Никад није било важније колико ће у влади бити „руских“, а колико „америчких“ људи. С тим што ће се министар одбране рачунати дупло.

1.
Ко год мисли да ће се на предстојећим изборима разрешити српска прича – погрешиће; ко помисли да зато избори неће бити важни – убиће се колико ће погрешити. Јер ови избори неће бити крај борбе за Србију, чак ни за власт, они су сам почетак. Они су дакле почетак нечега, чинећи, по свој прилици, од ове и следеће године један циклус који ће дати много важних одговора који стоје пред Србијом.

Избори су, дакле, борба за стартне позиције у том циклусу: кога на сцени не буде после њих неће га бити у важној завршници партије. Кога год буде, биће због нечег важан.

2.
Борба за позиције неће се одвијати само између Вучића и његових противника; она се већ догађа између њега и његових пријатеља. Е сад, у избору непријатеља, колико је било до њега, за последње четири године готово да није направо грешку. Али хајде да видимо како ствари стоје са пријатељима, где је био мање успешан.

Кад си на власти, пријатељи ти служе да буду забринути за тебе и да ти, је ли, желе најбоље. Једни му кажу како ће за њега бити равно открићу Светог Граала да на место шефа дипломатије доведе Ивана Вејводу, чијим ће избором купити доживотну (не каже се колико доживотну) милост Амера. Кад имаш Вејводу, не мораш ништа – ни да признаш Косово, ни да улазиш у НАТО, ни да откачиш Русе – све ће то он сам.

Други му саветују да је право време да откачи Дачића, зашто би иначе уопште излазио на изборе. Трећи да је време да у тим доведе Тадића и Чеду, који су у опозицији још више заволели власт, у којој сад не би заостајали за Вејводом. Четврти му указују колико је било добро што се одрекао Гашића; зар да остане само на томе и не учини сличну част Вулину, Селаковићу, Стефановићу и, ако сам заборавио, још неком од ретких који су ових година били спремни да се потуку за њега. Јер они га бламирају, они су све што га још повезује са прошлошћу, а он је, је ли, човек за будућност.

Вреди се, на крају, сетити и оне врсте забринутих за Вучића који му кажу да још није касно и да на изборе и не треба да излази. Зашто да прави исту грешку као Слоба и Борис, па да се после каје, и то у часу кад ће му по 15 хиљада миграната дневно гребати на граници и кад ће кампању проводити у Прешеву и на Келебији?

3.
Постоји, наравно, и друга група пријатеља – већег емотивног, али мањег уцењивачког капацитета – који верују како би се Вучић спасио ако би Зорану Михајловић после избора затворио с теглама у шпајз; ако би Вујовића, као робу са грешком, послао назад у ММФ; кад би Кори Удовички увезану у машну поклонио неком од добро одабраних непријатеља.

Е сад, проблем немоћи Вучићевих домаћих непријатеља је, поред осталог, и у томе што су то листом људи једне парадигме – било западне, било руске – и што би једни гурали Србију тамо где она неће, а други тамо где не сме. Још већи проблем је, међутим, што су то исто углавном и његови пријатељи, који, нудећи му спасоносне идеје, предлажу да и сам буде човек једне парадигме, да више заличи на своју опозицију, било са које стране.

4.
Да Србијом данас није могуће владати – а да је не убијеш – уздајући се у једну парадигму, осим Вучића, зна на сцени још Дачић и нико више.

Као што зна да све има свој редослед и да данас није време да Србија решава економију јер није могуће; као што зна да јачање институција неће повећати капацитете државе јер му у институцијама одавно седи пета колона, тако да се у том случају капацитети државе, кад дођу на ред, најпре подижу са Алибабом и 40 разбојника, а институцијама тек онда кад они пројашу кроз њих; као што му је сасвим јасно да, опет кад дође време, у медије, правосуђе и сличне ствари најпре ногом мора да уђе држава да тамо очисти све друге утицаје, па их тек онда ослободи и од себе да раде како Бог заповеда.

И да је све друго са причама о демократији, правима и сл., или завлачење пете колоне или безнадежни аматеризам домаћих патриота, који ти цео дан причају о патриотској економији, а, кад их питаш за референтну каматну стопу, они те гледају као да си им опсовао мајку.

Е сад, из истих оних гнезда одакле се потрошило пар година да раздвоје Вучића и Николића често се чује како би било добро раздвојити Вучића и Дачића. Зашто? Зато што би свакако имали користи да раздвоје једина два типа који капирају игру – уз Николића и Шешеља, али они су случајеви за себе – и зато што би коначно у опозицију пребацили човека који би имао три чисте да отуд удари тамо где највише боли.

