Прочитај ми чланакПоследњи дан 1972. године. Црна Гора у екстази. А како и не би била кад нову, 1973. годину код њих, у Милочеру, у новосаграђеном хотелу "Маестрал" дочекује наш највећи син народа и народности, друг Тито са супругом Јованком. Реализатори, камермани и тонци Телевизије Титоград спремају се за задатак живота. Њима је припала част да сниме и разашаљу осталим студијима традиционалну новогодишњу поруку председника Југославије.
Последњи дан 1972. године. Црна Гора у екстази. А како и не би била кад нову, 1973. годину код њих, у Милочеру, у новосаграђеном хотелу „Маестрал“ дочекује наш највећи син народа и народности, друг Тито са супругом Јованком. Реализатори, камермани и тонци Телевизије Титоград спремају се за задатак живота. Њима је припала част да сниме и разашаљу осталим студијима традиционалну новогодишњу поруку председника Југославије.
Витке девојке и кршни момци из Културно-уметничког друштва „Мирко Срзентић“, увежбавају последњи пут живу пирамиду, која симболизује Ловћен. У собама хотела „Авала“, у оближњој Будви, припремају се за наступ пред маршалом велика имена естраде Нада Кнежевић, Дубравка Нешовић, Тереза Кесовија, Миро Унгар. С њима је и Мија Алексић, глумац,комичар, који има задатак да разгали срца друга Тита и другарице Јованке, и, наравно, највишим руководиоцима Црне Горе.
И док су домаћини још једном увежбавали загорску песму „Вртичеки спију, а шуме мучију, нај моја попевка звони“, која је морала да буде отпевана надомак поноћи, на другом крају земље, у Београду, на Тргу Маркса и Енгелса број 13, у здању Савезне скупштине, збивала се неуобичајена активност. И то само неколико сати пре доласка новог лета, у време када су на лицама већ праштале петарде. Отворен је био само један од седам улаза из Косовске улице кроз које се могло доћи до унутрашњости. На окупу је било цело скупштинско руководство, предвођено председником Мијалком Тодоровићем и потпредседником др Густавом Влаховом. Ту су били и тадашњи директори „Политике“ и „Борбе“, Миодраг Лазаревић и Слободан Глумац.
Објашњење за овај необичан скуп у необично време убрзо је стигло. Из Скупштине Југославије што пре и неодложно мора да крене предлог да се другу Јосипу Брозу Титу додели Нобелова награда за мир. Подељени су задаци, саопштена имена оних који ће писати предлог и пратећи текст образложења предлога.
Те ноћи у „Маестралу“ је весело. Тито нарочито. Остаје до раних јутарњих сати. Испраћају га песмом „Јовано, Јованке“… Та 1973. година коју је дочекао раздраган, по свему судећи, донеће му велико разочарење.
Убрзо, 26. јануара, председник Савезне скупштине Југославије Мијалко Тодоровић шаље Комитету норвешког парламента у Осло текст предлога да се југословенском председнику Титу додели Нобелова награда за мир за 1973. годину. Уз текст предлога је 200 страница образложења да је Јосип Броз достојан тако високог признања. Образложење је имало четири поглавља: 1. Тито у иностраним изворима; 2. Титова писма и изјаве; 3. Документи Титове спољне политике; и 4. Хроника Титових посета и сусрета с државницима света.
Цитиране су изјаве о Титу многих угледних људи, који су обележили своје време. Наравно, Винстон Черчил пре свих. Затим, Жан-Пол Сартр, Џавахарлал Нехру, па Роберт Кенеди, Алдо Моро, потом чувени амерички новинари Ц. Л. Сулцбергер и Волтер Липман, Чарли Чаплин, Чу Ен-Лај и папа Павле ВИ.
Чим је одлучено да се Тито кандидује, појавио се један проблемчић: ко ће бити предлагач и ко ће потписати предлог за доделу највећег светског признања. Један федерални руководилац предлаже да га потпише – свих двадесет милиона Југословена! Рато Дугоњић је тражио да потписнице буду скупштине свих шест република, а Али Шукрија је предлагао и покрајине. Међутим, пријатељи из Норвешке, који су били укључени у ову акцију, саветовали су да се то не чини. Правила Нобеловог комитета су јасна: „квалификовани предлагачи кандидата за престижну награду су чланови владе, посланици и функционери парламента, затим досадашњи лауреати, професори универзитета, и то само из области права, филозофије, историје, а онда и међународне организације везане за мир, али као колективи, не и њихови руководиоци“.
Времена за чекање није било, кренуло се одмах у акцију. Буџети у амбасада су драстично увећани. Лобирало се на све стране. Направљен је план да се добијају подршке значајних људи, нарочито у скандинавским земљама.
