Македонија је сувише мала да би Запад отварао икакав крупан процес само због ње, и сувише значајна да би то остало само у њој.

1.

Зашто је Македонија поново експлодирала? Просто: она је најтања карика на потезу од Цариграда до Берлина. Није ту реч о малом формату македонског председника Ђорђа Иванова, који је, уместо да стабилизује подељену земљу, национално помирење започео из зоне криминала. Не ради се ни о томе да су га навукли, чак ни да, тешко схватљиво, на њега превелики уплив има Турска, која панично тражи место где би глобални пламен склонила са својих граница.

Реч је о историјским условљеностима. Термин Mazedonische Zustände (македонско стање) користио је Адолф Хитлер, подразумевајући несигурност коју изазивају расцепљене и хаотичне државе у суседству. Џаба је Николи Груевском што је неупоредиво већи формат од Иванова и што је стабилност покушао да спаси обећањем Америма да ће прихватити промену имена земље, која стоји на путу њеног уласка у НАТО. Формат ти на крају одређује величина и моћ земље, па је, што се Амера тиче, промена имена Македоније потребна због суштине – због федерализације земље – којој се Груевски противи.

2.

Сврха федералне Македоније – далековидији од мене би то назвали распадом – је у јачању албанског фактора, где је, према провереној стогодишњој формули, на Балкану мање Русије таман за колико је више Албаније. (Овај пут, додуше, за толико би требало да буде мање и Кине, која се на Централном Балкану и у Србији појављује са великим плановима.) Да је то циљ који се кристалише из немира прошле године, види се сад и по све извеснијем разлазу Груевског и албанских партнера у влади, код којих се пре није дало приметити одушевљење за сорошевску креатуру Зорана Заева.

Немири које је изазвао несрећни Иванов а распалиле их и смисао им дале западне агентуре не налазе сврху у декларисаној одбрани устава и правде, већ у још једном одлагању избора. Наиме, избори, који су најпре били расписани за крај априла, одложени су под притиском Вашингтона, јер је њихов фаворит Заев – који се не противи федерализацији – стајао лоше против Груевског. Протести, на којима Заев понавља да и даље нема услова за фер изборе, требало је да доведу до још једног одлагања, будући да су избори били планирани за јун.

Груевски је, међутим, још једном заиграо тврдо: избори су у петак расписани за 5. јун. Наравно, то ће додатно усијати ситуацију, али, суочен са непрестаним исцрпљивањем, он није имао куд. Неписане пропозиције за изборе, које је дао Вашингтон, очигледно се могу читати тако да ће се фер услови стећи истог момента кад Груевски изгуби већину.

3.

Иако су избори расписани, није извесно да ће се одржати. Већ на саму најаву да ће прекинути то мучење, Груевски се суочио са бестијалним притисцима: хајде што му је запрећено санкцијама и забраном путовања у земље шенгена – то се некако подразумева – него му је речено и да ће изгубити помоћ за суочавање са мигрантском кризом, која је македонску границу изложила тешком притиску придошлица из Грчке. Тако ће мигрантска криза постати оружје Вашингтона и Брисела против Груевског, који, бранећи себе, брани и ЕУ (па и Србију) од даљег мигрантског прилива.

Али бруталност претњи показује колико је Груевски високо подигао улог. Ако не одустане од избора, суочиће се са сваком врстом најбруталнијих притисака, можда чак и са грађанским ратом. Ако одустане, потписаће сагласност на поруку коју обнављањем немира Американци шаљу македонском народу: имаћете хаос све док гласате за Груевског; јасно!? Речју, ако одустане, обрисаће под и њиме и Македонијом.

4.

Иако ће многи овдашњи ура-патриота до неба да лакомислено ускликне колики је Груевски цар, овде је реч о нечем другом – о могућности велике несреће у најави.

Надати се у Груевског је будаласто, јер је Македонија сувише рањива, сувише поцепана и сувише мала земља да би могла да буде носилац промена на Балкану. (Прошле године уверили смо се да је сувише мала и Грчка.) Поред тога, Македонија је сувише мала чак и за то да се „македонско стање“ односи само на њу. Хитлер, на пример, синтагму Mazedonische Zustände користи припремајући напад на Пољску: „Данциг (Гдањск) и Коридор морају бити враћени Немачкој, мора бити елиминисано ‘македонско стање’ на нашој источној граници“.

Шта то значи? Иако Србија нема проблем са македонским суверенитетом, те две земље су у војним картама уцртане као јединствено војиште. Било каква идеја о федерализацији Македоније не може оставити у миру ни Србе на стратешки важним северу Косова и граничним општинама са Македонијом на југу Србије. Јер у позадини сваког међумакедонског сукоба лежи тињајући конфликт Македонаца и Албанаца (где је Заев само истурена проалбанска пета колона), одакле је изазивање сваког сукоба у Македонији постављање (гео)политичке замке пред Србију. Најкраће: ни да им помогнеш, ни да се правиш луд.

5.

Како год, „македонско стање“ прети да постане дијагноза Централног Балкана. Њему је претходила широка пропагандна акција, где су се проамерички европски интелектуалци и агенти недељама утркивали ко ће жешће да оптужи ЕУ као кривца за руско репозиционирање на Балкану. Посебно апострофирајући Србију, Јарослав Вишњевски из LSE (London School of Economics) говори о тријумфу руске меке моћи, оптужујући ЕУ да „нема никакву кохерентну комуникацијску стратегију према региону“ и да „није у стању или не жели да иде даље надахњујући наративе о стабилизацији и потенцијалним користима које произилазе из чланства“. Према последњим информацијама из Брисела, ЕУ ће, колико год невољно, морати да започне јаку антируску кампању на нашем делу Балкана, и то ће бити само медијска припрема да Амери и Британци, како се види у Македонији, упале и геополитички креирају регион.

6.

Обузета изборним страстима, јавност у Србији као да није у стању да мисли о питањима попут овог, која у себи не садрже опредељивање за и против Вучића. А, и када учествујемо и кад нас нема у стварима у Македонији, догађаји на југу итекако имају везе с нама. Македонија је мала да би западне силе отварале икакав крупан процес само због ње, и сувише значајна да би било шта од покренутог остало у њеним границама. Mazedonische Zustände – то смо сви ми на Централном Балкану.

Добро је у оваквим ситуацијама имати сув барут, али, не мање, наоштрен мозак. Добре дијагнозе и добре жеље само су невидљиви темељ добре политике и ништа више од тога; мудрост малих земаља одувек је била у томе да између две лоше одлуке изаберу мање лошу.

Извор: Нови Стандард

Ознаке: геополитика, Жељко Цвијановић, запад, Македонија, протести, Србија