5.
Отуд питање да ли ће Вучић и Дачић наставити после избора заједно јесте једно од најважнијих, али не толико због тога, рекох, како ће изгледати власт после њих, већ због тога како ће изгледати сцена од тада па годину дана касније. Са Дачићем ће Вучићева влада моћи да буде влада две парадигме, све док постоје и најмањи услови за то. Са Тадићем можда неће сасвим постати влада искључиво западне парадигме, али ће се опасно приближити томе, и, што је најважније, политички процес, који дневно егзистенцијално и политички троши грађане, почети да враћа уназад.

Хоће ли се онда Вучић определити за Дачића или Тадића? Два су момента важна. Прво, ако је решио да се бори следећих годину дана, узеће Дачића; ако од борбе одустане, узеће Тадића. Друго, ако понови свој резултат из 2014. или га не уруши озбиљно, и ако Дачић постигне то исто, биће им лакше да се поново нађу. Притом, то не треба гледати као математичко питање – у сваком случају, њих двојица имаће заједно већину – већ пре као психолошко. Речју, ако не падаш, више сам правиш владу него што ти је праве странци; ако падаш, мање се питаш, а, кад се мање питаш, ближи си Борису и Чеди.

6.
Шта ће се, дакле, догађати до избора а шта после њих? Странци ће покушати да, једнако стварајући позорницу за „обојену револуцију“, ослабе и Вучића и Дачића. Превелики растур гласова, који би одговарао њима двојици, већ су делом успели да спрече укрупњавањем опозиције. Ући ће са парама у медије, НВО и још где треба како би повећали излазност, а неће ме зачудити ако зарад тога примене и неке прљавије методе. Смањиваће анимозитете унутар опозиције, уједињујући је у отпору према власти на питањима изборних услова, медија и контроле избора. Биће спремни да опозиционим демонстрацијама или чак претњом бојкотом избора унапред делегитимишу победу владајућих странака.

После избора наставиће са делегитимизацијом владе правећи други корак у уједињавању опозиције и припремајући им заједничког кандидата за председничке изборе напролеће 2017. Без обзира што се Николић за четири године власти није урушио онолико колико је био изложен нападима, ти избори ће бити критична тачка за странке власти. Ван памети је да ће се Вучић од своје воље одлучити да се на те изборе – од којих му зависи опстанак владе – не припрема са Дачићем уз себе, већ са Дачићем против себе. Утолико пре што ни у пролеће 2017. још неће бити време ни за економију ни за институције.

7.
Како год, ако се гледа оно што је за Србију најбоље у наредне две године, најважније је да не буде великих ломова, што би пре свега подразумевало избегавање унутрашњих и спољних сукоба и повећање одбрамбеног капацитета земље. Шта год мислили о њима, веће шансе да обезбеде тако нешто имаће људи са две политичке парадигме, него људи са једном. Дакле, пре Вучић и Дачић него Вучић и Тадић, пре Вучић и Дачић него Вучић и Шешељ. Уз обавезног Николића с њима двојицом, наравно.

То, наравно, не значи да нас „влада две парадигме“ обезбеђује од свох сукоба, али бар неће, ако до њих дође, први метак испалити у сопствену ногу. Такође, то не значи како су те две парадигме заковано просперитетна и вечна позиција, утолико пре што ће под налетом међународних догађаја и рефлексија глобалне кризе на Балкан и таква влада – Вучић и Дачић, дакле – свој мандат завршити много ближа једној него другој парадигми. (Али то је друга прича.)

8.
Нисам превелики присталица идеје да „кадрови решавају све“, тек кадровски састав ове владе биће важнији него иначе. Дакле, биће важно не само које ће је странке чинити већ и који људи. Неће бити овај пут глупо пребројавати у њој „руске“ и „америчке“ људе: буде ли само за један више на једној или другој страни него у овој влади, биће то јасан сигнал будућих трендова. И зато су овде у петак били Мекејн и екипа, зато ће Николић ускоро Москву, зато ће Медведев бити у Београду уочи самих избора.

И не заборавите док будете пребројавали министре: први пут после дуго времена, министар одбране ће се рачунати двоструко. Овај пут исто као премијер.

Ознаке: Борис Тадић, Жељко Цвијановић, Ивица Дачић, парламентарни избори, Србија