Прочитај ми чланакПрошле седмице Трамп, његов заменик - потпредседник Мајк Пенс, амерички државни секретар Мајк Помпео и Трампов саветник за националну сигурност Џон Болтон, плус хрпа централно-америчких земаља које су у великој мери америчке колоније без сопствене спољне политике, синхронизовано су објавили да Венецуела има новог председника: виртуелни нико по имену Хуан Гуаидо, који никада и није био кандидат за ту позицију, али је на неки начин обучен у САД-у за овај посао.
Гуаидо се појавио на митингу у Каракасу, окружен малом гомилом дебело плаћених улизица – аплаудера. Изгледао је веома уплашено јер се сам именовао за председника Венецуеле и у извршавање својих председничких дужности кренуо, тако што се одмах прикрио.
Његово место боравка остало је непознато до много касније, када се појавио на конференцији за штампу, на којој је дао смушени одговор који то и није на питање: да ли је био под притиском да се изјасни као председник или је то учинио по сопственој вољи. Постоји много тога у овој причи која је у исто веме и трагична и комична, па хајде да је рашчланимо на саставне делове. Онда ћемо прећи на одговор на питање: Зашто Венецуела мора бити разорена (из перспективе америчког естаблишмента).
Оно што одмах упада у око је комбинација неспособности и очаја које су показале све горе наведене јавне и не тако јавне личности. Помпео је, изражавајући своје признање Гуаидоу, назвао га „гуидо“ (“guido”), што је етничко ниподаштавање Италијана, док је Болтон учинио нешто боље и назвао га „гуиадо“ (“guаido”) што би на шпанском отприлике било „даљински контролисан“. (Е сад, да ли је то стварно била омашка или само још један од Болтонових тренутака надахнућа?) Да не заостане за овом двојицом, Пенс је одржао читав мали говор о Венецуели – неку врсту обраћања венецуеланском народу – који је био испреплетен неким заиста ужасним псеудо-шпанским бесмислицама и завршио се потпуно бесмисленим “Ваја кон Диос!” (¡Vaya con Dios!).
Нешто више забаве било је у Савету Безбедности УН-а, где је стални руски представник Василиј Небензја нагласио да ситуација у Венецуели не представља претњу међународној сигурности и да стога није у надлежности Савета Безбедности. Затим је наставио питањем Помпеу, који је био присутан на састанку, поентирајући: „Да ли САД планирају да поново прекрше Повељу УН-а?“
Помпео није ништа одговорио. Седео је и изгледао као мачка која се претвара да не жваће канаринца, а онда је брзо збрисао са сцене.
Међутим, недавно је Болтон, вероватно изашавши са састанка за националну безбедност појавио се на брифингу за штампу у Белој кући, “случајно“ ставивши на увид своју бележницу камере новинара. На њој се јасно виде написане речи „5000 војника у Колумбију“ (тамо је америчка војна база/нарко-колонија на северној граници Венецуеле). Да ли је и ово само још један од Болтонових тренутака надахнућа? У сваком случају, чини се да је овим потврдно одговорио на Небензиино питање на Савету Безбедности. Именовање Елиот Абрамса, специјалног изасланика у Венецуели, осуђеног криминалца који је био саучесник у претходном, неуспелом венецуеланском покушају државног удара против Хуга Чавеза, који га је аутоматски учинио “персоном нон грата“ у Венецуели, такође указује на непријатељске намере.
Не би вам се требало замерити ако ову операцију промене режима замените неком врстом апсурдног перформанса. Свакако је превише апстрактно за сложеност међународног поретка у стварном свету. Да видимо: нечији јадни, преплашени миљеник је гурнут пред камере и проглашава се за председника Нарније , а три штићенице затим (Пенс, Помпео и Болтон) плус Божо Трамп сви поскаче и вичу: „Да-да-да, то је сигурно он!“ А онај други, пензионисани и пропали се скида са клупе, бива отпрашен и отпремљен на мисију у земљу која га неће имати.
У међувремену, у стварном свету, венецуеланска војска и венецуелански судови и даље остају уз изабраног председника Николаса Мадура подржаног земаљама које чине огромну већину светског становништва, укључујући Кину, Русију, Индију, Мексико, Турску, Јужну Африку и доста других. Чак и људи у “даљински управљаним“ земљама централне Америке добро знају колико је то опасан преседан и какве би последице таква операција промене режима оставила, ако успе, те размишљају:
“¡Hoy Venezuela, mañana nosotros!” (Данас Венецуела, сутра ми).
