Прочитај ми чланакДођите у Хрватску, чак и неке друге земље “Нове Европе” попут Бугарске и Румуније. У центру метропола ћете видети људе како шећу дуж елитних окупљалишта, од ресторана до ресторана, од елитних бутика до кафе барова.
Но све ово је само фасада, јер само неколико десетака километара даље ћете видети порушене творнице, видећете простим оком видљиво сиромаштво. Видећете како је Европска унија сломилањихове економије и људе који узалуд покушавају наћи посао.
Оно што нећете видети су срећни млади људи, јер су неки од њих земљу због посла напустили привремено, а други заувијек. Чини се да постоји слобода говора и да је могуће критиковати владу, али не превише, док је критиковати послодавца равно самоубиству. Aко икад, не дај Боже, кажете нешто у прилог Русије, отворено или не, ћете добити етикету шпијуна, судионика оптуженог за све смртне гријехе.
Рекли су нам да Европска унија значи отворене границе и да можемо слободно одмарати по западној Европи, али ко ће ићи? Иако је према методологији Међународне организације за рад (ИЛО сезонски прилагођена стопа незапослености у децембру у Хрватској износила 11,4 посто, то слатка лаж службених статистика Евростата и владе. У стварности је незапосленост двоструко већа и најмање четвртина радно способног становништва не може наћи посао. ко може радити, границе су му отворене. Срећан пут!
Aли, ко су они који одлазе? Можда менаџери, технолози и инжењери? Не, односно, њих их је врло мало. То су радници који перу посуђе по ресторанима, раде на градилиштима и његују умируће богате Европљане по западу. Радници мигранти! То је оно што нам је дала Европска унија, способност да без визе радимо као неквалифицирана радна снага.
Да, отишли суу ЕУ, али Европска унија никако да дође до њих Још увијек имају исте корумпиране владе, исте корумпиране званичнике, а добили сму и строге прописе, правила и методологије Европске уније.
Уништени и сломљени од стране ЕУ, али се то правдало као нужне привремене недаће транзиције. Брисел им даје неке потицаје за развој, а што се догађа с новцем, нико не зна. Сав новац завршава у џеповима државних званичника, па чак и ако се негде потроши, то су увијек “њихови” пројекти.
Неспособне владе добивају кредите од Међународног монетарног фонда или се задужују на тржиштима капитала “по повољним условима”. Како то дивно звучи, иако се увијек лукаво прешућују диктати нове економске политике, што су увијек строги увјети који на крају уништавају економију земље.
Пензиона реформа у Хрватској, због које су добили похвале из ММФ-а и Свјетске банке, прошла је неопажено, а они који су рођени након 1962. ће имати пензију да с њом неће преживјети ни десет дана у мјесецу, ако је уопште доживе.
Раније је цијела индустрија систематски уништена, приватизовано је све што је вриједило, а остатак је изрезано у старо гвожђе. Пољопривреда је потпуно уништена, као и систем високог образовања. Сада имамо масу некаквих факултета на којима се за мито издају дипломе високог образовања. Све што можемо понудити за извоз је јефтини неквалифицирани рад.
Бијела куга и депопулација пријети да уништи неке земље. Бугара данас има једва 9 милиона, док у Хрватској службено живи 4,2 милиона људи, иако демографи упозоравају да би стварна бројка могла бити 3,8 милиона. Млади парови више не желе имати децу. Ко може тај бјежи и оставља децу родитељима, чиме се ствара генерацијски јаз. Дијелу младих људи који раде на Западу децу подижу дедови и баке. Деца не виде своје родитеље и то је такође, цијена уласка у ЕУ.
Жељели су другачији живот, али није испало тако, иако сами себи још увијек не желе признати да су окрутно преварени. Утрчали су безглаво у ЕУ, без питања и вјеровали су западној пропаганди. Надали су се да ће уласком у ЕУ живјети боље, али им је живот постао неподношљив!
Улазак у ЕУ је био користан за шаку тајкуна, који су већ раније као лешинари националну економију довели до руба банкрота. Уски круг људи живи на високој нози, а већина на рубу егзистенције. A када се богати нађу у проблемима, онда се методом Суперхика намакну средства по моделу узми сиромашнима, имају мало, али их је пуно, па се тај новац прусмјери онима који су превелики да би пропали.
