Прочитај ми чланакХиларин пораз показао је у Европи и Србији изненађујуће дубоке корене „клинтонизма“, погледа на свет који је хармонизовао либерализам са нацизмом.
1.
Хајде да начас замислимо да су на изборима у Трећем Рајху 1938. године немачке социјалдемократе Ота Велса, тад већ увелико забрањене, победиле Хитлера. Да се та победа неким случајем догодила, свет би остао без најсмртоноснијег искуства у својој историји и никад нико не би сазнао да би она спасила животе 55 милиона Европљана. Али Хитлер је био на врхунцу, социјалдемократе разбијене а Велс у емиграцији, и само захваљујући томе што се та победа није догодила, можемо прецизно да измеримо њену тежину, све оно што је свет њеним недогађањем изгубио.
Док мудраци одлазећег света, још у својим либералним матрицама, јалово разглабају о томе хоће ли Доналд Трамп моћи да промени Америку и свет, нови сензибилитет осећа да је његова победа већ остварила главни циљ. Самим тим што се, за разлику од Велсове, догодила, срећом, никад нећемо сазнати колико је, захваљујући њој, европских, америчких, руских и балканских глава остало на раменима. И, заиста, можда су мудраци старог света у праву, можда Трамп неће умети да промени планету; сасвим је довољно то што је успео да је спаси.
2.
Одавно је речено да је Америка прошлог уторка бирала између рата и мира. Једнако давно виђено је да је тај рат, који се вероватно неће догодити, требало да се одигра на простору између Нормандије и Москве и да је Европа с дебелим разлогом стрепела после паљења Сирије и Украјине.
Како је онда, дођавола, могуће да европским политичким елитама Трампова победа није донела олакшање? Како је могуће да се са поразом од Трампа, макар само јавно, пре помирила Хилари Клинтон, позивајући Америку да се уједини иза новог председника, него француске и немачке елите? Како објаснити сем антуруским амоком да за Клинтоновом црнину данас носе лидери прибалтичких државица, за које у том рату што га је Трамп спречио, без обзира на то која би страна превагнула, није било другог решења него да буду збрисане.
Кад су обелодањене честитке Трампу из Париза и Берлина, које су обиловале лекцијама и ћушкама какве никад у историји из те две престонице нису подељене америчком председнику, одједном је постало јасно колико су танке приче о томе како је ЕУ санкције Русији увела тешка срца и под притиском САД.
Постало је јасно да је „клинтонизам“ – поглед на свет који је успео да хармонизује либерализам са нацизмом – у Европи пустио дубље корене него што је то ико пре Хилариног пораза могао да претпостави. Док клинтоновске елите у Америци, попут утицајног Фарида Закарије, наричу над „рађањем ере нелибералне демократије“, њихови парњаци у Европи о Трампу све више говоре као о нечем чему би се свакако ваљало супротставити.
Наравно, то има своје прагматичне разлоге. Иако је и пре Трамповог тријумфа стајао лоше, после уторка Оланд заиста нема ниједан разуман разлог да се уопште кандидује за други мандат. Шансе Меркелове да после Трампа остане на власти после избора, у најбољем случају, сведене су на понављање велике коалиције, у којој би овај пут била млађи партнер, а не примијер.
3.
Прагматизам борбе за власт је у политици разумљив, али шта је његова цена? Јер никад ниједна америчка политика као клинтоновска није до те мере била антиевропска, ниједна није толико понизила Стари континент, рушећи му евро, преплављајући га милионима имигранта и коначно гурајући га на саму ивицу рата. Да ли је могуће да су пред Америком Клинтонових понизне европске политичке елите, водећи своју реалполитику према Вашингтону као једину могућу, изненада поверовале да је та политика најбоља могућа?
