Прочитај ми чланак
Француска заиста има проблем са муслиманима, али га неће решити пре него што реши свој проблем са Империјом.
1.
Може ли глупље? Може ли неистинитије? Може ли неискреније? „Сви смо ми Шарли“ (ебдо), разбија се од петпарачке патетике Западна Европа, од Канала до Берлина. И – све склонија јаким симболима што је даље од њихових значења – високо подиже оловку у руци, бранећи, као, слободу мишљења, једну од својих тековина из времена кад је још и умела да подржи прогоњене, не држећи страну прогонитеља.
Смрт 12 невиних људи је, нема сумње, велика трагедија, према којој се ваља односити са дужним пијететом. Али крв на зидовима редакције Шарли ебдоа није се ни осушила, кад је смрт новинара париског недељника, као по команди, претворена у масовну манифестацију лажи и глупости. Уместо да злочин, који је отворио још једна врата пакла света у коме живимо, буде позив на дубоко размишљање и суочавање са истином, још једном је победила потреба да останемо будале.
2.
Нисмо, срећом, сви Шарли ебдо, нити треба да будемо, а ево и зашто. Француски магазин један је од последњих трептаја француске традиције радикалне секуларистичке сатире, која је свој врхунац имала 60-тих и 70-тих година прошлог века, времена кад је деголистичка Француска – која је високо вредновала појам слободе – преживела свој врхунац и почела да се гаси. Радикално и грубо преиспитивање свега, култова понајвише, довели су и до прве забране Шарли ебдоа с почетка 70-тих због увреде управо Де Гола, и то у тренутку кад је цела Француска знала да родоначелник њене послератне државе лежи на самртној постељи.
Времена су се мењала, и од моћи и утицаја новина попут отровног Шарли ебдоа није остало много. Магазин је грубо умео да се нашали са муслиманима, вређајући њиховог пророка Мухамеда, понекад је вређао папу, неколико пута у време Косовске кризе 90-тих и Србе, и то по преовлађујућем западном наративу, рабине, француске председнике, понекад и због интервенције у Либији, али никад због тога што је некад моћна Република постала бледи амерички културни и политички вазал.
Речју, Шарли ебдо постао је цвет у великој башти француских медија који су добро знали о чему се не пише и са чим се не тера шала. Помало опорог укуса, још увек анархичан, јуродив у својој суштинској аполитичности, али ипак цвет, ни близу оне разорне традиције једног од великих родоначелника жанра Бориса Вијана.
3.
Коментари у западним медијима били су опет скандал своје врсте. Сејмон Џенкинс у Гардијану каже да тероризам „може да убија људе“, али (срећом, ваљда) „не може да задржи територију или свргне владу“. Довољан разлог да се, према Џенкинсу, супротставимо страху од тероризма? Зашто се плашити кад можемо само да погинемо, чему стрепети кад ће наша власт остати нетакнута?
Британски карикатуриста Мартин Роусон, такође у Гардијану, бави се слободом штампе, активитички тврдећи да „важније него икад да не престанемо да се презриво смејемо овој групи кловнова убица“, док Николас Кристоф у Њујорк тајмсу сугерише да свакако треба избећи верски карактер убиства. Уосталом, каже он, „хришћани немају коме да се извињавају зато што су хришћански фанатици у бившој Југославији вршили геноцид над муслиманима“.
Каква штета да не постоји „оскар“ за промашене теме и избегавање истине, за њега би се отимало бар 30 западних коментатрора најутицајнијих новина који су, сви одреда, избегли да коментаришу чињеницу да су убице браћа Саид и Шериф Куаши повратници из Сирије, где су се у исламистичким формацијама борили против Асадове владе под командом америчких генерала и уз издашну помоћ западних земаља, међу којима и Француске. Зар не би било лепо прочитати размишљање неког од утицајних западних колумниста о томе да ли су браћа Куаши, рођени Парижани, променили свој карактер и политичке погледе и од некадашњих западних савезника сад постали непријатељи или су онакви какви су у Сирији драгоцени савезници, а, тек кад се врате кући, терористи и непријатељи?
4.
Зар само та чињеница, овако пресна, није довољна да би Европа, која поводом терористичког убиства већине редакције Шарли ебдоа брани слободу изражавања, морала да се замисли да ли је ту слободу изгубила давно пре. Или бар да опише каква је природа те слободе коју брани: да ли је то слобода да се пљује муслимански пророк, а да се не дира, рецимо, Мојсије; да ли је то слобода да се Владимир Путин пореди са Хитлером или слобода да се не помене да је број жртава које је иза себе оставио прекоморски француски савезник данас већи него број жртава који је на себе књижио Хитлер у моменту кад му је већ цела Француска била под ногама? Да ли је то, на крају, слобода да се мртви из редакције Шарли ебдоа положе на олтар слободе медија, а да се мртви из Абердареве сматрају колатерарном штетом добро обављеног хуманитарног посла?
