Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика у интервјуу за “Новости“ упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на свом етничком и језичком простору.

Ћирилица се данас углавном чува још само на неким изанђалим натписима над старим занатским радњама у унутрашњости Србије. Ово писмо одавно је угрожено. Језичка небрига и језичка политика су део опште политике, језичка култура је део опште културе.

Дужи период није ишао наруку неговању српског стандардног језика. Заједништво нам је дуго везало руке, све у намери да не покваримо позицију своје браће у западним крајевима. Сви споразуми и договори у вези са језиком, и Бечки и Новосадски, били су на нашу штету, а посебно је овај други био погубан за национално писмо.

Лингвиста Слободан Реметић, угледни истраживач српског језика, човек који је упознао све говоре на простору Србије, Босанац који је докторирао на говорима централне Шумадије, упозорава да је српски језик, као и српски народ, угрожен на целом свом етничком и језичком простору.

– Језик дели судбину народа – каже Реметић и цитира колегу Мата Пижурицу:

– Ћирилица је постала симболички пратилачки знак националне судбине, посебно њеног страдалачког дела. Ћирилица је у неку руку крст српске националне судбине.

По неким истраживањима, ћирилица је заступљена једва 10 процената, латиница апсолутно доминира. Ко је за ово крив и како ствари могу да се промене набоље?

– Много је криваца. Нешто је доносила историја и на то се није могло довољно или никако утицати. Али, ту су и наш немар и наша небрига. Предуслов свих озбиљних послова је прецизан и јасан закон и прописи који се примењују. Брига о језику је државна брига.

Шта би тачно ти прописи требало да садрже?

– У Уставу из 2006. године пише:

“У Републици Србији у службеној употреби су српски језик и ћириличко писмо. Службена употреба других језика и писама уређује се законом, на основу Устава”.

То се, у принципу, не поштује. А 2004. године направљени су одлични нацрти Закона о националном службеном језику и његовом матичном писму и Закона о службеној употреби мањинских језика. Ти закони никада нису ушли у скупштинску процедуру.

Значи ли то да нема политичке воље да се језик заштити и ова област уреди?

– Тада је није било. Каква држава и закони, такав и језик. Ћирилица мора уживати посебну заштиту државних, научно-стручних и научно-образованих институција.

Које су то тачке у којима језик и писмо оверавају државну и националну сувереност?

– То је обележавање свеукупног простора једне државе: путева, мостова, улица… Онда сви државни називи јавних предузећа, музеја, споменика, треба да су на ћирилици, као и исправе и обрасци, званична преписка и сва документација. Даље, исписивање текстова и садржаја међудржавних уговора и споразума у којима је једна од страна Србија или нека њена званична институција. На новчаницама потпис гувернера треба да буде на ћирилици…

Мора да се осети доминација ћирилице у научном, просветном, информативном и привредном животу. А то тражи дуготрајан, систематичан, искрен и зналачки вођен напор појединаца, институција и државе. И што је најважније, ћирилица треба да постане део породичног васпитања, јер породице, као и село, чувају обичаје и писмо. У свим пословима око националног писма мора се имати у виду његова симболичка снага. Тога симбола свесни су други, пре свега непријатељи. Сетимо се свих забрана ћирилице у Првом светском рату, па у Другом светском рату. У доба Павелића, и не само тада, спаљиване су књиге на ћирилици.

И у наше доба ломе се и ћириличке табле по Хрватској. Зашто Хрватима толико смета ћирилица?

– Они би да нам узму историју, а да нам укину будућност. Они својатају ћирилицу, кажу да је њихово писмо. Што је у једну руку тачно, ако се узму у обзир католици који су писали ћирилицом, а постали Хрвати јуче. На попису из 1890. Дубровник је имао 11.177 становника који су били католици, Дубровчани, нема ниједног Хрвата, а језик којим су говорили био је српски.

Тврдите да је политичким инжењерингом од једног језика настало више њих. Којим језиком се данас говори у Црној Гори, Хрватској, БиХ..

– То је српски језик. Сви су се послужили са шведског стола на коме је био сервиран српски језик. Прво је почело са Хрватима, они су преузели Вуков модел књижевног језика. То је најјачи политички потез који је грађански Загреб икада повукао. Хрвати доскора нису крили зашто су узели Вуков језик. Далибор Брозовић пише 1963. године:

“Било је то натјецање у крајевима за које се још није знало хоће ли се окупити око ове или оне националне језгре”.

