Прочитај ми чланак
Парадокс ове владе је у томе да ће, бар за сада, бити стабилнија што више буде радила на дестабилизацији државе
За неки дан ће сто дана српске владе – мало да се опишу њени учинци, али сасвим довољно да се уочи смер којим иде, чак и да се пројектују њени домети и биланси.
Упркос обећањима, добрим намерама, па и сасвим искреним жељама Дачић-Вучићевог кабинета, процеси – за које је боље рећи да се отварају под њим него да их он отвара – унајкраћем би се могли описати као пад у клопку, најбржи који се догодио некој српској влади за последњих 12 година.
Процеси који су довели до тога да је влада у клопци оку још увек нису видљиви, што због тога да још увек нису почели да дају видљиве резултате, што због наставка медијског спина и немоћи да се изађе из политичке спирале у коју су земљу и политичку сцену довели претходници.
Баш зато је логика доласка на власт нове владе налагала политички и дисконтинутет сваке врсте са претходном владом. Јер обрачун са њеним наслеђем био је једини услов без кога се не може да би се држава и нација после Бориса Тадића уопште могле поставити на колосек перспектива сопственог преживљавања, ако већ не дубинских политичких и друштвених промена.
То је, међутим, изостало иако се не може прећутати да је одласком Тадића видљива једна врста друштвене релаксације. Јер новој власти пошло је за руком да оствари психолошки дисконтинуитет у односу на претходну, али није далеко од памети да би се тај аспект суштински могао показати у служби политичког континуитета с њима.
2. Континуитет и услови несагласности
Западне силе – САД и Немачка пре свих – понашале су се веома лукаво, и комбинацијом притисака и обећања успеле у веома важној ствари – да пројекцију личних политичких судбина главних српских актера одвоје од судбине државе и грађана.
Тиме су успели да спрече ону неопходну идентификацију власти са сопственим бирачима, коју су јој политичке прилике одмах после избора итекако намештале.
Стварање услова за ту несагласност власти и грађана догодио се паралелном акцијом странаца на четири поља.
2.1. Нова влада најпре је била уцењена: за подршку утицајних западних сила обавезала се да ће проводити спорне и антиуставне бриселске договоре Борка Стефановића са Приштином;
2.2. Логичне намере нове власти да изађе из погубне економске спирале задуживања тако што ће се, за почетак, уместо у иностранству, задуживати код сопствене централне банке спречене су притисцима и интервенцијама на Закон о НБС.
После тога све је добило стари ток – разорни привредни модел у Србији је спасен и њена колонијална судбина остаје у сиромаштву и коначном губитку свих ресурса неопходних за привредну обнову земље;
2.3. Борба против криминала – уместо да прерасте у политички обрачун са класом политичара која је земљу опљачкала, увела у сиромаштво, које прети да постане безнадежно трајно, и довела је у безнадежан међународни положај – претворила се у средство за дестабилизацију владе, чиме је она постала још крхкија и подложнија страним утицајима;
2.4. Влада је, поново страним притиском, спречена да овлада јавним простором – културом и медијима, пре свега – чиме је, иако је имала власт, држана далеко од стварне моћи и утицаја, подређена потребама и намерама друштвених елита, најоданијих колаборациониста страних интереса у Србији.
3. Законитости из којих произлази све
Резултат тога не обећава добро, што се може свести на две законитости, које произлазе из претходих услова и прете да обележе мандат Дачић-Вучићеве владе:
3.1. Влада, која је на изборима легитимно освојила власт, моћ добија на кашичицу, и то у зависности од тога колико прати стране налоге описане у прве четри тачке;
3.2. Онолико колико Дачић-Вучићева влада буде кооперативна са Вашингтоном и Бриселом, пре свега када је реч о њеном одустајању од сваке борбе против независности Косова и Метохије, толико ће у наредном периоду бити стабилна.
И обратно, колико буде пружала отпора, толико ће бити дестабилизована. А то значи да ће влада бити утолико стабилнија уколико сама буде учествовала у дестабилизацији државе, што најбоље показује степен конфронтације наметнутих јој интереса са интересима грађана.
4. Рђави процеси
Отуда је отворено или настављено неколико веома опасних процеса:
4.1. Иако повремено Томислав Николић и Ивица Дачић изјавама наговештавају да ће бранити Коссмет, иако новинске најаве писане под утицајем Николићевог кабинета сугеришу да ће платформа за наставак преговора о Космету бити на трагу Коштуничиног „више од аутономије, мање од независности“, већ сама чињеница да је платформа остала државна тајна и уочи доласка Хилари Клинтон у Београд наводи на закључак да се ради о сувише флексибилном ставу власти, у чијем коначном дефинисању би важну реч могла да има амерички државни секретар.
