Видовдан.орг

Како би сад, после вести да је у Бриселу изостао споразум Београда и Приштине, било лепо да се може узвикнути, онако нашијеначки, гласно, макар и јалово: „Не дај се, Дачићу!“ Или: „Издржи, Вучићу!“ Јер за онај тиши део Србије, који не дрхти попут бивше логорашице Луције Атертон из „Ноћног портира“ Лилијане Кавани, била је ипак добра вест – макар не и обећавајућа – кад је Дачић у среду касно увече саопштио, после 12 сати преговора са Тачијем и Ештоновом, да споразум о Косову није постигнут.

Србију – наравно, ону неосетљиву на еротске флуиде СС официра Макса из бизарног филма Каванијеве – морало је макар за трен да подигне док јој је Вучић маниром шефа владине драмске секције саопштавао да споразума није било јер „нико осим нас није показао спремност да направи било какав уступак или компромис, што нама није пружило апсолутно никакву шансу да понуђено и прихватимо“. Али, дођавола, никоме ово није повратило веру, нико од старих Дачићевих и Вучићевих пријатеља не извикује речи охрабрења, ништа није пољуљало веру њихових нових пријатеља у српску капитулацију, еуфемистички названу споразум. Зашто?

ЧИЊЕНИЦЕ КОЈЕ НЕ ОБЕЋАВАЈУ

Хајде да овај пут не дувам у јогурт као ови што тврде како је договор изостао само да би се до 2. априла припремиле српска и албанска јавност, макар и сам веровао да је то тако. Хајде да консултујемо чињенице. Српски преговарачи до сада су дали превише разлога да се верује како су на досадашњим бриселским сесијама са собом имали више црвеног веша него црвених линија. Тек, да се не треба уздати у тврде ставове српског премијера, Србију је, док се Дачић паковао за Брисел, уверио заменик шефа Меркелиних посланика Андреас Шокенхоф, коме је припала улога Макса у српском политичком римејку „Ноћног портира“.

Он је, наиме, међу три „историјски значајна“ догађаја за нормализацију односа Београда и Приштине – поред серије састанака Дачића са Тачијем и Николића са Јахјагом – у Београду поменуо и чувени текст српског премијера за НИН, у коме је овај рекао како се „десет година лагало да је Косово српско“. Е сад, ако одраније знамо да су прве две ствари од Дачића и Николића захтевали Амери и Немци, онда ваља закључити и да је текст за пронемачки НИН у коме се премијер одриче државног права Србије на Косово Дачићу писао неки Шокенхоф, Макс Шокенхоф. А, ако је и то јасно, остаје још питање ко је аутор Дачићевог одбијања договора? Рикер? Ештонова? Шокенхоф? Тачи? Он сам?

Истовремено, када би било тачно да се Србија више припрема за живот без споразума него на живот без Косова, не би напредњаци одједном престали да говоре о изборима и почели да извикују Вучића за премијера „реконструисане“ владе, наравно, мислећи на нову владу, али без избора. Јер предаја Косова и добијање нечега што ће бити проглашено датумом биће фактор хомогенизације, а не распада ове грешне владе. А, ако има споразума и нечег за шта ће се тврдити да је датум, нема избора, и готово. Дачић зе на неко време бити спасен, Вучић за исто толико време компензован, и то је то.

Трећа група чињеница – намењена онима који су због добре вести из Брисела заборавили – сведочи да се тамо није разговарало ни о будућем статусу Косова ни о прусуству српске државе у макар деловима покрајине. Тамо се нису водили разговори о томе хоће ли се Србија повући са Севера, него је већ договорено да хоће, а сад се преговара о овлашћењима српских општина, што ће рећи о томе хоће ли оне бити више или мање интегрисане у косовску државу, а не хоће ли више или мање остати у Србији. Речју, неће ваљати ни ако Срби пристану на Тачијеве услове ни ако он пристане на њихове.

И због свега тога, ако би данас некоме или нешто требало узвикивати, то је само да споразума уопште не буде. Дакле: „Хашиме, царе, не дај им ништа!“ Ето на чему данас почива сва српска нада да договор о државној предаји Косова ипак неће бити постигнут – на тврдоћи човека који је код Срба највише волео бубреге.

АКО СРБИЈА КАПИТУЛИРА…

Какогод, Вучић је до 2. априла најавио „једанаест дана пакла“. И то је можда тачно, наравно, из аспекта његове коже, мада нешто не видим стране изасланике и домаће петоколонашке елите да се припремају како ће му завртати руку. Тек, шире гледано, можда би ипак упутније било говорити о неколико недеља истине и пар месеци историје. Где се пакао и у једном и у другом подразумева. Зашто?

Ако Србија на Косову поклекне – а то ће бити све што буде одустајање од државе, укључујући, наравно, одустајање од присуства Србије на северу Косова, каква год овлашћења у оквиру Косова добиле те општине – то ће сад већ бити пут без повратка. Дакле, колико год многи од нас били незадовољни свим оним што су Николић, Дачић и Вучић изјављивали и радили у вези са Косовом и ЕУ, још само оволико времена колико ће Вучићу трајати пакао неће се догодити ништа што се не може поправити. Дакле, ако се Србија у писаном документу на крају одрекне свог присуства на Северу, па још ако пристане да испуни оних седам немачких услова за датум преговора, Србија коначно више неће бити држава, већ провизоријум. Отвараће јој се национални и територијални проблеми један за другим. Престаће да на било који начин брани Републику Српску. Убрзо ће схватити да између Прешева и Приштине нема велике разлике. Припреме за постђукановићевску Црну Гору странци ће започети градњом тампон зоне од Рашке области, чиме ће процеси који се на брдима и обали одигравају последњу деценију и по постати неповратни. Србија ће за дуги низ година бити дестабилизована, тако да ће водећа подунавска земља имати јак аргумент како тако важна европска река не сме да протиче кроз овакву рушевину од земље. И то неће бити све.

Српски медији и политичари ће клицати полудатуму, трчећи да испуне оних седам немачких захтева. Наравно, за све време у оваквој Србији далеко од микрофона ће бити сви који би рекли како је тих седам услова немачки спољнополитчки документ који очитује толико расизма какав од Германа није виђен још од Нирнбершких закона. Проблем је, међутим, што Јевреји нису на Нирнбершке законе пристајали, него су једноставно бивали убијани, док ће се Срби у историју упиосати као свет који ће своје Нирнбершке законе сам да изгласа.