Слобода у којој је дозвољено изруговати се некоме, а неком не додатно вређа оног са ким се изругујемо. Не би ми биле симпатичне новине које критикују Христа, чак и ако би истовремено критиковале Мојсија и Мухамеда, али бих то поднео лакше са свешћу да је њихов мотив у непостојању табуа. Изругивање са Мухамедом тамо где су остали пророци табу није могло да не носи призвук расизма, без обзира што је очигледно да новинари Шарлија нису били то, већ савремени јуродиви анархисти, бледа сенка својих претходника, кретајући се у границама које су им била зацртане. И зато су страдали: иако вероватно без свести о томе, они су били најистуренији пункт према периферији – у овом случају исламској – а да нису уживали заштиту центра, на какву могу да рачунају, рецимо, креатори и важнији носиоци такве политике.
5.
И баш то не значи да је требало да плате главама, да је требало да плате било чим. Зато је привремена сакрализација жртава, пре него што их прогута заборав, врхунац беде обликовања јавне свести. Наиме, ако су они били жртве радикалних муслимана, њихова жртва потпуно је бесмислена. Јер нису муслимани, ма колико радикални и насилни, ти који су креирали данашњи насилни западни свет, колико год да и сами имају своју улогу у њему; нису муслимани ти који су од европских медија направили заштитника једног политички и морално неодрживог стања. Тај свет направили су они које ниједне француске новине не смеју да демистификују, они којима се последњи супротставио Де Гол и са којима шалу није терао чак ни јуродиви маргинални Шарли ебдо.
Говорити о томе као о борби за медијске слободе, исто је што и код нас веровати да је борба за слободу мишљења борба за повратак Оље Бећковић, некога ко је био део мекане руке система за укидање слободе да би на крају и сам постао жртва сопствених напора.
6.
Проговорити о томе чија је заиста жртва редакција Шарлија значило би сведочити истину, значило би, на крају, дати некакав смисао њиховој погибији. Ко ће имати користи од њихове смрти? Француска, којој се за само пет минута, колико је трајао крвави пир и редакцији Шарлија, показало докле је упала у замку са својом вишедеценијском имиграционом политиком и да би се пуцање тог балона могло завршити њеном потпуном дестаблизацијом, па и грађанским ратом? Или муслиманска заједница у Француској, којој ће наредних дана горети џамије и кебаб-ресторани, према којој ће бити усмерен сав бес будуће француске социјалне експлозије? Или Америка, која зна колико је од среде Оланд рањив и у дефанзиви. За државу попут Француске било је довољно пет минута.
Да ли је то западноевропски свет заборавио свог политичког пророка Карла Шмита, не умећи више ни толико да непогрешиво препозна непријатеља? Јер нема никакве сврхе говорити о слободи медија, или било каквој слободи, и у Паризу, и у Берлину, и у Београду, а не ставити у центар тог разматрања америчку Империју, наравно, препознајући је као главног кривца.
Наравно, не постоје никакви докази да је овде реч о америчкој тајној операцији на дестабилизацији Француске иако претходна искуства – попут операције Гладио из 70-тих година, у којој су, испоставило се, радикални комунисти из Црвених бригада отели и убили Алда Мора за рачун CIA – говоре да то никако не треба унапред одбацити. Шта год да су хтели, ко год да их је послао, браћа Куаши пуцали су у корист Америке. Само је она добитник у масакру Шарлија. Шта о томе мисли Оланд, никад, наравно, неће рећи. Али, ако у наредним данима престане да позива на скидање санкција Русији и ако више не буде полуга за руски утицај у Европи, што је постао пошто је Путин охладио везе са Ангелом Меркел, биће да је то била та порука и биће да ју је Оланд добро схватио.
7.
Француска је на путу без повратка друштва које је подељено на расној основи, таман онолико колико ће масакр у Шарлију многе Французе који бежали од расне поделе определити према својима и колико ће њихова реакција дезинтегрисати многе интегрисане муслимане. Да би тај проблем решила, Француска мора да поврати свој отети суверенитет, иначе ће њен проблем све више бити средство којим је уцењује и контролише америчка империја. Речју, Француска заиста има проблем са муслиманима, али га не може решити пре него што реши свој проблем са Империјом, без обзира да ли је злочин у редакцији Шарли ебдоа америчка false flag операција или аутономан чин муслиманских терориста.
Није то заслужила сирота Малроова Француска, која данас не уме ни да се држи за место које је боли; чему је бољем могла да се нада Левијева Француска, која тражи морални принцип у служењу свом највећем непријатељу.
