Прочитај ми чланакБиће то влада која ће и споља и изнутра бити много нападнутија од претходне две, због чега ће морати да има јак борбени део.
1.
Да није Данаса, кад би Србија знала шта хоће западне амбасаде. Појма не би имала пред каквом драматичном животном одлуком се нашао Иван Вејвода, који Вучићу колико јуче мора да одговори на понуду за место шефа дипломатије у новој влади. Кад не би било Блица, можда би се и знало да Зорана Михајловић предаје на Мегатренду.
Овако, то је тајна, нешто као мала интелектуална прљавштина, која се добро чува. Јер како би иначе овај лист уверљиво пласирао вест да се Михајловићева оправдано нада да ће бити Вучићев ППВ, што је ваљда скраћеница за будућег председника владе. Лицитирању се прикључила и Политика, којој се у влади указао Чеда Јовановић, тип који би сваког довољно компромитовао да се у градској гужви чукне са једним од његових „аудија“, одакле је ваљда чист бинго имати га у влади.
Шта то значи?
Две ствари: прво, да су већ почели притисци око састава Вучићевог кабинета; и, друго, да су у томе, по обичају, најбрже и најагресивније западне амбасаде. Није то изненађење: зашто би неко ко се толико умешао у резултат српских избора остао на пола пута и пропустио да се умеша у састав владе.
Утолико више што ће ово бити влада чији састав ће, без обзира на Вучићев пословични апсолутизам, очитовати много више него састав свих претходних које памтимо. Склон да верујем да ће избор шефа дипломатије и министра одбране о политици владе говорити више и од њених првих потеза.
2.
Хајде да видимо шта је то што поуздано знамо о новој влади. Знамо да ће бити коалициона, без обзира што је Вучићева листа освојила довољно да је формира сама. Знамо да ће у њој бити Пасторови Мађари, а знамо и да ће се ићи на нешто ужу коалицију, за разлику од покрајинске владе, где ће та коалиција бити шира (по свој прилици, уз Пастора, укључиће и Чанка и Дачића). Остало ћемо тек сазнати.
Какву владу би волели Амери и Британци?
Још пре избора из тих кругова преко домаћих спикера долазиле су идеје о предностима експертске владе. Наравно, експертска влада није, како неки мисле, свет генијалаца, већ апатрида – оних који долазе у земљу из западних мултинационалки (мада могу и домаћи), немају дугорочне политичке амбиције, тако да, без бриге за своје каријере, завршавају прљаве послове за западне актере, обично ојаде сопствени народ, а онда нестану на неком наградном послу. Самим тим, влада експерата јесте влада налога, тачно дефинисаног задатка, а не политичке борбе. Влада експерата у неку земљу долази после њене капитулације или да ту ствар озваничи, попут Монтијеве владе у Италији или Пападемосове у Грчкој. Србија, међутим, још није капитулирала.
3.
Вучић се на причу о експертској влади није примио, као што није ушао ни у расправу о Вејводи, атлантистичком официру првог ранга, чији избор за шефа дипломатије би био друго име за пуну капитулацију. Опет, ако је икад размишљао о Чеди, све до чега је могао да добаци јесте то да оног ко му је Чеду први предложио назове именом Салватора Тесија, будући да му тај не жели добро.
Зашто?
Зато што су Чеда и Тадић типови којима ни прелазак цензуса није удахнуо живот и зато што они такви нису интересантни ни опозицији, која се против Вучића не удружује ни идеолошки ни политички, већ по томе што је добар свако ко у ту причу уноси било шта. Чеда би евентуално могао да им поправи возни парк, и да их све то скупо кошта. Ништа више од тога. Зато улазак Чеде у владу не би био Вучићев пуцањ у сопствену ногу, већ право у главу. А не бих рекао да се дотле дошло.
Зато, по свој прилици, ни Чеде ни Вејводе неће бити. Вучић ће морати да потражи друга решења да би задовољио западне силе, утолико пре што су њих двојица решења којима би, како год да му остатак владе изгледа, задовољио западне силе и никог више.
4.
Вучић је напредњаке замислио као постидеолошку catch all партију, показао је уочи избора како се прави catch all листа, тако да нема разлога да не добијемо још једну catch all владу. Јасно је да ће то бити нека врста владе која очитује равнотежу интереса – између САД и Русије, између странке и медија, између политике и економије, између европских обећања и кинеских понуда, између страначких људи и експерата… Али, са друге стране, биће то и влада у којој ће се итекако гледати нијансе, посебно она у ком правцу ће врх тог великог Вучићевог шатора бити више нагнут.