Будимо темељни, погледајмо аргументе који се користе за спровођење ове операције промене режима. Постоји тврдња да Николас Мадуро није легитиман председник, јер је прошлогодишњим изборима, где га је подржало 68% оних који су изашли, недостајала транспарентност и бојкотовани су од стране одређених опозиционих странака, док је Хуан Гуаидо 100% легалан иако су њему и његовој недоследној Народној скупштини супротстављено 70% венецуеланаца, судећи према властитом пребројавању од стране опозиције. Било је и неких неоснованих тврдњи о „пуњењу листићима гласачких кутија“ – само што венецуеланци и не користе папирне листиће за гласање, а уз то, према мишљењу међународног посматрача избора и бившег америчког председника Џимија Картера, „изборни процес у Венецуели је најбољи на свету.”
Постоји тврдња да је Мадуро погрешно руководио венецуеланском економијом, што је довело до хиперинфлације, високе незапослености, несташице основних добара (посебно лекова) и избегличке кризе. Има одређеног оправдања за овакву тврдњу, али такође морамо напоменути да неки од суседа Венецуеле раде још горе у многим аспектима упркос томе што Мадуро није њихов председник. Такође, многе од економских потешкоћа Венецуеле изазване су америчким санкцијама против ње. На пример, тренутно се око 8 милијарди долара венецуелског новца држи заробљено и намењено је финансирању плаћене војске која би напала и покушала да уништи Венецуелу, на начин како је то учињено са Сиријом.
Коначно, мноштво неприлика Венецуеле има везе са нафтним проклетством. Венецуела има највеће резерве нафте у свету, али је нафта веома вискозна и стога скупа за прераду. Током периода високих цена нафте, венецуеланци су постали зависни од добробити продаје нафте, коју је влада користила за подизање милиона људи из крајњег сиромаштва и њиховог исељавања из сиротињских четврти – сламова у зграде које је влада направила. Садашње ниске цене нафте су изазвале кризу. Ако Венецуела успе да преживи овај период, моћи ће да се опорави када се цене нафте опораве (што ће се десити чим се покрене падање Понцијеве шеме добијања нафте, “крекингом“ из шкриљаца у САД-у). Касније ћемо се вратити на тему венецуеланске нафте.
Успут да додамо, много људи изражава мишљење да су проблеми Венецуеле последица социјализма. Према њима, у реду је ако многи људи испаштају и страдају све док је њихова влада капиталистичка али, ако је то социјалистичка, онда је то погрешна врста испаштања и њихова влада заслужује да буде збачена, чак и ако су сви гласали за њу. На пример, сајт ZeroHedge, који често објављује корисне информације и анализе, помера ову линију размишљања до гадости. Неки људи нажалост, умишљају да су принципијелни и да исправно размишљају, док су у ствари у најбољем случају глупандери а, у најгорем случају, нечији корисни идиоти. Политика других народа није на њима да одлучују и морали би да престану да троше наше време својим бесмислицама.
Овај огољени покушај промене режима био би врло опасан преседан и за саме САД. Доктрина правног преседана нипошто није универзална. До нас је дошла из мрачних времена енглеског племенског обичајног права које су следили једино у бившим британским колонијама. За остатак света то је варварски облик неправде јер препушта арбитрарност судијама и адвокатима. Судовима се не сме дозволити да пишу или мењају законе, да би их само тако следили.
Ако се ваш случај може одлучити на основу неког другог случаја који нема везе са вама – па онда, зашто не наметнете том неком другом и да плати ваше правне трошкове и ваше казне и одслужи вашу казну за вас? Међутим, постоји једно свеобухватно начело међународног права, а то је да суверене нације имају право да се придржавају својих сопствених закона и правних традиција. Тако да ће САД ће бити ограничене преседанима које оне саме успостављају. Да видимо како ће то функционисати.
