Прочитај ми чланакНаравно, није то питање које ће спасити Цариград, али седам језика говори. Наиме, зашто ДСС не престаје да се цепа и распада? Зато – кажу неки од њих – што се туку Вучићева и антивучићева струја. Могуће је, само зар нису још прошле године утепали Вучићеву струју, у чему се посебно истакла данашња Вучићева струја.
Фото: А.С.
1.
Наравно, није то питање које ће спасити Цариград, али седам језика говори. Наиме, зашто ДСС не престаје да се цепа и распада? Зато – кажу неки од њих – што се туку Вучићева и антивучићева струја. Могуће је, само зар нису још прошле године утепали Вучићеву струју, у чему се посебно истакла данашња Вучићева струја.
Прави одговор на ивици је која дели емотиконе корисних идиота и труд света који промишља политику: цепају се зато што српска опозиција – и либерална и десна – мора да има заједничког кандидата на председничким изборима. И могу Светог Петра да доведу за председника, али неће престати да се цепају све док то не схвате; док не скапирају зашто им је дато да уђу у парламент; све док не разумеју зашто су, чим су се ујединили са Дверима, и они и Двери морали да се поделе, свако за себе и свако у себи. Не дао Бог овима који не разумеју те просте ствари да освоје већину у странци: тек тад никад неће престати да се цепају; не дао Бог овима који то разумеју да сами морају да наставе преузети задатак ДСС: доћи ће и 27. дан марта и опеваће их и птице на грани.
2.
Зашто ноторни Борис Тадић – коме је дато да зна како ће опозиција имати једног кандидата, али још није да то неће бити он (и највећи живе са ограничењима) – предвиђа насиље и ликвидације у Србији, његови истомишљеници би рекли ваљда последње што је још разликује од 90-тих? Можда зато што је забринут за стање демократије, која је цветала за његова вакта? Или зато што ће, убеди ли Тадић бели свет да је у Србији исто као 90-тих, порасти његова нада како ће свет почети и да поступа према Србији као 90-тих.
Лепа је идеја о заједничком кандидату опозиције, само јој недостаје једно добро истраживање. Рецимо о томе да ли ће, ако нас опет нападну из ваздуха као 90-тих, заједнички кандидат имати нешто више или нешто мање шанси да победи владиног адута? На том путу ликвидације би, као и 90-тих, биле међупотез, нека врста динамичног обећавајућег увода. Права ситница, посебно за оне којима је Борис послао своју поруку.
(Узгред, нисам сигуран да Борис није у праву, не би требало искључити ликвидације. Али није у опису његове улоге да буде у праву, већ да упре прстом у „кривце“ пре него што оружја проговоре, кад ће прави кривци бити веома, веома забринути.)
3.
Надовезујући се на Бориса, један новинарски функционер из Новог Сада – чијег смисленог чланка не могу да се сете ни његови истомишљеници – дао је сликовит опис Србије 90-тих. „Србија је 90-тих“, каже, „била оно што је Исламска држава данас“. Ех, кад би само Игор Џихади Мировић одрубио главу Недиму Секулари Сејдиновићу, како би се лепо питање Војводине дало интернационализовати, како би само прогресивни свет српским исламистима наплатио све оно што није 90-тих и све оно што није азијским ни онда ни данас; какав би то само био призор ватромета и весеља; био би то такав тријумф правде да би се и Недимова глава са исламистичког коца срећно смешила.
Они који још носе главу на рамену не би требало да се ругају баш свакој изговореној бесмислици, посебно не оној чији циљ је јаснији од пута ка њему. Циљ ове будалаштине јесте да ново вођство Војводине држи у стању притиска да се мане идеја о националним заставама и грбовљу, јер једно од Недимових тупавих писама кад-тад ће доћи до Брисела, и тамо ће га – уопште не сумњајте у то – отворити неко чији ИQ ће се у длаку подударати са Недимовим. Такви ће се увек разумети.
4.