Могуће је замислити да САД – које верују да је затварању косметског питања потребно задати још само завршни ударац након година успеха које су имале радећи на том питању са Тадићем – неће бити заинтересоване ни за какав компромис са Београдом, осим што ће као компромис представити својеврсну понуду аутономије за север покрајине.
4.2. Улазак Немачке у српски енергетски систем – у Термоелектрану Обреновац – иако је тај посао већ био обећан кинеским инвеститорима, имаће четвороструко негативно дејство.
4.2.1. Србија ће на дуже стазе остати без Електропривреде, и то за рачун Немаца, који нису заинтересовани да држава Србија задржи већински пакет у власништву над ЕПС, за разлику од Русије, која са задовољавала учешћем од 20 одсто власништва.
4.2.2. Тај потез квари односе Србије са Кином, земљом огромих инвестиционих могућности и планова, која никад као услов за свој новац није захтевала утицај на политичке прилике у Србији, посебно не на њен суверенитет и унутрашње уређење.
4.2.3. Улазак у енергетски систем Србије земље која је тренутно најагресивнији лобиста против градње Јужног тока (иако, наравно, није била против „свог“ Северног тока) јесте озбиљна претња том гасоводу, који за Србију има прворезредни економски и геополитички значај.
4.2.4. Модел немачког уласка у ЕПС јесте колонијални, будући да се очитује у коначном губитку једног од највећих и најважнијих државних ресурса.
4.3. Улазак Србије у послове наменске индустрије са америчком марионетом Уједињеним Арапским Емиратима, по свој прилици, није се могао догодити без јаког утицаја САД.
Наравно, тај потез у доброј мери искључује већ договорену сарадњу Србије и Русије у војним стварима и наменској индустрији, а самим тим и у стратешком партнерству са Русијом, које су договарали Николић и Путин.
4.4. Иако постоје озбиљни наговештаји, чак и договори и уговори о сарадњи између Србије и Русије у многим областима, ти процеси углавном стоје у оперативној фази, што увећава неповерење ове владе са Москвом и, са друге стране, због опструкција његове владе, дезавуише Николића пред Путином као некога коме би се могла поновити ситуација у којој се пред Москвом нашао Тадић.
Компликовање међународних прилика, које се све више одвија у духу конфронтације великих сила, земље попут Србије још увек не доводи у фазу стриктног опредељивања, али новцу и са Запада и са Истока повећава политичку цену.
То значи да идеја да Србија новац узме од ММФ и Пекинга, од Емирата и Москве, можда и није рђава ако је изводљива, али она је то већ сад само под условом да једна партнерска страна има приоритет.
Према критеријумима количине слободног новца и односу према српској држави, чини се да је јасно која страна би у Србији требало да има предност. У противном, наставиће да се догађају ствари попут стопирања већ другог договореног руског кредита Србији за три године, што повлачи раст неповерења са најважнијим историјским савезником.
То опет смањује српску способност одупирања на Косову и њено свођење на само једну – европску – геополитичку парадигму, која се показује све погубнијом по интересе земље.
4.5. За саму владу и не мора да буде толико рђав наставак задуживања земље без икакве идеје о повећању производње и без било какве јасне стратегије, која би морала да почива на проблематизовању досадашњег економског модела.
За њих не мора да буде проблем ни то што су се ослонили на људе који су за претходих 12 године били део српског економског проблема, па већ по томе не могу данас бити део решења.
Јер влада ће за свог мандата, ако овако настави, обрнути још један циклус задуживања и распродаје последњег преосталог породичног сребра, купујући тиме све јефтинији социјални мир, али ће се Србија наћи на путу без повратка, који је данас, упркос катастрофалном учинку претходне владе, још увек могућ.
4.6. Одбијајући да уђе у јавни простор и да оствари стратешки утицај на медије – уместо партикуларног појединих функционера, и то само за пројекте који су по вољи западним амбасадама, истинског господара медијске и културне елите – влада не може да оствари баланс између власти, као одговорности према грађанима, и моћи, као средства да се та одговорност остварује.
На тај начин она посредством медијских и уопште друштвених елита постаје пуки клијент западних амбасада.