Преседан који је успоставила америчка влада признањем Јуан Гуаидоа омогућава Николасу Мадуру да прогласи председништво Доналда Трампа нелегитимним практично из потпуно истих разлога. Трамп није успео да освоји већину гласова народна на изборима (popular vote), али је добио мандат само захваљујући поквареном, погодном за подешавање изборном систему. Такође, одређени опозициони кандидати су неправедно третирани у изборном процесу.
Трампова је такође огромна срамота и неуспех: 43 милиона људи је на боновима за храну; близу 100 милиона су дуготрајно незапослене особе (за које се циркуларно каже “нису радно способне”); бескућништво је раширено и постоје читави шаторски градови унутар разних америчких градова; бројне америчке компаније су на рубу банкрота; а Трамп не може чак ни да одржи одблокираном федералну владу! Он је катастрофа за његову земљу! Мадуро стога препознаје Бернија Сандерса као легитимног председника Сједињених Држава.
Даље, Владимир Путин би потом могао надоградити ова два преседана тако што ће признати Бернија Сандерса као правог америчког председника. У јавном говору могао би рећи следеће: „Слободно тврдим да смо Доналда Трампа инсталирали на месту председника САД-а, на шта смо и имали право на темељу бројних преседана које је успоставила сама САД. Нажалост, Трамп није успео као што је планирано. [Специјални известилац Роберт] Мулер (Mueller) се сада може повући, јер ево, само ова флеш меморија садржи све што је потребно да се поништи Трампова инаугурација. Драги Доналде, Дони, опростите што нам није успело! Ваш руски пасош је спреман за преузимање у нашој амбасади, као и ваши кључеви од једне спаваће собе у Ростову; одмах поред бившег украјинског председника Виктора Јануковича кога је насилно свргао Ваш претходник Обама“.
Чему таква непристојна журба да се разбије Венецуела? Објашњење је једноставно и односи се на нафту. „То ће бити велика разлика за Сједињене Државе економски ако бисмо постигли да америчке нафтне компаније инвестирају у производне нафтне капацитете у Венецуели“, рекао је Џон Болтон на Фокс Њуз. Видите, венецуеланска нафта се не може бити профитабилно производити без високих цена нафте на светској берзи – толико високих да би многи потрошачи нафте банкротирали. Али, битно је да се сигурно може производити у много већим количинама, додуше уз велики финансијски губитак.
Огромни финансијски губици засигурно не би зауставили америчке нафтне компаније које су до сада генерисале губитак од 300 милијарди долара кроз фракинг – што је финансирано пљачкањем пензионих фондова којима се будуће генерације оптерећују тешким дугом и другим злогласним финансијским шемама. Такође, имајте на уму да је највећи појединачни потрошач нафте у свету департман за одбрану САД-а па, чак и ако мора платити мало више за нафту како би наставио с разарањем земаља, тако ће и бити. Или, боље речено, ви ћете платити. Њима је свеједно. САД су већ увелико прешле границу банкрота [само спољашњи дуг у овом тренутку је безмало 22 трилиона $, прим. Радо Мир] али, њени лидери ће учинити све да се њихова странка одржи још неко време.
Ето најзад дођосмо и до правог проблема: фракинг бонанца се завршава. Већина погодних тачака за бушење већ је искоришћена; нови бунари брже се празне и производе мање а коштају више; следећи таласи фракинга, буду ли их уопште било, потрошили би: први 500 милијарди долара, следећи 1 трилион долара, затим 2 трилиона долара … Стопа бушења се већ успорава, а почела је да се успорава чак и док су цене нафте и даље биле високе. У међувремену, врх (пик) производње конвенционалне (нефраковане) нафте се догодио још 2005-6. Само још неколико земаља није достигло свој врхунац производње, Русија је објавила да ће почети да смањује производњу за само неколико година, а Саудијска Арабија нема никаквих резерви преосталог капацитета.
Следи нам прилично велика несташица нафте, а то ће се посебно односити на САД, који сагорева 20% светске нафте (са само 5% светске популације). Када се фракинг једном заувек уруши, САД ће од данашњих 2,5 милиона барела дневно морати да повећају увоз најмање на 10. Е, али проблем је што та нафта не постоји. Претходно су САД успевале да одложе овај проблем разарајући друге земље и крадући им нафту: уништења Ирака и Либије су одржала америчке нафтне компаније још неко време и спречиле колапс финансијских кула од карата. Али, већ покушај да се Сирија растури је пропао, као што ће и покушај да се развали Венецуела вероватно пропасти; имајући на уму да Венецуела има између 7 и 9 милиона чависта прожетих боливарским револуционарним духом, великом и добро наоружаном војском, а традиционално је веома тежак сусед.