Нико за Вучића одавно није показао толико емпатије као Бакир Изетбеговић, готово га сажаљевајући што мора да има посла са оним силеџијом Додиком. Да је пола од тог разумевања Бакир показао у јулу прошле године у Сребреници, Вучић би из линча испловио на таласу Бакирових суза. Одакле ово напрасно разумевање Сарајева за Вучића? Зато што није подржао референдум? Зато што га је делегитимизовао? Зато што сад Додиков референдум не вреди ни чаше устајале воде?
Неће бити. Бакирово разумевање за Вучића у служби је његовог дистанцирања од Додика. Оцењивати дијаметрално супротно Вучића и Додика, наравно, слика је која би из кабинета преко јавности требало да постане део српске стварности, она је и уцена и понуда и једном и другом. Она је то, нажалост, исто онолико колико је то, на другој страни, осуда Вучићеве уздржаности око референдума као издаје Додика и Српске. С том разликом што Бакир зна и шта ради и за шта му то треба, а ови други не знају осим што их, као и увек, подигне онај хук са виртуелних трибина: „е, нек’ си му рек’о“. Наравно, док не пропуштају да, у заносу љубави према Отаџбини, осуде баш сваку невољу коју је Отаџбина успела да избегне.
Што се мене тиче, Вучић и Додик су добро поделили задатке. Што се пак сукоба међу њима тиче, има ту пар проблема. Први, за који не знају наши патриоте, веома је стар: наиме, Додикова позиција не вреди много без Вучићеве. Оно што не зна Бакир мало је новијег датума: ни Вучићева позиција не вреди много без Додикове. Ниједан од њих не би ту ништа дир’о.
5.
Шта је оно што окупља претходне четири слике, готово случајно изабране из српске политичке свакодневице. Реч је о четири проста питања, на која постоје и једноставни одговори, који се, међутим, губе у димној завеси лажи, глупости и систематичног усмеравања јавности. Сваки од лажних одговора – много заступљенији у јавности од оних правих – на ова једноставна питања бар за једно перо слаби Србију; сваки истинит бар за перо је јача. Таман онако како нас учени глупаци уверавају да су Београд и Загреб измислили сукоб да не би народу морали да полажу рачуне (као да је неко на свету народу почео да полаже рачуне); исто онолико колико нам раде на мозгу да смо и себи и другима све сами криви, препуни племените наде да ће свет бар овај пут успети да нас спречи пре него што исучемо „ноже позлаћене“.
Претходне четири слике обједињује још нешто: неће се унутрашњи притсак само наставити него ће се и појачати. Смисао тог притиска – тог највећег савеза пете колоне и корисних идиота од 27. марта и 5. октобра – биће у томе да Србија буде онеспособљена да се супротстави спољњем притиску. Исто онако као што паљење старих ватри споља за сада за циљ има само слабљење Србије да се одупре притисцима изнутра. На овом месту потрошили смо неког времена и простора размишљајући о регионалном рату и унутрашњем обрачуну. Тешко је рећи у шта нас то пре води, али једно је сигурно: све ово води нас ка некој врсти великог праска, оног стања кад јучерашња правила више неће важити, а сутрашња још неће бити успостављена.
6.
Неки моји пријатељи с почетка текста веровали су да малени ДСС може бити на једнакој дистанци и од једних и од других. Своју веру платили су скупо: нити су остали на једнакој дистанци нити су престали да се распадају. Последње једноставно питање гласи: зашто је то тако? Зато што ће у предстојећем сукобу његове силнице бити толико јаке да ће бити само две стране, а не пет или шест. За сада ни на једној од тих страна не расте хлеб, ни на једној се не може чврсто ухватити за дрво правде, ниједна није изградила мост између прошлости и будућности, тако да све те ствари којима се свет нада мање живе у плановима, а више у манипулацијама. И, када неки од нас кажу да их баш брига за политику и да они само хоће нормално да живе, могу да се варакају колико хоће, итекако су политични и још како су изабрали страну.
Неће бити нормалног живота ни на једној страни, не бива тога уочи великог праска. Зато је само важно мислити о једноставним одговорима на једноставна питања, а не водити се расположењима. Ко не уме, није сасвим изгубљен: нека гледа кога ће подржати странци, то је бар лако. И нека то буде последњи одговор на последње просто питање.