Ако томе већ прибагавају Меркелова и Оланд, апелијем за бар мало сажаљења за оних пар стотина наших несрећника из Краун Плазе, које је Кајл Скот окупио да прате америчке изборе. Наравно, у тој друштвеној игри „гласали“ су за Хилари, а кладим се да су се многи и потписали на свом гласачком листићу, па Скот, ако их се сети, сети? У реду, ево, нећу о 1999, али како је могуће да је толика већина припадника српске елите поверовала да се срећа њихове земље крије у Хилари Клинтон, чији несуђени државни секретар је припремао Србију за њен повратак, говорећи о Балкану као америчком „недовршеном послу“ из 90-тих?
Да ли је ико нормалан могао да објасни да би Хиларина политика заоштравања са Русијом могла бити по нечем добра за Србију? Откуд су толики новински уредници клицали будућој Хилариној победи као најбољем решењу за Србију? Шта је натерало оног убогог професора економије који је на РТС говорио о Хилариној победи као готовој ствари, да би само дан касније пропустио прилику да прогласи лични мораторијум на глупе изјаве, па је на другој телевизији млатио о томе како Трампова победа не значи ништа и да се никаква промена неће догодити? Шта је то, на крају, толико опако у примерцима српске олош-елите да данима не престају да убеђују мучене Србе, којима је Трампова победа дала осећај олакшања, да је тај осећај лажан.
4.
Немогуће је отети се закључку да су клинтоновске елите широко премрежиле и Европу и Србију. Наравно, оне, бар код нас, полазе од тачне претпоставке да Србија и Балкан неће бити у фокусу Доналда Трампа, заборављајући да подсете да би они свакако били у фокусу Клинтонових, као да нам није познато на шта испадне кад се они фокусирају на нас. Оне одбијају да признају да је цела интензивна дестабилизација централног Балкана, која је започела маја прошле године упадом албанских терориста у Куманово, била у служби припреме региона за Хиларин долазак на власт.
Истовремено, ако буде успешан, Трамп ће опустити односе са Русијом, од чега ће српска корист бити немерљива. Буде ли неуспешан, Трамп ће се исцрпљивати у тучи са још живим клинтоновским елитама и линију свог главног фрнта држаће у самој Америци, због чега ће, по логици ствари, и њега и Америке бити мање на Балкану.
Мало ли је то? Мало ли је то што нам се после озбиљних претњи смешка мир? Што ће НАТО снови Мила Ђукановића Трамповим тријумфом остати снови? Мало је што Албанци и Хрвати само што нису прогласили дан жалости, него би требало и Срби да падну у короту? Није довољно то што српски преговори о уласку у ЕУ са Трампом отклањају свој главни фатални разлог – да ти прескупи и политички штетни преговори спречавају Србију да се врати у позицију државе парије, коју може да угрози ко и како хоће?
Речју, нема никаквог смисла да нагађамо о томе уме ли Трамп да покаже Србију на карти. И ако уме и ако не уме, његова победа доводи Србију у позицију да се, чувајући мир, непосредно бори за националне и државне интересе. И то брине наше либералне корифеје, уверене да слобода појединца (себе) никако не завршава збиром слободе народа.
5.
Није нормално што је српска власт, укупно гледано, показала више сензибилитета са Трампову победу него представници пратећих елита. То само говори да су петооктобарске елите формиране и храњене на српском националном и државном поразу и да њихов „клинтонизам“ није ништа друго до настојање да се држава и народ уведу у коначан слом, јер само такав пораз може да значи продужетак њихове доминације и опстанак, будући да сваки излазак Србије из геополитчке рупе у којој се нашла 90-тих година, по дефиницији, подразумева смену њених елита.
„Клинтонизам“ је у Америци изгубио важну битку, али рат против Трампа биће настављен на планетарном нивоу, са још не сасвим извесним завршетком. Клинтонистичке елите на периферији – у Европи и на Балкану – дубоко су засађене, и још нису у повлачењу, и тек ће се видети којом брзином и снагом ће о континент ударити нарасли талас из Америке. Зато је глупо падати у еуфорију и унапред проглашавати победе. За сада је сасвим довољно то што се овде мало лакше дише и што, за разлику од елита, српска власт у себи, поред „клинтонистичке“, има развијену и трамповску парадигму.