Моћ САД на Централном Балкану неупитна је, таман колико и њихова решеност да увек и свуда играју насупрот српских интереса. И ту се плеше и игра све док они не дођу по виталне органе. Рекао бих да су само они још остали. Са друге стране, руско пријатељство према Србији не долази у питање, као ни ефекти тог пријатељства, где не би требало прећутати најважнији: само постојање Русије која пружа отпор западном свету продужило је живот Србији на неодређено време. Али руски фокус на овај део света још увек је далеко од пуног и за подизање Србије довољног. То се уочи избора посебно показало у деловању високог функционера Думе Сергеја Железњака, који је у средини кампање подржао блок Двери-ДСС, да би се на крају укључио у кампању њихових, показаће се, највећих противника – напредњачке листе.
Руско лутање у Србији и региону често се приписује улогама различитих лобија, што није нетачно, али као објашњење није довољно. Наиме, упркос руском незадовољству односом према НАТО Мила Ђукановића, испашће да ће Руси ипак помоћи кампању за њему бити-или-не-бити изборе у октобру. Реч је о томе да ће више од пола милиона Руса и овог лета спасити црногорску туристичку сезону, што ће у Ђукановићев малени буџет само од ПДВ утерати више од 50 милиона евра. Кад питате обавештене Русе о чему је ту реч, они говоре о утицају различитих лобија. Али, кад их питате колико ће Руса ове године спасавати сезону у Турској, они одговарају јасно – ниједан. Како то да тамо нема лобија, како то да их нема у Сирији? Одговор је недвомсилен: тамо где постоји довољан фокус руске државе, за лобије нема места; тамо где га нема, лобији цветају. Дакле, ствар је фокуса, а не лобија.
Већ сами избори су показали да ће нова влада мање од претходне бити у прилици да купује мир повинујући се жељама Америке, утолико пре што ће бити нападнута највиталнија питања (Косово у УН, Република Српска, Војводина…), али ни да још увек неће бити у прилици да се потпуно узда у Русију. Не ради се ту само о томе да ћемо углавном морати сами већ и о томе да ће то бити много нападнутија влада од претходне две.
Зато ће њен борбени део – који су у претходном мандату чинили Вулин, Стефановић, Селаковић и Гашић морати да буде много јачи, а колаборантско крило (Михајловић, Удовички, Вербић) бар мало слабије. Такав курс притом не мора да буде производ оваквог или онаквог (гео)политичког опредељења владе, већ простог диктата прилика у којима она жели да преживи. Део тог диктата је и чињеница да се тренутно најважнија америчка аквизиција Саша Радуловић јавно изјаснио против уласка у НАТО, што ће показати да он, уз благослов својих покровитеља, главне савезнике неће тражити у ДС и либералном корпусу, већ у националним снагама, правилно процењујући да је са те стране Вучића лакше напасти.
Фото: Н.С.
5.
Ето разлога због ког ће Ивица Дачић – ушао у владу или не ушао – бити главна звезда њеног формирања. Наравно, то је и разлог зашто Амери Дачића желе у опозицији и зашто му преко Ружића и Тончева прете цепањем странке ако пође са Вучићем. Са друге стране, ето разлога зашто би Руси били веома задовољни ако СПС уђе у владу.
Нисам сигуран да је Дачић пресрећан због таквог статуса звезде. Човек који руши начело атавистичке политике да се са слабијим бијеш, а са јачим договараш – дакле, тип који више воли да се договара и са једним и са другим – ипак ће морати да се потуче. Ако оде у опозицију, нема сумње да ће га Вучић препознати као најозбиљнијег противника и да ће по њему пуцати из свих топова; ако остане у власти, тешко да ће избећи обрачун у самој странци.
Ако Вучић стабилност земље, уз доста разлога, наводи као најважнији циљ будуће владе, мало је вероватно да, упркос кризи у њиховим односима, неће на крају позвати Дачића, провереног махера за ту врсту политичких послова. Уосталом, не потврђују ли то они којима је изазивање нестабилности на Централном Балкану циљ кад желе да Дачића одвуку у опозицију, гарантујући му заузврат мир у СПС.
6.
Не толико због резултата избора и јачања и уједињавања опозиционог фронта, како неки воле да виде, већ због недвосмислене позиције САД и Велике Британије, Вучић је у претходне две владе потошио сву сласт коју са собом носи боравак у власти. У овом мандату остају му, бол, рад и напади на највиталније националне и државне интересе, који ће га више водити ка сукобима него ка договорима, без обзира како се у тој кризи буде понашао. Ако је у Дачићевој влади услов стабилности била у попуштању, а у првој Вучићевој у балансу између попуштања и отпора, није ван памети да ће стабилност сад бити условљена борбеним капацитетом владе.
Било би добро и за Вучића и за Србију ако би и оспособљеност за те улоге диктирала будући састав владе.