Та чињеница опет ће да доведе до тога да ће, чим Драган Ђилас сасвим преузме власт у Демократској странци, политичка утакмица заправо постати такмичење у удварању власти и опозиције погубним друштвеним елитама и опасним интересима странаца.
Са друге стране, пактирање власти са тим елитама створиће разочарење и отпор унутар националне интелигенције – и оне рђаве етноцентричне, и оне плодотворне која исповеда грађански национализам.
Обе те групације, осим дела који су корумпирали Тадићеви барони, махом су подржале смену власти, и три месеца после те смене још увек се налазе на црним листама српских телевизија и новина, посебно ови из групације грађанских националиста, који не могу да се инструментализују тако што ће служити као страшило за грађане.
Коначно, тај процес, уз већину поменутих, прети да на период од свега неколико месеци доведе до одлива бирача пре свега у највећој странци владе.
Треба рећи да је добар рејтинг СНС који показују истраживања резултат веома одмереног и неконфликтног понашања Томислава Николића у јавности и раста очекивања, које остварује Александар Вучић својом антикриминалном кампањом.
Али то нису ствари на којима је могуће дуго држати мотивацију бирача, штавише за ту мотивацију могу да буду веома опасне, посебно Вучићева ризична акција.
4.7. Нејасно је колико је власт за првих скоро сто дана мотивисана за наставак европских интегација, али – што је најважније – њено понашање показује као да јесте, без обзира да ли је оно заиста условљено вером и интересом за интеграције или страхом од политичке одмазде уколико би се показало да није.
Такво поступање, међутим, широко отвара врата наставку процеса условљавања Београда, пре свега Косовом, што остаје најубојитије оруђе Запада против Србије.
5. На крају пута
До чега ће довести наставак тих процеса, видљивих за првих три месеца владе?
5.1. Србија ће бити у стању трајног стајања на ивици политичког и економског колапса. На тај начин, у коме се грађани и власт боре за голи живот, промене из система биће немогуће јер ниједна политичка ни економска стратегија неће имати могућност да се развије.
Политка ће постати ствар ад хоц решења, где ће сваких сто милиона евра или долара стране помоћи које уђу у земљу затварати толико ургентне рупе да ниједна камата више неће бити превисока а ниједан политички услов прескуп.
5.2. Наставиће се разарање друштва, уз још интензивије пропадање образовног, здравственог и осталих виталних система, док ће се политичари претворити у људе који ад хоц решавају само најургентније проблеме земље, а тамо где то не буду у стању прибегаваће медијском спиновању, што ће их на средњи рок још више приближавати погубним циљевима и утицајима друштвених елита и удаљавати од националне грађанске интелигенције и сопственог бирачког тела.
Проблем тог бирачког тела за напредњаке је двојак.
5.2.1. Они сами не могу, чак и кад би хтели, да друштво држе затвореним као њихови претходници и да на тај начин спрече облике протеста.
5.2.1. Напредњачко бирачко тело протестовало је против претходне владе као против другог света – нити су за њих гласали нити су икад били очарани Борисом Тадићем.
Зато ће њихово разочарење у напредњаке бити нека врста „породичне“ ствари, што Србију за не тако много времена може да доведе у предреволуционарно стање. Оно ће бити изазвано разочарењем и инстинктима, а не политичком идејом, тако да би експлозија таквог стања могла да доведе до даље друштвене регресије, уместо до заустављања рђавих трендова или преокрета.
5.3. Наставиће се и ескалирати незадовољство грађана друштвеним елитама, и то незадовољство неће осетити оне, будући да ће се оно излити на политичку класу, посебно на власт.
5.4. Даље остајање и одвијање српске политике у каузалитету Косово-Европа све више ће постајати генеретор друштвених подела, које ће у стању ескалације бити снажан мотив чак и за грађански сукоб.
5.5. Буде ли напуштена од земаља чијој геополитици погодује снажна Србија и буде ли заковала своју судбину за оне земље чија геополитика подразумева слабу и расцепкану Србију, она ће постати земља зацементиране геополитичке парадигме, на путу без повратка, без икаквог избора.
Када се тај моменат уврхуни са очекиваном ескалацијом сиромаштва и одсуством сваке перспективе, тада ће излазак из те парадигме бити могућ само посредством сукоба и друштвеног насиља, што би свакако требало избећи.
6. Предлози
Шта српска влада треба да ради?
6.1. Досадашњи пут српске владе свакако треба критиковати као веома рђав. Притом, ваља имати у виду да би повратак на власт ДС у било ком облику не само био погубан за Србију него би грађане сасвим оставио без механизама утицаја на власт, који, истина, ни сада нису много велики, али нису ни непостојећи.