До сада су САД прибегавале разним прљавим триковима како би легитимизирале своју агресију на нафтом богате земље и каснију крађу њихових природних ресурса. Сетимо се само Колин Пауела и бочице “високо токсичног“ талка у праху, којом је потресао УН како би изгласао уништење Ирака и крађу ирачке нафте. Такође, постојала је и измишљена прича о хуманитарним злочинима у Либији како би се добили гласови за зону забрањеног лета (а која се потом показала као кампања бомбардовања, након које је уследило обарање владе). Али, са Венецуелом нема таквог смоквиног листа. Све што имамо је отворена претња голом агресијом и очигледним лажима у које нико не верује, које су испоручили неспособни кловнови, марионете и стари преваранти.
Ако План А (украсти нафту из Венезуеле) пропадне, онда План Б треба да узме све оно ваше безвредно папирнато ђубре изражено у америчким доларима – готовину, залихе, обвезнице, уговоре, полисе осигурања, менице, итд. – и спали их у бачвама за смеће да би се угрејали поред. Дефинитивано се осећа дах очаја од целе ове афере. Глобални хегемон је сломљен; пао је и више не може устати.
Дмитриј Орлов је руско-амерички инжењер и писац на теме везане за „потенцијални економски, еколошки и политички пад и колапс Сједињених Држава“, нешто што је назвао „трајном кризом“. Орлов сматра да ће колапс бити резултат огромних војних буџета, владиног дефицита, нереагујућег политичког система и смањења производње нафте.
Са енглеског за Србин.инфо превео и приредио Радо Мир
[1] Летописи Нарније (The Chronicles of Narnia) је серија филмова базираних на серији романа Ц. С. Левиса Летописи Нарније. Од седам књига, до сада су направљене три филмске адаптације – Лав, Вештица и Ормар (2005), Принц Каспијан (2008) и Путовање зоре (2010)
[1] Понцијева превара (енгл. Ponzi scheme) је тип пирамидалне преваре којом је Чарлс Понци (Charles A.Ponzi) двадесетих година двадесетог века, преварио на стотине улагача. Понцијева шема обећава веома високе камате на позајмице инвеститорима. [Србима најприближнији пример су банкари су Дафина и Језда 1991-1993]
[1] Хидрауличко фрактурирање (енгл. hydraulic fracturing or fracking) је поступак дробљења стене уз помоћ хидрауличке течности под врло високим притиском.
Вода је помешана са песком и хемикалијама, те се убризгава под високим притиском у бушотину. То резултира малим пукотинама (обично мање од 1 mm), кроз које теку природни гас, нафта и друге материје (укључујући уранову руду). Када се уклони хидраулички притисак, мали фрагменти песка или алуминијум оксида одржавају пукотине отвореним. Ова техника се користи за вађење заосталог гаса, гаса из шкриљца, или у слојевима угљена.[1]
Први експерименти хидрауличкога фрактурирања потичу почетком 1947. године, а у комерцијалне сврхе две године касније 1949. Џорџ П. Мишел сматра се оцем хидрауличког фрактурирања јер је нашао успешне методе фрактурирања шкриљца у 1990их.[2] Хидрауличко фрактурирање довело је до отварања око 2,5 милиона нових радних места у нафтним и гасним бушотинама.
Заговорници ове методе тврде да се фрагментацијом може доћи до недоступних великих количина угљиководоника (фосилна горива). Противници тврде да хидрауличко фрактурирање проузрокује загађење воде,[3] квалитета ваздуха, испуштање опасних хемикалија те чак да изазва потресе у земљиној кори.
Метода се обилно користи у САД-у, док у ЕУ, нпр. Немачкој, изазива велико противљење.[4]
НЕ ПРИЗНАЈУ ГВАИДА: Италија блокирала усвајање декларације ЕУ о Венецуели https://t.co/TqGvWcwlhp
— СРБИН инфо (@srbininfo) February 4, 2019
