Прочитај ми чланак
(Никола Тркља)
Србија је на правом путу да постане земља истинског благостања. Врло брзо, а можда и пре, живећемо у друштву без незапослених, технолошких вишкова, редова и гужви у домовима здравља, листи чекања и заказивања операција годинама унапред. Учионице ће нам одзвањати ширином, у одељењу ће седети највише десетак ученика, а наставници ће имати довољно времена да се посвете сваком ђаку понаособ.
Број кривичних дела ће се преполовити, у градском превозу неће бити гужви, а саобраћајни шпицеви постаће права реткост.
Ако мислите да се шалим, претерујем или да је ово некаква футуристичка утопија, грдно се варате. Биће то, по свему судећи, наша сурова будућност. За свега три и по деценије Србија ће имати два милиона становника мање, за 50 година чак три милиона мање и сваки трећи Србин биће старији од 60 година.
На ове цифре, изнете пре неколико дана, нико се није ни накашљао. Кога брига шта ће бити за двадесет или тридесет година у земљи у којој се живи од данас до сутра. Властима је то питање далеко ко зна колико изборних циклуса, а народ огуглао, наслушао се свакојаких сценарија о будућности, прво о светлој, а сад и црној.
Други, већи народи давно су разумели значење речи наталитет. Србија, иако сиромашна, по ниском наталитету стала је уз раме развијеним земљама које имају негативан природни прираштај становништва.
Суочени са људским губицима после Великог рата и правом демографском драмом, Французи су двадесетих година прошлог века, почели да воде популациону политику која данас подразумева разне погодности за породице са више деце. Почев од породиљског одсуства, дечијих додатака, надокнада за рођење детета, права на подстицајне кредите, затим заштите мајке и детета, флексибилног радног времена, па све до олакшица у саобраћају и приликом куповине…
И имали су успеха, Французи данас после Ираца имају највећи природни прираштај у ЕУ. Неки мисле да због усељеника Французи имају најбољу демографску слику. Међутим, да је то тако онда би Немачка имала највећу стопу у ЕУ, а нема је, напротив.
То наравно не значи да Немци не воде бригу о будућности и не помажу породицама у подизању деце. Дечији додатак износи 164 евра за свако дете (повећава се од трећег), завод запосленим женама исплаћује 100 одсто плате шест недеља пре и осам недеља после порођаја, држава исплаћује родитељски додатак 14 месеци после порођаја и то две трећине плате, максимално 1.800, а минимално 300 евра…
И Руси су пре десетак година схватили да нестају, да ускоро неће имати људске ресурсе да обезбеде 58.322 километара границе па су донели демографски програм, који је изгледа већ почео да даје резултате. Први пут у новијој историји, током 2012. године број новоређених је надмашио број умрлих.
Изгледа да је Србима реч милион одувек била некаква недостижна тачка, осим за приказивање мањка у државној каси, па се тако и понашају, или нам је ово заиста излазна стратегија за економску кризу.
Било је додуше покушаја, углавном маркетиншких, да се води популациона политика у Србији. Борис Тадић је 2012. годину прогласио годином беба. И на томе се углавном остало – на прогласу. Кад је изабран за премијера, Ивица Дачић је популациону политику навео као најважнији циљ нове владе. На томе је остало. Прављена је чак и Стратегија за подстицај рађања, формиран је некакав савет који није стигао ни да се окупи, да попију кафу.
Данас у Србији постоје две мере популационе политике – родитељски додатак и накнада запосленој мајци у трајању од годину дана. И то је све.
Ипак, да не буде, како рече премијер, да само критикујемо: ево, конкретног предлога који нас неће коштати ни пребијене паре, бар у првих 20 или 30 година, док мајке не стекну право на пензију.
Без икакве задршке ваља променити закон и обезбедити повољности за мајке, пре стратегија, студија, комисија, мишљења САНУ. Може и то, али после.
Свакој мајци са троје деце омогућити да две године раније иде у пензију, а оне са четворо деце да се пензионишу четири године раније. Дакле без захватање из буџета, потребно је само мало добре воље.
Надам се да се овом мом предлогу неће успротивити инвеститори по којима се закони о радним односима равнају, нити да ће га оспорити чланови Фискалног савета, који имају велике плате, а највише позивају на штедњу у Србији.
Ако заиста неким чудом Вучић омогући ове погодности, будимо реални, држава нам неће правити и подизати децу.
На крају, ипак, све је на нама.
(Политика)