Хрватски језикословци су се, завршивши посао, накнадно “сетили” да је реч о двама, међусобно сасвим “неовисним” путевима језичке стандардизације, почели су “откривати” да су се два стандарда не само самостално развијала, него је Вук од Хрвата преузео идеје и готове резултате за своју реформу. А у Загребу су, својевремено, признавали да су језик у целини презели, односно градили по Вуку и Даничићу, изричито наглашавајући да се равнају према најбољима у својим редовима, а тада су “њихови” била и два угледна Србина.

И БиХ и Црна Гора касније су од српског направиле “своје” језике. А данас муслимани у Рашкој области траже преводиоца за бошњачки у судским процесима.

– Циркус са језиком тамо је почео када је неки шофер одбио да да изјаву док му се не обезбеди преводилац за бошњачки језик. Није крив он, што то ради, него онај ко му је то омогућио. Може му се, јер тај исти такозвани босански језик промовисан је у време прве демократске владајуће гарнитуре у Републици. Како ствари стоје, на путу смо да у Србији добијемо комплетан школски систем на босанском језику.

Овако замишљен “јединствен културни простор” није тако давно дефинисан. Ова, иначе веома важна а необично осетљива проблематика, може се и мора, понављам, регулисати прецизним законом о употреби језика и писма, прописима темељеним искључиво на научним чињеницама.

Данас је Његош у Црној Гори црногорски писац, Хрвати својатају Теслу и Десницу, сви се отимају за Андрића… Чији су то писци?

– Смешно је својатати те људе, отимати их из гнезда у коме су се изгнездили, и коме, по сопственом, изричитом исказу, припадају. Његош је посебна прича, која на најбољи начин показује сву бесмисленост парчања и растакања српског етничког и језичког простора. Његови преци су из Босне, преко Херцеговине, стигли до Катунске нахије, у којој се и родио највећи српски поета. О његовом националном осећању неукусно је говорити.

А његов “Горски вијенац”, у данашњим ђачким читанкама у земљи у којој је у току “истрага предака”, по мерилима владајућег образа и памети, у Српској Спарти, даје се у фалсификованој верзији, у дроњцима, па подсећа на Милоша Војиновића, кога онако прерушеног “ни браћа познати не могу”.

Српску баштину наша “браћа” других “закона” третирају као заједничко, небрањено благо из којега свако узима оно што му, по његовом суду и науку, припада. Наша политичка елита се постарала да научним скупом “Његош у свом и нашем времену” не обележимо 200 година од рођења највећег српског песника, јер је и у таквој бенигној теми “препознат” националистички пројекат.

Такође, званична политика Федерације БиХ свету “објашњава” да Петар Кочић, Иво Андрић, Јован Дучић и други српски ствараоци са тих страна нису писали српским, чак ни српскохрватским, односно хрватскосрпским, него “босанским језиком”. У Кочићевом случају прекорачен је и најнижи праг људског достојанства.

Српска интелектуална елита о проблемима у култури и језику, углавном, ћути. Може ли се она изборити са изазовима који се пред њу постављају?

– Ово је веома комплексно питање на које је тешко дати одговор. Многи говоре и пишу о данашњој свеопштој кризи. У временима урушеног система вредности морална криза највише брине. Када је реч о елити, живимо у времену категоријалне и терминолошке збрке. Неки не виде разлику међу терминима национално, националистичко, шовинистичко. Многи се дистанцирају од испољавања националних осећања, а нарочито деловања. Околности су на сцену извеле мондијализам, ако не увек корисно, а оно бар безопасно начело и опредељење.

Добар део те такозване елите у име “демократије”, неких европских интеграција, у име тих “ширих” визија под тепих гура своје “уско”, национално. Доба патриотизма у свим слојевима друштва сменило је време прагматичног понашања у “новонасталим околностима”. Међу елитом у целини код Срба вероватно никада није било боље хармоније. Стиче се утисак да су односи између врха духовне и световне власти данас складнији него у доба Душана Силног и духовника Јоанићија, којега је суверен именовао за патријарха како би га овај могао крунисати за цара.

(Вечерње новости)

Ознаке: ћирилица, култура вести, латиница, Слободан Реметић, Срби, српска историја, српско писмо