Наравно, ово ће звучати сувише екстремно „реалистичној“ српској политичкој и медијској елити. Уосталом, шта има екстремно у томе што је Немачка као други услов поставила Београду захтев за гоњење нападача на Немачку амбасаду. Истинабог, за разлику од Јулског ултиматума из 1914, није тражила њихово изручење, али и зашто би кад је први немачки захтев Србији реформа правосуђа, чега се Беч ономад није досетио. Шта има екстремно у томе што се Србима као услов поставља помирење у региону, под чиме се наводи да Срби, говорећи о Сребреници, изговарају искључиво верзију својих непријатеља, уз то лажну, треба ли рећи. Ко би још видео нешто екстремно у захтеву да Београд оствари утицај на Србе са Косова „у циљу промене свести“. Шта је промена свести?

Да љубе окупаторе као њихова београдска браћа. И да сарађују са мисијом ЕУ у истрази некаквих бомбашких напада, исти они Срби којих је, откако је на Косову мир, побијено хиљаду, и где ни за једно од тих убистава нико није одговарао. И ни то Меркелином оберсту Максу Шокенхофу није било довољно, него је свему томе додао и свој осми услов, налажући српској скупштини да „има важну улогу да припреми јавно мнење и покрене (га) у одређеном правцу“. А јавно мнење има да буде као Дачић у НИН-у или бар као сви остали у „Блицу“.

ТО ЈЕ ТА ТАЧКА

Хајде сада да видимо шта значи то што се српска власт сасвим приближила тачки са које нема повратка. Кад је Тадић радио то исто, имао је и он велике планове, као данас Николић и Вучић. И он је, вукући своје катастрофалне потезе, неко време могао назад. Али, кад је у Генералној скупштини УН изручио Косово Европској унији, за њега више није било назад. Није ту реч само о томе што је он Косово тада предао, већ што после тога ништа више није могао да уради ни у економији, ни било где. А да нема назад, схватили су тада и његови, колико год да су га подржавали у томе, па су почели да краду и отимају као да им је задње, бивајући сасвим у праву јер им је и било задње.

Тај тренутак, та судња раскрсница данас је пред Николићем, Вучићем и Дачићем. Наравно, није то тренутак када се жртвује косовска фигура за позицију, већ тренутак када један губитак ствара други, овај трећи, и када пут једне власти и једне државе постаје праволинијски и све одједном бива предвидљиво. Дакле овако: најпре се потписује капитулација на Косову, и, колико год Срби после тога ћутали, неће они бити опијени државном пропагандом о историјском споразуму, него ће ћутати јер их Косово и саме плаши. Али ће запамтити. Уследиће Видовдан из Брисела и, колико год у том лепом паковању не било ништа, српска власт ће морати да га прогласи сензацоналним историјским добитком. Тај корак за ЕУ према Србији неће бити неповратан, али за Србију према ЕУ хоће. Зашто?

Почнимо од политичке сцене, где ће се догодити велика промена. Наиме, данас на њој видимо три групе странака. У једној су еврофанатици – екипа од Чеде Јовановића, преко гомиле клијената амбасада Квинте, попут Вука Драшковића, Чанка и осталих, све до Ђиласових демократа, којима не полази за руком да се врате са оног другосрбијанског пута на који их је од своје декалрације у Генералној склупштини УН поставио Борис Тадић.

У центру су странке милошевићевског режима – социјалисти и напредњаци – које су прихватиле европоцентрични дискурс иако су њихови бирачи већином остали на другој обали, уверени негде да је реч о тактици и избегавању сукоба.

На крају, ту је група антиевроунијских странака – од Коштунице, преко радикала до Двери – које данас међу бирачима, због инсистирања на Косову и евроскептицизма, имају много више политичких истомишљеника него бирача. Разлог томе је двострук: са једне стране, већин тих бирача мобилише друга група, шаљући им двосмислене поруке преко медија где имају изузетну заступљеност; док, евроскептични блок странака нити има адекватан приступ медијима нити је разрадио политичке идеје и технологије да тај проблем превазиђе.

ВРЕДНО ПОМЕНА

Е сад, ако социјалисти и напредњаци за десетак дана загазе на описани пут без повратка, биће им све теже да мобилишу своје бираче. Наиме, косовска жртва неће се исплатити нигде – ни на плану интеграција, ни у економији, ни у социјали. Речју, стајање на ЕУ пут влади неће дати нимало маневарског простора: економија ће и даље почивати на посудбама, које ће бит гарантоване ресурсима, на страним инвестицијама које ће контролисати земље Квинте, потом на продаји и предаји ресурса, што ће све скупа Србију одвести у такву беду и заосталост каква неће моћи да се пореди ни са чим.

Самим тим, власт ће покушати да пацификује опозицију, посебно ову европскепитчну, комбинацијом плаћања, манипулације и насиља, али, чак и ако јој то пође за руком, како ће пацификовати толико грађана, који ће, ако их опозиција не буде пратила, из толике масе и толике тензије породити нешто што се можда никоме неће допасти, али ће угрозити и власт, опозицију, и поредак. Србија ће ћутећи некако можда и прегурати ову годину, али шта ће са следећом када ће јој за попуњавање буџета и враћање дугова требати шест до седам милијарди евра. Како ће се то завршити једнако је јасно, колико и незамисливо – догодиће се извесно дуго одлагани слом, али како ће тај слом изгледати нико од нас не може да замисли.

Све то, наравно значи, да је пред Вучићем, Николићем и Дачићем остало још само неколико дана да промене своју и судбину Србије, која ће, извесно је, бити веома рђава уколико пристану на одрицање од Косова и останак на путу ЕУ. Ако у зауставном времену ове утакмице ова тројка – или бар неко од њих – каже не, он ће имати шансу да постане аутентичан народни лидер са својом веома неизвесном судбином, коју ће поделити са својом земљом.

Наравно, колико год се некима од нас чинило да је све то излишно, вредело је да буде поменуто – ово су последња врата са којих се још сви заједно можемо вратити. Као тачка пре него што ће Луција Атертон из „Ноћног портира“ пољубити свог џеалата, после чега је све постало сасвим неизбежно и сасвим рђаво.