Прочитај ми чланакЗдравко Шотра први пут после медијске изолације одлучио је да говори о свему што га је мучило последњих година и због чега је ћутао.
У недељном интервјуу за “Aло!” прича како гледа на то што бивши председник Хрватске Зоран Милановић вређа Србе, зашто му такозвана филмска мафија није дала новац ни за један филм, као и томе ко му је убио брата?!
Спадате у групу највећих српских стваралаца у кинематографији. Зашто држава никада није финансирала ниједан ваш филм?
– Никада ме држава није финасирала нити ми помагала. Пошаљем сценарио комисији, они ми одговоре: “Шта ће теби паре када имаш публику и без пара?”. Тако да нисам добијао никакву подршку државе, чак су у комисији филмског центра филм “Шешир професора Вујића” оценили као комерцијални филм који је намењен да се гледа у биоскопима и да од продаје улазница добијем новац. То је филм из културне историје Србије и никако не може да буде комерцијалан. Људи који су у комисији су обично они који су снимили филм којег је видело две хиљаде гледалаца. Они просто не трпе људи који имају више гледалаца и публике од њих. Већ толико година им је исти изговор: “Нећемо њему давати, дајте другом”.
Одласком Лаушевића много смо изгубили
Једини сте прогнозирали да ће се Жарко Лаушевић вратити у Србију. Да ли сте спремили улогу за њега?
– То је глумац са којим сам радо сарађивао и много радио. Он је један од ретких глумаца који може играти различите ликове, има универзални шарм. То је као што су некада били стари глумци. Чекам прилику да га убацим у неки филм. Колико видим, он без мене већ снима и одлично му иде. Мислим да смо много изгубили тиме што је нестао из нашег глумишта, не само телевизија и филм, већ и позориште.
Коме онда дају тај новац? Да ли новац одлази филмској мафији?
– Искрено, људи сами могу да виде чији је филм финансиран од стране државе, а чији није. Без подршкле РТС-а не бих снимио ништа, а да сам чекао државу, не бих снимио ниједан филм.
Мислите ли да ће се нешто променити доласком новог министра културе Владана Вукосављевића?
– Мењају се министри културе, а остаје некултура. Не могу да га оценим док га не видим на делу. Моје искуство са досадашњим министрима јесте такво да ми нису помагали. Стварам без њих, а они треба да воде рачуна о култури и да је помажу.
Да ли после свега верујете у неког политичара?
– Знате шта, да ми имамо политчара у којег верујемо, били бисмо као остале друге земље и на некој другој позицији. Србија је благородна земља, која има доста способних људи који нису на сцени. Земља би могла бити много срећнија и развијенија да није упала у рупу из које већ двадесет година не може да изађе.
Сведоци смо поновних сукоба између Хрватске и Србије. Последњи у низу био је када је Зоран Милановић назвао Србе шаком јада. Ко има интерес у томе што потпирује ту ватру?
– Потпирују је Срби који су примили католичку веру. Сви ти Санадери, Милановићи… Они се доказују у новој вери тако што пљују по Србима. Највећи број усташа су покрштени Срби, који се сада доказују католицима и њиховом народу. Погледајте презимена тих антисрба и видећете да су српског порекла. Дакле, они распирују то, они се доказују да су већи Хрвати од Хрвата. Тако је било за време усташтва, и ево дешава се и данас. Међу најгласнијима не видим ниједно право хрватско презиме, међу тим највећим заговорницима мржње.
Хоћемо ли успети да живимо коначно без сукоба и бусања у прса?
– Народу у Босни, Хрватској и Србији је доста тога. Њима треба миран живот и просперитет којег су годинама били лишени. Политичари су ти који надувавају сукоб, боре се за бираче тако што ће се непријатељски постављати према свима и бити оштри. Њима требају неки непријатељи да би народ био чвршће уз њих. Да су стално у некој опасности из које се тешко излази. Власт је та која прави атмосферу да људи стално буду у страху, народ то не ради. Народу никада то није било у интересу, власт је водила народ у ратове и сукобе. Уместо да су стварали атмосферу суживота на овом простору, они на све начине покушавају да утичу на то да народ живи у страху.
За нову серију написао сам 20 сценарија
Одакле вам толика енергија да у 83. години живота идете широм Србије и проводите на снимањима по 20 сати дневно?
– Не знам докле ће ме држати ова енергија. Доста сам размишљао колико ћу моћи овако. За ову серију коју тренутно радим „Санта Мариа дела Салуте“ написао сам чак двадесет сценарија, али су ми тражили да смањим на 10 и ту је стало јер нисам дозволио да се више смањује. То је једна велика и опсежна материја. Нисам дао ниједном редитељу да ради, али никада нисам видео неког редитеља у мојим годинама да ради. Некако иде, али видећу да ли ћу изгурати жив до краја. Посао је напоран, има много места широм Србије, Црне Горе и Италије, а учествује преко 200 глумаца.
Причали сте да ћете снимити филм о Космету. Шта се са тим дешава?
– Сведок сам свих дешавања на Косову и Метохији, јер сам скоро цео живот провео тамо. Мој брат је страдао што је покушавао да скрене пажњу на догађаје који су се тамо дешавали, мислим на послератна збивања. То што се дешавало у Другом светском рату и после, протеривање Срба, затим закон који се доноси уз пристанак Срба да се забрањује повратак оних који су за време рата побегли, прилив дивљег становиштва из Aлбаније, односно, попунавање тог простора који су Срби напустили… Мој главни јунак у филму покушава да скрене пажњу на то, јер верује да Тито не зна шта се дешава. Прича се своди на то да су Срби отворили врата албанском ширењу и њиховој експанзији да осваја Косомету. То је једна национална драма. Више пута сам покушавао да то направим, чак неколико деценија, али људи то нису одобравали. Комунистичка партија ми је неколико пута забрањивала да о томе говорим, а уствари су они главни кривци што смо изгубили Косово и Метохију.
Поменули сте да вам је брат страдао на Космету. Јесу ли га убили Aлбанци?
– Мој брат је завршио економију, био је један од битних фактора на Косову и Метохији. Написао је писмо Титу у којем описује стање на Космету и говори где то води. Наравно, Тито је одмах писмо проследио Бакалију уз изговор „Види шта хоће овај Шотра“. Одмах су га избацили из свих могућих одбора, добио је отказ. Од свих тих стресова и свега што му се десило врло брзо је преминуо. О томе ми је тужно да причам.
Како бисте оценили владавину Aлександра Вучића?
– Не желим да причам о томе, сматрам да то није мој домен. Престао сам да читам новине, гледам дневник и пренос скупштинских седница. Није ништа исто као пре. Политичка сцена Србије је приземна.
Како вам данас изгледа политичка сцена у Србији? Је л’ сматрате да је попут ријалитија или не?
– Шта да вам кажем, то за мене није сцена, јер је јако је приземна и обилује истрошеним политичарима. Изгледа веома тривијално.
Да ли сте за улазак Србије у Европску унији или мислите да нам тамо није место?
– Ја сам за Европску унију уколико нам нешто добро може донети. Логично би било да постоји нека ЕУ у којој су сви народи једнаки и равноправни, али тешко могу куси и репати бити равноправни. Ми смо у ЕУ друга лига. Много се то нешто развлачи, неки су народи брже улазили од нас.