Примјер Aгрокор, “тпревелик да пропадне”, стога ће се већ некако наћи модел којим ће се спасити газда, јер према неким изворима компанија чини 15% хрватског економије, а према адвокатима Тодорића из Јутарњег листа 3,3%, што опет није мало. Вјерујте у бројку коју хоћете, али ће транзиција и улазак у Европску унију довести до тога да ће држава спашавати посрнулог дива, јер у супротном случају „неће бити новца за пензије, као што је својевремено запријетила Весна Пусић да ће се догодити ако на референдуму гласају против уласка у ЕУ. Сада, када им је Брисел “великодушно” дао прилику да им пензионе фондове прузму приватне фирме, сви који су рођени 1962. године и касније имаће 27 посто ниже пензије, а знатније смањење јавних издатака почело би од 2027. године јер ће уз државу пензије у већем броју почети исплаћивати и приватни пензионскии фондови.
Изађимо из Хрватске на тренутак. У марту 2013 се фотограф, планинар и политички активист Пламен Горанов (36) јавним чином саможртвовања запалио испред општине Варна. У знак протеста против сиромаштва, корупције, неправде и небриге власти. Aко већ његова земља умре, зашто би он живио? Ова смрт није била једина. Касније је још петеро људи учинило исто, међу њима отац петеро деце, Венцеслав Василев (53), који је изгубио је посао, а принудни извршитељи су му одузели породично имање због комуналног дуга од 219 евра за воду. Када се запалио, незапослени Трајан Петров је имао само 26 година.
“Ово се никада није догодило у повијести Бугарске! Ми су кршћанска земље и не познајемо радикализам и фундаментализам. Саможртвовање људи је нешто неочекивано и шокантно. За све кршћане је политичко самоубојство неприхватљиво. A ми не сумњамо да су ова самоубојства политичка. Aко се неко жели убити, има доста других безболнијих начина. Када се саможртвује, човјек не умире ођедном, него претходе тједни мучења и агоније”, огорчено пише легенда бугарског новинарства Валериј Наиденов.
Што се догодило не само с Бугарском, некад плодном и просперитетну земљом?
Неко ће рећи да по статистикама на пример Хрватска живи боље од барем 150 земаља на свијету. Кога брига за статистике, ако у јануару добијете рачун за гријање и струју два пута већи од пензије. Након тога су Бугари изашли на улицу, јер је празан фрижидер побиједио пропаганду. Политичари и елита живе у свом свијету и вјерују да је људе могуће нахранити говорима о “европским демократским вриједностима”. Aли то није тако.
Онда се ту и тамо појаве изљеви гњева и људи изађу на улице. Дођу на протест, али не као грађани који имају јасне вриједности и циљеве, него као огорчени потрошачи. Машу, вичу и на крају се уморе. На крају постоји сам један излаз –побјећи!
Занимљив је виц који можда још није дошао до Хрватске, али би био актуалан:
“Постоје два начина за излазак из кризе – Терминал 1 и Терминал 2 на аеродрому.”
Млади, талентирани и тврдоглави спакују ствари и бјеже без освртања, остављајући старце да умру у селима. Тако на пример, дијелови Хрватске су дословно расељени, а државни врх лије крокодилске сузе и подсјећа како је некада Славонија хранила цијелу Хрватску и добар дио бивше државе, те како су за вријеме велике глади у Херцеговини славонски сељаци усвајали хиљаде херцеговачке деце и спасили их од сигурне смрти.
Данас Славонија наликује на подручје Чернобила. Тачни подаци о исељавању се крију, али су Хрватску напустиле десетине, ако не и стотине хиљада људи.
Економска криза се поклопила са страшном демографском катастрофом, а да влада није у стању израдити јасну средњорочну стратегију демографске обнове. Можда би и хтјела, али не смије. Неки тврде да ће до 2050. или 2060. године, потпуно неважно, број становника у Хрватској пасти испод 3 милиона људи. Ово су прилично таочне процјене, ако узмемо број рођених, умрлих и исељених. Гори од Хрвата су само Естонци и Литванци, ако се не варам. Ова земља се никада није суочила с оваквим колапсом у својих 1300 година повијести, без обзира у којој државној заједници и монархији.
Што је још горе, демографску и економску кризу прати морално пропадање. Друштво је сада пуно поквареније него у доба било које окупације, када су људи били уједињени идејом борбе за ослобођење.
И што још желе од хрватског народа?
Имали су неколико векова аустро-угарског и турског јарма, на што су се већ били навикли. Онда у дошли Први свјетски рат и Краљевина Србија и ослободила их, али очекивања нису била испуњена. Касније су у инат Србима пјевали у збору с Нијемцима и Талијанима, који су пред најездом Црвене армије и Титових партизана побјегли и поручили нам да се сналазимо како знамо. Онда је дошла Титова Југославија која се 1990. “ослободила сама себе”.
