Прочитај ми чланакПрофесор на катедри за социологију Филозофског факултета УБ, Миодраг Зец, говорио нам је да смо благословени што студирамо социологију у Србији.
Поредио је то са студијама зоологије у Африци: „Неки, рецимо у Неw Yорку, лава могу да виде само у заробљеништву или у књигама, а зоолози у Африци могу све животиње о којима уче да посматрају и изучавају у свом природном станишту. То је благослов.“
Пре него што вас социологија узме под своје, пре него што вам студије социологије вероватно трајно измене перцепцију, научите то да готово да не постоји феномен који нема свој друштвени узрок. Научите то да чак и нешто што свима изгледа дубоко лично као што је самоубиство, заправо по мало чему јесте лични чин. Од утемељења до данас и било где на свету, тешко ћете наћи социолога који ће самоубиство посматрати као одлуку појединца донешену из личних разлога. Заправо, читате текст једног од социолога који ће вам рећи да су лични разлози за било шта у животу по правилу друштвено условљени.
Лично је углавном ништа више од илузије, фатаморгана у коју западамо жедни самобитности. Оно што мислимо да јесмо, оно у шта верујемо, чему тежимо настало је под утицајем друштва у ком живимо. Одузети себи живот је тако више од самоубиства, више од једног трагично изгубљеног живота. То је убиство друштва. У Србији, толики је наш благослов, не морате чак ни да будете социолог, па да вам ово буде кристално јасно. Три су упечатљива скорашња примера самоубистава која би требало да буду гласан аларм за узбуну свих нас.
Алекса Јанковић, дечак који се убио због вршњачког насиља, а због чега нико неће сносити одговорност; Драган Младеновић, радник Гоше који се обесио у кругу фабрике и Мирослав Стојановић избеглица са Косова и отац четворо деце који је одузео себи живот због дуга за струју. Без опроштајних писама којима би ти људи покушали да рационализују свој чин и опросте се од најближих и без упирања прстом у кривце, јер сви знамо ко су.
Диркем нас учи да оваква самоубиства, кад појединац изгуби осећај било какве контроле над својом судбином, кад су друштвене и моралне норме упитне а дистанца међу људима све већа, самоубиство изгледа као решење. У околностима друштвеног распада и несолидарности, појединац не само што за своје проблеме не налази разумевање у окружењу, већ доспева у стање потпуне атомизације.
То је тачка у којој одузети себи живот услед нагомиланих и наизглед нерешивих проблема, заиста јесте окончање патње. Или можда себе сматрате над-бићем које не би урадило исто уколико бисте се нашли сасвим сами у потпуној дивљини? Колико дуго мислите да бисте издржали у борби са околностима у чијем стварању нисте учествовали, дакле сасвим узалудној перманентној борби са силама толико моћнијим од вас да је једино на шта се навикнете пораз? Нисмо слаби, али немојте да се прецењујете, нико не би издржао заувек. Тачка пуцања је питање времена а узрок тога је ипак само један – охлократија.
Охлократија, владавина руље, у коју смо поново запали сада је преузела контролу и наставила са разарањем друштва прецизно тамо где је на кратко заустављена и након деценије неуморне борбе за повратак на позицију из које је настала. Најгори од најгорих, неписмени и бахати насилници, по свим одликама олош, са позиција моћи и незамисливом снагом од овог друштва стварају једино чиме умеју донекле да руководе – хорду.
Да је Алексина мајка била на било који начин везана са локалним шерифима, не само што би дочекала правду, већ би вршњачко насиље било спречено у зачетку; Да је несрећни радник из Гоше знао да свој безизлаз може да реши ботовањем на различитим нивоима, да је то хтео и умео, не би себи одузео живот због предугог чекања скромне радничке плате; Да је отац четворо деце, избеглица, своје време инвестирао у Партију, дуг за струју од 200 евра не би био проблем. Многи, упркос притиску и сиромаштву, ипак не желе или не умеју да припадају руљи, али не желе да постану ни део хорде.
У дивљини се умире од срамоте, реплика је сјајног филма Тхе Едгде са Антхонy Хопкинсом. Постоје, дакле, људи којима би било испод части да обављају посао за који ни по чему нису квалификовани. Било би их срамота да наступају у оделима по ТВ станицама и да папагајски неретко и невешто понављају дириговане изјаве са врха.
УЗ ПОМОЋ МИГРАНАТА БОШЊАЦИ хоће да избаце Србе и Хрвате из Босне и Херцеговине https://t.co/vGwzNvehrR
— СРБИН инфо (@srbininfo) July 15, 2018
Уколико не нађемо у себи снаге за трећи пут, српско друштво налази се на раскрсници са само две опције. Једна је евакуација, бекство свих оних који не могу, не желе или не умеју да буду део хорде. Други пут је прикључење хорди што подразумева одрицање било какве форме друштвености. Трећи пут значи огроман посао раскрчавања зарасле запуштене стазице ка отвореном друштву.
Питање је дакле следеће – да ли ћемо умрети од срамоте, побећи од ње или се изборити за нешто достојанства? Да ли ћемо се придружити, борити или изгубити од хорде?
