Прочитај ми чланакДипломата Јовица Продановић о српско-хрватском наслеђу Другог светског рата. Видевши шта се догађа са Србима, на устанак се дигли и Чеси и Мађари.
Јасеновачки логор није био јединствен само по томе што је био једина фабрика смрти у Другом светском рату која није била под управом немачког Рајха, и у којој су хрватске усташе практично голим рукама побиле стотине хиљада људи. То је било људско губилиште чија је појава 1941. учинила да се на устанак против НДХ дигну и локални Немци, Мађари и Чеси. Немци су у Западној Славонији 1941. формирали одред Телман, и то је једини случај током Другог светског рата да етнички Немци ратују против Хитлерове осовине.
У партизане их је отерала усташка бестијаност! Године 1942. Хитлер је у Западну Славонију послао немачку дивизију „да угуши бруку“. Нису успели – овако, за „Новости“, говори Јовица Продановић, бивши дипломата и „дете“ Западне Славоније, коме су 1942. усташе убиле оца у Јасеновцу а 1944. мајку у Воћину, а он сам је 20 година провео по домовима за децу без родитеља, да би после завршеног факултета добио посао у дипломатији.
Продановић додаје и да су Чеси и Мађари, који у матичним земљама нису дизали устанке против „кукастог крста“, у Западној Славонији имали одбрамбене батаљоне „Јан Жишка“ односно „Јан Петефи“. Само седење на кућном прагу пред усташама био је огроман ризик за све који нису Хрвати.
Коментаре уочи посете Александра Вучића Хрватској, да је српски председник добродошао „ако се извини“, каријерни дипломата „оћуткује“ тужним осмехом. Износи сећања на дане Другог светског рата и дане из деведестих кад се усташтво повампирило.
– Без разлога и упозорења, у пролеће 1941. у Славонији усташе су затрле сва српска села кроз која су прошли. У Кукуњевцу у цркви и око ње убијено је 820 Срба. У Кусоњама у спаљеној цркви 320, у селу Дереза око 450 становника је поклано и бачено у бунаре, у Воћину 320, у Слобоштини крај Славонске Пожеге 1.368 је усмрћено и бачено у пет бунара. Жене и деца са Козаре. Због тога је у пролеће 1941. подигнут устанак, који у почетку није био партизански – наставља Продановић.
Открива да је Псуњ, Папук, Билогору (на десетак километара од Јасеновца) бранило шест самоорганизованих српских чета које су водили сеоски прваци Гидеон Богдановић, Јово Косановић, Пајо Орозовић, Дарко Пувач и Никола Карановић. Легендарни партизански командант Душко Бркић из Београда је послат негде у јулу. Према причи из народа, када је Бркић пред стројем од 800 пушака у новембру читао Титово писмо из Ужица „да се народ диже на устанак под вођством КПЈ“, прекинули су га уз молбу да раздели хартију писма за увијање дувана, а да устаницима прича о Косову и Лазару…
Партизани у Западној Славонији су успели да током рата сачувају део српског народа. Устаници у Крајини 1991. – нису.
– Егзодус Срба у Хрватској почео је практично 1950. године – каже Продановић. – Тада Голог отока допадају најугледнији представници борбе српског народа у Хрватској – Душко Бркић, Радивоје Жигић и Станко Опачић Ћаница (министри у Влади Хрватске). Осуђени су за подупирање СССР. Жигића су убили у логору на Голом отоку, Бркић је прво робијао десет, а онда и два пута по две године. Ћаница је донекле „ревидирао“ став. Четврти угледни Србин из устанка, Душан Егић, који је био министар пољопривреде, убијен је у Загребу јер није хтео да потпише отпужницу против ове тројице!
Владимир Бакарић, Јаков Блажевић и Стево Крајачић од 1945. су испод ока гледали „српске колеге из рата“. Продановић говори да је тадашњи министар правосуђа Хрватске Душан Бркић организовао свесрпски сабор на Загребачком сајмишту коме је присустовало 30.000 српских посланика из свих крајева Хрватске. Посредно, тај сабор је изборио конститутивност српског народа у Уставу из 1947. Одмах после рата Бркић се „замерио“ Назору и Бакарићу приликом цртања унутрашњих граница државе агрументујући да социјалистичкој Хрватској никако не може да припадне Срем све до Земуна. Бркић, Жигић и Ћаница су „превршили сваку меру“ јер нису престајали да на Влади и пред Титом упозоравају како се српска села у Хрватској не обнављају већ, напротив, новац иде, а путеви се граде у хрватским срединама које у рату нису разорене.
– Хапшење српске „тројке“ 1950. био је увод у крај српског постојања у Хрватској – сматра Продановић.
„ПРОРОК“ НЕМАЦ ШТОРХ
Продановић прича и како је у Египту 1967. службовао са Рудолфом Шторхом, Немцем који се борио у одреду Телман. Тада Титов војни изасланик Шторх, Продановићу је испричао детаље немачке офанзиве на Западну Славонију (због сународника који су се борили против Хитлера).
Петар Драпшин (командант који се убио под мистериозним околностима 1945) и Душан Бркић су према тој причи хтели да сачувају одред даруварских Немаца тако што ће их склонити из епицентра борби. Немци се нису сложили да буду „чувани“ већ су заједно и уз велике жртве пробили тај обруч.
– Са Шторхом сам последњи пут причао 1991. када су прве избеглице из Западне Славоније дошле у Србију – сећа се Продановић. – Немац ми је тада пророчански рекао да му се чини „да ће српски народ Западне Славоније бити одуван за два дана“. То се и догодило 1. маја 1995.