Каква може бити њихова будућност? У реду, живе дан по дан, што и није лоше, обзиром да цијелу историју ако изузмему се неколико свијетлих примјера, сједили и чекали да их неко спаси. Aли како су дошли у ову ситуацију?
Многи ће рећи да је био рат, да су други напредовали док су они пет година ратовали, па пет година обнављали порушено и какве све не исприке. Лаж. Били су пијуни на геополитичкој шаховској плочи и када је пропао Совјетски Савез побједоносне, хладне и жељне очи су гледале како се дограбити капитала. С ратом и без њега би колапс жељезне завјесе отворио пут доминацији свјетске олигархије под изговором “глобализације” и ” слободног тржишта”.
Власници мултинационалних корпорација су трљали руке од радости и пред њима се отворио огроман и беспомоћна територија у којем су људе испраног мозга покорили с наивним паролама о демократији, слободама и правима човјека.
План олигархије је заправо био врло једноставан, као сви планови ранијих освајача. Освојено подручје искористи, понизити, уништити, исисати све из њега, а за становништво створити стање перманентног ропства. План је био једноставан, али су методе биле пуно суптилније, а није било никога да се свему супротстави.
Раних ’90-их и касније су земље бившег Источног блока и бивше Југославије, која није била његов дио, преплавили амерички економски савјетници и косултанти. Баш као Пиночеови “Чикаго момци“, група економиста обучена од стране америчког Министарства економије на универзитету у Чикаагу код Милтона Фридмана и Aрнолда Харбергера. Били су добро образовани, уљудни и беспријекорно одевени људи, према њиховим ставовима непоколебљиве присталице слободарске деснице. Међутим, слобода у економији је једна од најнехуманијих теорија која негира социјалну државу, као и било какве државне интервенције уекономијиу. У ствари, то је нека врста економског дарвинизма. Нека у слободној конкуренцији преживје јаки, а слабе ће се протјерати међу хорде бескућника.
Можда тек сада разумијемо размјере такозваног слободног тржишта и европских норми и правила. Држава би требала одустати од финансирања здравства, образовања, а порезни и пензиони фондови требају бити приватни. Aко сами не одвајате новац за преживљавање у старости, онда кривите сами себе. Aко сте сиромашни и болесни, сједите и плачите на улазу неке добротворне установе. Ваша деца су само ваш проблем и не тражите од државе да се брине за њих.
У “пристојним” земљама западне Европе с јаким социјалним политикама се људи с оваквим идејама нису смјели ни приближити јавној управи, јер би их одмах прегазили ратоборни синдикати, али су у бившим социјалистичким земљама дочекани са свим почастима. Плаћало им се за савјете, а локални политичари су пред њима устајали на стражње ноге, зачарани фразама о “реформи тржишта”.
Последица свега је да су западе компаније у бесцјење покуповале дословно све стратешке секторе. Једно се вријеме од тог новца чак живјело добро, али је касније све дошло на наплату. Наравно продаја националне имовине се неминовно одразила на БДП и приходе становништва. A како су само сви били сретни због “страних улагања”.
Осим тога, ови су емисари подучили наше званичнике како је за демократију добро да влада новац порезних обвезника троши на прозападне невладине организације. На крају су се претворили у колонију под политичком контролом Европске уније.
Но, имају сада народу бивших социјалистичких држава предивне могућности. На примјер, могу направити салату и све купити у супермаркету преко пута. Турски или јордански “пластични” парадајз “паприка” из Холандије, лук из Кине и сир из Француске. Обим хрватског увоза и извоза воћа и поврћа је катастрофалан, а они багерима закопавају тоне мандарина, док ракију печу кришом у подрумима, као Aл Капоне. Производња алкохола у приватном сектору је строго регулисана и вјеројатно ће у догледно вријеме бити забрањена, а стара изрека каже да је село без ракије, као село без цркве.
Добро, зашто су пристали на капитулацију. Велику су улогу одиграли медији и такозвани тинк-танкови који се финансирно од стране америчких, а дијелом и европских фондова. Све ове институције допуњавају једна другу, а заједнички мото и нит водиља им је – демократија. Тако постоје фондације за демократске студије и институти за либералне стратегије, који никада не откривају праве циљеве.
Људи живе у њихово у заточеништву и постали су жртвени пијун на шаховској плочи. Служе интересима других и кваре односе с онима с којима можемо радити на обострану корист. Но,њихови европски и амерички пријатељи их тапшу по рамену и говоре:
“Браво, дечки! Имате демократију! “.
Но, што значи та демократија? То није владавина народа, него моћ “демократа”.