Зато је веома важно да се – док још није касно – у власти активирају механизми конфронтације са ДС и њеним кадровима будући да то није само обрачун са једном екстремистичком и погубном политиком већ и са најтежим облицима криминала.
Било какав савез – институционални или ванинституционални – власти или њених делова са ДС био би погубан за Србију, чак и за онога ко би ушао у тај савез, будући да су барони ДС још увек неразвлашћени, још увек у поседу огромног опљачканог новца, којим могу да финансирају свој повратак на власт и због чега би свако у савезу с њима био млађи партнер и нека врста привремене протезе, преко које би ДС дошла на место за које дубоко верује да јој по природи ствари припада.
6.2. Неопходно је отварање друштва и укидање црних листа, што би омогућило да се на широка врата врате они политички ставови који су за време ДС били прогнани из јавног простора. Уколико би се то догодило, тада би и власт, и држава, и друштво профитирали у следећем.
6.2.1. Радикално би се смањила могућност страних и притисака намесничке друштвене елите на јавност, што би појачало и отпорност и власти и друштва.
6.2.2. Власт би добила још једну алтернативу уместо само оне из ДС, са којом, ако је једина, може да буде конкуретна само у послушности странцима, чиме се политички фокус на најгори могући начин измешта насупрот потреба државе и друштва.
6.2.3. Та алтернатива, коју данас на свој начин персонификује Војислав Коштуница, уз још не мало групација и појединаца из редова грађанске националне интелигенције, смањила би утицај ДС, смањила потребу СНС да неукусно изјављује лојалност ЕУ, уозбиљила српску полиитку и померила тежиште најважнијих државних и националних питања.
6.2.4. Тиме би сама СНС добила значајан маневарски простор пред странцима или чак – уколико би се та алтернатива међусобно увезивала и укрупњавала и уколико би интегрисала агажоване интелектуалце, за шта има потенцијал уколико јој је јавни простор отворен а она десатанизована – можда би странке владе сутра добиле доброг коалиционог партнера.
6.3. За тако нешто неопходан је активан улазак власти у јавни простор, макар по цену сукоба са друштвеном елитом и странцима, јер би потпуно отварање и ослобађање тог простора стварало нове политчке идеје и нове људе.
Уколико се то не догоди, атернативе ће бујати на маргинама јавног простора до те мере да ће с годинама које долазе бити створен алтернативни јавни простор. Он ће бити у сталној оштрој конфронтацији са постојећим, где се неће бирати ни средства нити ће се циљеви прилагођавати приликама.
6.4. Да би се то догодило, неопходно је да власт излађе из каузалитета Косово-ЕУ. То не значи да власт треба јасно и гласно да каже да неће у ЕУ нити значи да треба да каже да неће да преговара о Косову, већ само да одбије да испуњава било какве косовске услове за ЕУ. Наиме, власт нешто слично и говори, али било би важно још само да то заиста и мисли и да се тако понаша.
У противном, она ће остати и без Косова, кога ће се добровољно одрећи, и без милости земаља ЕУ (да се разумемо, о учлањењу се тренутно и не сања, већ само о милости).
Таквим поступком и Косово би било у доброј мери избијено из руку ЕУ, где им га је ставио Тадић 2010. године – што је најтеже наслеђе његове владавине – и тиме би се одшкрнула врата за утицај међународних сила које бране српске интересе.
6.5. Јасно је да влада мора да у доброј мери буде прозападна, али она то сме да буде само онолико колико јој то неће затворити ниједна врата према Русији и Кини. Чак и педаљ преко тога за Србију је толико опасно да прети њеном опстанку.
6.6. Промена погубне економске парадигме и излазак из спирале задуживања, на чијем крају стоји губитак ресурса.
7. Уместо закључка, да ли је могуће
Наравно, читалац ће се питати да ли су оваква решења сада уопште могућа. Тачно је да је примена сваког од њих била много једноставнија пре три месеца – мада и тада далеко од једноставног. Оно, међутим, што оваква решења чини могућим нису прилике и односи у владајућој коалицији, на политичкој сцени и у друштву.
Њих највише могућим чине алтерантиве – оно што ће се догодити ако не буду примењена толико је страшно да га је увек теже замислити од реализације претходних шест тачака, које, наравно, могу да се шире унедглед.
Дакле, мој одговор је – нека буде што бити не може.
(Нови стандард)