Како се лобирало у иностранству, тако је било и код куће. Први на удару је био наш једини нобеловац – Иво Андрић. Подршке кандидатима од добитника овог престижног признања имале су посебну тежину. Андрић је пристао, на молбу свог земљака и заштитника првих година после рата Родољуба Чолаковића, да се лично обрати Комитету за доделу Нобелове награде за мир у Ослу – писмом и потписом. У Архиву Српске академије наука и уметности налазе се три скице, с доста преправки, допуна и изостављања… И Мирослав Крлежа се одазвао овом позиву. У његовој заоставштини пронађено је и његово писмо Нобеловом комитету…
Савезна и републичке верске комисије започиње велику лобистичку акцију код верских заједница и упућују писмо свим конфесијама у Југославији. Био је то, заправо, предлог текста подршке да се председнику Титу додели Нобелова награда за мир. Поглаварима цркви преостало је само да га потпишу. Муслиманска верска заједница и представници Реформаторске и Евангелистичке цркве показале пуну лојалност држави и човеку који је био на њеном челу.
У Синоду Српске православне цркве очито нису тако мислили. И поред обећања да ће уколико дају подршку Титу моћи да наставе изградњу Храма Светог Саве на Врачару, патријарх Герман није дозволио да се овај предлог уврсти у дневни ред на Светом архијерејском сабору 30. маја 1973. године. Православна црква није хтела да подржи владаоца у чијем времену је искусила најтежи период своје историје.
Истоветан предлог који је упућен патријарху Герману стигао је и на Каптол у Загребу, надбискупу Фрањи Кухарићу. Челник Католичке цркве Хрватске без колебања одбија да стави свој потпис на тексту подршке Јосипу Брозу. У извештају хрватске републичке Верске комисије пише: „Загребачки надбискуп Фрањо Кухарић остао је досљедан у својем негативном држању и дао је до знања да са своје стране не жели дати подршку, уз напомену да би то значило политизирати Цркву“.
Али, Кухарић повлачи нови потез и нуди договор држави. Он тражи услугу за услугу. Ако држава рехабилитује Степинца, њен челник ће добити подршку у трци за Нобелову награду. Како је ово, тих седамдесетих година прошлог века, било немогуће, 9. априла 1973. на Каптолу закључују „да бискупи Југославије такву подршку не могу дати, јер би то било њихово политизирање, односно мијешање Цркве у политику“.
Емисари који су се размилели по свету, да лобирају за Тита, све чешће јављају централи у Београду – шансе да се домогне Нобелове награде су незнатне, такорећи никакве! Објашњење је било кратко: он је комуниста!
Ни најпедантнији истраживачи живота и дела Јосипа Броза нису успели да пронађу траг чија је идеја да се он кандидује за Нобелову награду за мир. Постоји запис Владимира Дедијера да му је енглески филозоф Бертранд Расел, и сам добитник Нобелове награде 1950. године, рекао „да се носио мишљу да предложи Тита“. Ко год да је то урадио, није могао да изабере гори тренутак за кандидовање југословенског председника Тита за Нобелову награду за мир од те, 1973. године.
То је година којој је претходио најпре Титов обрачун са маспоком у Хрватској, а потом са либералима у Србији. Било је то време забрана новина, књига, филмова, изложби… Било је то време прогона успешних привредника, интелектуалаца, професора универзитета…
Светске агенције јављају из Осла, 16. октобра, да је Нобелова награда за мир у 1973. години припала Хенрију Кисинџеру и Ле Дук Тоу. Кисинџер као специјални саветник америчког председника Ричарда Никсона, а потом и државни секретар САД, и Ле Дук Тоу као члан Политбироа Партије радника Вијетнама, после дугих и тешких преговора успели су да 24. јануара 1973, у Паризу, склопе мир и окончају најкрвавији сукоб после Другог светског рата. У Београду мук. Остаје утеха да је за Тита гласало два члана жирија, а за двојицу против кандидата тројица.
Али ово није крај приче. Ле Дук То шаље писмо Комитету у коме каже одбија да прими Нобелову награду за мир и да се одриче новчаног дела признања. Папир који су он и Кисинџер потписали показаће се безвредним.
Утеха стиже из Индије
Док се у Београду с нестрпљењм очекивала вест да ће Нобелова награда за мир, за 1973. годину, бити додељена Јосипу Брозу, из индијске престонице Њу Делхија стигла је вест да је он постао лауреат признања које је носило име дугогодишњег председника Индије и једног од оснивача покрета несврстаних, Пандита Џавахарлала Нехруа (1889-1964). И гле чуда, и ова награда се додељивала за унапређење светског мира и зближавање међу народима. Установљена је 1966. године. Индијски жири је био једногласан у одлуци да она припадне југословенском председнику Титу.
