с трећом, али и послије ње, везана за непотписивање Лондонског уговора 1915. године и за краља Александра, његово примање Хрвата у круг народа и држава побједница, послије српског побједоносног рата и непоказивање никаквог интереса за српски народ у Далмацији и Дубровнику. У овој фази се десило и оснивање Бановине Хрватске ( 26. августа 1939. ), када је у њен састав, поред Савске бановине ушла и ранија Приморска бановина ( Далмација ), као и неки срезови: Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница. Хрвати су тада први пут државноправно добили гаранцију за полагање права на Далмацију и Дубровник, иако овај Споразум с хрватском страном није ратификовала Народна скупштина Краљевине Југославије.
– Пета фаза се одвијала у току Другог свјетског рата, када је хрватска војска у Далмацији и Херцеговини дословно уништавала све што је српско. Тешки злочини над српским народом су почињени у Херцеговини, а виновници су углавном били некадашњи Срби, који су с временом примили католичку вјеру, ( одбачени од српске стране из Београда ), па се криза идентитета и инат, преко отворене подршке католичке цркве претварају у, до тада незапамћено злочинство.
Тај процес је наставила КПЈ, у рату и послије њега. Све српско – српске везе су покидане између Београда и Дубровника“.
– Шеста фаза се дешавала у току распада Друге Југославије, када је Југославија гранатирала град Дубровник, што се тешко дојмило код Срба Дубровчана, јер је пропаганда све приписивала Србији и српском народу.
