Прочитај ми чланакПроблем кључних Вучићевих опонената на председничким изборима је у томе што они више долазе из прошлости него из будућности.
1.
Српска јавност – тачније њени медијски стубови – још увек се лакше носи са лошим политичким вестима, него са добрим. То имплицира два наочиглед супротстављена момента. Прво, овде је безмало цео један нараштај интелектуалаца одрастао на лошим вестима, где је мрачење постало одлика моралне врлине политичког разматрања. Друго, насупрот томе, овдашње медијске елите – које се још увек куну у Њујорк тајмс и Вашингтон пост као узоре коректног писања – потпуно су неспремне да изгурају време које долази, остајући у уверењу да оно што поменуте новине називају демократијом јесте владавина најбољег, а не владавина закона казина.
Отуд, у епохалним потресима дефинитивно има нечег што се опире здравом разуму. Уживам у разговору са људима верзираним да препознају промене које се догађају у свету. Већина њих, међутим, упитана како ће се те промене видети код нас, уморно одговара да на балканској периферији не само да се неће променити ништа него и да се понашање великих сила код нас неће мењати.
2.
Како је могуће да неко лако препознаје појаву која му је далеко, и да му иде тако тешко кад му је слична појава близу? Како то да нико од домаћих политичких хроничара није судску агонију Рамуша Харадинаја, како год се она завршила, описао као добру вест за Србију? Да то није учињено ни са вестима о ускраћивању западне подршке за формирање оружаних снага Косова? Да није добра вест ни одбијање Суда правде у Хагу да обнови тужбу против Србије на захтев Бакира Изетбеговића?
Са променама које се дешавају далеко од нас редовно је лакше, јер оне нас се не тичу директно, па нас и не плаше, него нас забављају као друштвене теме. Много теже је са епохалним променама код куће, посебно кад се о њима, као код нас, највише изјашњава фауна друштвеног и политичког естаблишмента, којој промена редовно значи довођење у питање сопствене позиције. И то је један од разлога зашто су овдашње елите, једнако данас као и 1991, не само несклоне променама него и потпуно слепе да их уоче. У страху за своје позиције, ни онда ни сад оне нису виделе ништа.
3.
Зато је рђаво да глобалне промене и њихов одблесак у Србији и на Балкану уопште нису тема српских председничких избора, исто као што нису биле ни пре 27 година. Зашто власт не игра на ту карту, јасно је већ по дефиницији власти. Она, наиме, чува позиције, склона провереним стварима. Зашто глобалне промене, међутим, нису тема српске опозиције, теже је објашњиво. Зашто је, рецимо, Саша Јанковић, који радо говори о повратку правне државе у Србију, толико несклон да „к познанију права“ приведе Косово, које јесте и једна јасна и веома спорна правна ситуација. Уместо тога, он о суверенитету радије говори као о теримину из „претпрошлог века“.
Или како то да Вук Јеремић свако мало Вучићу на нос набије Блера и Клинтона – додуше, с правом – али редовно заборављајући две важне ствари. Прво, да и он у својој политичкој километражи има и Ахмета Давутоглуа и Клинтоновог Џона Керија, кога је ономад јавно прогласио победником избора против Буша Млађег. Али, за разлику од Вучића, он нема ни Владимира Путина ни Виктора Орбана.
Пре него што покушам да објасним зашто је то тако, важно је констатовати да Вучићева политика, задржавајући клинтонистичке утицаје – очигледне и код опозиционих кандидата – за разлику од ових других, има и оне аспекте који проистичу из политичке парадигме носилаца глобалних промена. Није то само дубока политичка веза са Орбаном или војна сарадња са Путином, не само један од угаоних каменова будућих промена на Централном Балкану него и гаранција способности Србије да се прилагоди новим политичким трендовима. То је и упорно лобирање у новим центрима моћи на Западу, одакле је једино могло доћи прво „не“ Албанцима за 25 година или најтврђе „не“ династији Изетбеговић за исто то време.
4.
Неће, наравно, због тога Косово прекосутра бити враћено Србији, али је промене важно препознавати и сведочити о њима, јер само то може да нам поврати чуло укуса којим победе распознајемо и само то може да породи будуће победе. Како је могуће да Јанковић, Јеремић и њихови тимови то нису препознали, макар као прилику за себе ако већ не за Србију. Сликовит део одговора можда се крије у Јанковићевом пропагандном споту, којим дефилују јавне личности носиоци његове подршке.
