Ни за Русе ни за Амере Србија није у реду најважнијих држава. Али, кад се речи „Србија“ придружи „НАТО“, акције Србије расту.

1.

Очекивано: Руси и Амери су заоштрили. Али не у Сирији, где су, напротив, омекшали; не ни у Украјини, где ће се хунта на неодређено време бавити само собом. Заоштрили су на Балкану, у Србији, и то је, колико ме око служи, тренутно једина тачка на глобусу где су на обе стране њихови капацитети за конфликт (наравно, посредан) на узлазној путањи.

Колико прошле недеље, чинило се да је Вучић имао успеха са Мекејном и да је, приневши као жртву један дугачак корак Србије према НАТО, решио бар део својих проблема с Америма. Чак се и Курир умирио, а Мекејн говорио о војној неутралности Србије готово као да разуме о чему се ради.

2.

А онда је у нападу америчких авиона дошло до убиства Јовице Степића и Слађане Станковић, двоје отетих српских дипломата у Сирији. У преовлађујућим прозападним медијима све је било спаковано да као кривци висе Ивица Дачић и амбасадор Потежица. У Србији нико осим Дачића – а и он у самоодбрани – није помињао америчку кривицу. То ће рећи да у убиству српских дипломата, колико год то апсурдно звучало, није било много простора за конфликт; било је сасвим довољно да Амери избаце нешто из свог арсенала сажваканих бесмислица попут „колатералне жртве“, „нисмо знали“ или „shit happens“, и шта би Срби друго него да клепе ушима и наставе даље. Па још да су промрмљали неко немушто sorry, не верујем да би им глобални углед пао, посебно не после милиона мртвих на Блиском и Средњем Истоку, као што не верујем ни да би се после тога међу Србима нашао Краљевић Марко да их позове да убицу из авиона приведу закону.

Озбиљан заокрет, међутим, догодио се кад су амерички политички спикери саопштили да дипломате уопште нису настрадале у авио-ударима, већ да су пре тога били мртви и да су до таквог закључка дошли видећи фотографије погинулих у либијским новинама. Додатни проблем представља то што су Амери изнели своју тезу у моменту кад су већ били познати налази и либијске и српске обдукције, које су обе утврдиле да су двоје Срба убијени у ракетним детонацијама.

3.

Наравно, ствар се закотрљала према према новом бруталном понижењу Београда, и то без преке потребе да тако буде. Преостало је само да потврдимо да су Амери кадри да извуку поузданије закључке гледајући новинске фотографије него Срби вршећи обдукцију. Толико да прогутају нису могли ни Срби, ствар се затегла до мере да је Вучић у једном моменту схватио да је угрожен „позитиван тренд у развоју односа са САД“.

Шта се догодило за само неколико дана? Да ли је неко нечим изашао из договора, не могу да знам. Шта год да је било, међутим, упућује на сличан закључак. Велике силе о својој политици према малим не одлучују сваки дан. Одлуку обично донесу једном, а онда раде све да би је проводили. Тактичких одлука које не доприносе том циљу одричу се лако и у ходу, не обазирући се на то да ли су оне можда произвеле и неке обавезе према малима.

Преведено на српски: не би ме зачудило да је у Стејт департменту договор Вучића са Мекејном протумачен као успех овог првог, да је тиме купио мало времена за себе и Србију. Преведено на сасвим јасан српски: у тренутку кад је Црна Гора готово сасвим сломљена, кад се одлагањем македонских избора још јаче притеже завртањ на Скопљу, ни Србији не може бити дато да купује време. И Србија мора бити сломљена.

4.

Новина је, међутим, притисак из Москве. Иако су у првим реакцијама на ратификацију споразума са НАТО и Александар Чепурин и Марија Захарова деловали доста помирљиво, чини се да је у међувремену и из руског министарства дипломатије стигла директива о затезању.

Недуго затим Чепурин је доста резолутно рекао да не постоји ниједан разлог да Београд не потпише споразум са Москвом о хуманитарном центру у Нишу, и то већ током априлске посете Дмитрија Медведева. Захарова је после убиства српских дипломата оштро изјавила да НАТО, увлачећи Србију у себе, намеће жртви стокхолмски синдром, док је Чепурун једнако оштро од Амера захтевао да исплате одштету породицама убијених српских дипломата.

Од тада нема дана да неки руски функционер не помене како је време да Србија са Русијом потпише уговор о центру у Нишу. Можда је најдаље у притиску отишао заменик председника Думе Сергеј Железњак са иницијативом да истог дана кад се у Србији буду одржавали избори буде расписан и референдум о НАТО. За ту иницијативу Железњак је успео да придобије и неколико овдашњих националних странака, које сад ту идеју шире преко доступних им медија.

Два су проблема са том иницијативом: иако би идеју о референдуму о НАТО свакако ваљало подржати, њено везивање за изборе драстично би повећало ионако висок степен друштвеног конфликта који избори носе. Ствар може бити опасна, и зато је боље референдум и изборе раздвојити.