Част неколицини заиста угледних људи (где се углед дефинише присуством дела и одсуством политичке компромитације), попут Душана Ивковића, Шотре и Глоговца, али добар део те екипе за подршку претходни пут на окупу виђен је на изборним бинама Бориса Тадића, гарантујући својим именом за човека чија владавина се завршила далеко од славног. Још горе, неке од тих личности, попут Србијанке Турајлић, већ две деценије као да неко туче по ушима да морају неког да подрже, тако да је у коначном билансу за то време она успела да подржи баш све који су ојадили Србију. Иронија живота наместила је и то да – већ је то неко приметио – у Јанковићевом споту о штетности страначког запошљавања говори Кокан Младеновић, кога је ДС 2008. послала у Атеље 212, па су га после неког времена најурили глумци.
Ради се заправо о томе што се већина учесника у том споту мање прославила у приватном послу, а много више тиме што је била редован клијент државног буџета. Отуда није тешко повезати њихов политички ангажман са моделом њиховог опстајања на сцени, и онда кад су стајали иза Тадића и сад кад стоје против Вучића. Јер Вучић је пореметио ланац исхране у коме су они били при врху, макар утолико што је ове друштвене предаторе натерао да државни новац, за који мисле да им припада, поделе са другим предаторима, који се пре нису могли примаћи том столу.
Отуд се о елитама које представљају Јанковићев ланац подршке на известан начин може говорити као о прошлим. Нико из тог света у својим честим медијским наступоима није показао системску склоност за променама, колико жељу да се врати на позиције које су имали док је Србијом владао Тадић.
Јанковићева политичка реторика зато је музика за њихове уши: он хоће правну државу, повратак унутрашње стабилности система, јер се њихово исисавање новца из државе догађало у регуларној правној ситуацији стабилности система, а сад што су те две компоненте чиниле стубове политичке окупације и незапамћене пљачке јавних добара, зашто би то био њихов проблем. Они су, за разлику од бирача њихових противника, „нормални“, а у њиховом осећању меритократије, „нормални“ носе све.
5.
Слично је, нажалост, и са Вуком Јеремићем. Док су иза Јанковића углавном стале старе културне елите, Вука ће подржати старе политичке и пословне елите. Ако нека политичка идеја, макар не као свој примарни циљ, подразумева повратак на сцену ликова из прошлости попут Душана Петровића, Верка Стевановића, мреже локалних отпораша или Мирослава Мишковића, а све то у време кад цео свет у промени прича о економском суверенитету и нелибералном поретку, онда је и кампања Вука Јеремића окренутија прошлост него будућности.
Целу његову параду употпуњава неколико национал-либералних фрикова, који, попут пророка Апокалипсе у америчким тржним центрима, говоре о ватреном дажду под којим ће се наћи Србија ако гласа за Вучића. Зачудо, и њима пре свега недостају слободе које им је ускратио Вучић, за разлику од оних које су им мноог пре ускратили странци. Чим код наших национал-либерала бес на Вучића повећава толеранцију на странце, одмах се зна из које су фиоке – из оне где се верује да има демократије тамо где нема слободе. Додуше, под условом да њих има на РТС.
Како год, опозиција у Србији, односно онај њен део који се прогласио главном опасности за власт, безнадежно је компромитован тиме што не долази из будућности, него из прошлости; што, кад говори о вредностима, мисли на повратак привилегија старих одлазећих елита. Да није тако, зар би највећа јавна демонизација неке српске власти после оне Коштуничине из 2008. године дошла у време кад је Србија дошла у прилику да устане, већу од било које за последњих четврт деценије.
6.
Да би могла да разликује победе од пораза, Србија ће морати да разликује будућност од прошлости, оно што можемо од оног што смо истрпели. И, дођавола с Вучићем, зашто бисмо веровали у његове победе. Позвао бих се на поузданије сведоке. Рецимо на Бакира, кад каже да се осећа пораженим после одбијања из Хага. Или на Тачија кад призна да је изгубио подршку Запада. Или на завет Колинде Грабар Китаровић да никад неће „скинути гаће пред Србима“, пуни вере да ће последња хрватска невиност остати сачувана.