Други проблем је у томе што Железњак, који последњих месеци доста прати Балкан, није човек прва два ешалона руског естаблишмента и што се његова иницијатива доста разликује од официјелне руске политике. Елем, ако је наступио као самосталан стрелац, ни по јада, али, ако је политичар средњег калибра искоришћен да би се формирала алтернативна или паралелна руска политика према Србији, то за Србију не може бити добра вест.

5.

Шта се дакле догађа и шта ће бити са руским центром у Нишу. Колико знам, тај уговор је на Вучићевом столу већ више од годину дана. Он није одбијао уговор, али је тражио време и два пута одложио његово потписивање. У овом моменту актуелан је договор да ствар буде потписана у априлу, кад Медведев буде у Београду.

Е сад, на страну да ли Руси Вучићу верују или не, тек, после ратификације споразума са НАТО, још једно одлагање српско-руски уговор би учинило потпуно депласираним. Речју, сад или никад. Тако подигнути улози потрошили су руско стрпљење и њихов притисак треба читати као обезбеђивање да овај пут ствар неће бити одложена.

6.

Да се разумемо, ни за Русе ни за Амере Србија не спада по важности у први ред држава. Кад се, међутим, речи „Србија“ придружи реч „НАТО“, и за једне и за друге акције Србије драстично расту. За Амере Србија у НАТО била би најслађи могући плен, који би директно одредио и судбину свих земаља Централног Балкана. За Русију, то би била нека врста историјског понижења да, у тренутку кад њена глобална моћ расте, остане без јединог природног и историјског савезника изван руског света, ретке земље која је увек расла кад је расла Русија и падала на колена кад је падала Русија.

И баш зато, колико год се трудила да остане изван сукоба великих, они је у тај сукоб увлаче, и Србија постаје место новог заоштравања. Сасвим конкретно, потписивањем споразума са Русијом, са свим оним што он повлачи, Србија ће повећати капацитете своје неутралности и своје самосталности, претећи да на Балкану поново буде оно што је била цео 19. век – вирус слободе. Амери се с тим неће лако помирити, и зато је важно да Србија буде сломљена у кратком року, можда и пре него што Вучић дође у прилику да било шта потпише са Медведевом.

Ако не потпише, Руси ће умети да разумеју поруку. Србија ће доспети у фајл у коме је већ зааписано име Црне Горе. Неће бити више никог ко ће стајати на путу реализацоје оне поменуте одлуке Амера о Србији. Постоји ли неко средње решење, нешто што би могло да задовољи и једне и друге? Видим да га Вучић тражи, али лично га не видим ни у машти.

7.

Има ту још једна ствар. Као што важност Србије и за Русе и за Амере расте ако се укрсти са НАТО, слично је изгледа и са Србима. И њима важност Србије расте ако се уз њу помене НАТО. Речју, као што су показале уличне демонстрације прошлог викенда и генерално расположење Срба, не постоји легалан начин да Србија уђе у НАТО. На српском: Србија у НАТО може ући само ако прво НАТО уђе у Србију; а НАТО у Србију може ући само преко неке врсте прокси сукоба (унутрашњег или регионалног). Дакле, нема уласка у НАТО без сукоба, једно без другог неће ићи. А, ако то знам ја, НАТО зна и много боље и много више. И то је највећи актуелни ризик за Србију.

Е сад, о НАТО ће се овде говорити још дуго, он неће скоро сићи са листе најважнијих српских тема. Како се види, та тема у дубоку заветрину гура све оне проНАТО странке лево од напредњака, а центар друштвеног сукоба измешта, са једне стране, унутар СНС, а, са друге, између СНС и деснице. А то ће рећи да би успоствљање неке врсте разговора – да не кажем разумевања – на тој тачци, макар не јавног, драстично смањило капацитет за унутрашњи сукоб, осим што би повећало капацитет за одбрану земље у случају регионалног сукоба. И не само то: постојање тог вектора између две политичке групације, по дефиницији, унапређује смисао појединачних политика сваке од њих.

Знам да и међу напредњацима и на десници врви од непојамних будала, које оком муве виде само фрагменте, и то само оне за које су непосредно заинтересоване. Али има и света који је у стању да види целину, и на том свету – пре свега оном на власти, јер код њега су и нож и погача – стоји велика одговорност у тешким данима који долазе. Давање дипломатског статуса Русима у Нишу могло би да буде полазна тачка тог разговора.

8.

Кад Соња Бисерко каже да би НАТО, ЕУ и домаће прозападне снаге морали да помогну Вучићу да се „одупре руским притисцима“, она управо говори да до тог дијалога никако не сме доћи, већ да се између Вучића и деснице мора подгревати сукоб, у коме ће он њих гурати у ирационалност, а они њега према Соњи. А Соњи треба веровати, бар у тим стварима.

На крају, традиционални проблем наших владара и претендената на престо био је у томе што су и једни и други редовно више зазирали од неких „енглеза“ него једни од других. А, кад су се скидале главе, традиционално су то радили једни другима; „енглези“ су ту само трљали руке, чак и без потребе да их после обезглављивања оперу.

Извор: Нови Стандард

Ознаке: Жељко Цвијановић, НАТО, парламентарни избори, Русија, САД, Србија