Прочитај ми чланакМада се Двери и њихов лидер Бошко Обрадовић на последњим председничким изборима нису прославили са свега 2% освојених гласова, тренутно у опозицији управо они засењују све остале. Како је до тога дошло?
Екипа око Саше Јанковића и његовог покрета, која претендује да окупи грађанску опозицију има тај малер да се од почетка ни око чега не може договорити. Тако је и овај пут око избора у Београду и могућег кандидата за градоначелника. Саша Јанковић се не сналази у политици и као да не зна шта ће са собом и својим покретом. Вероватно зато тој грађанској опозицији управо Саша Јанковић није кандидат за градоначелника него се двоуме између Шутановца и Ђиласа који немају никакве изгледе на успех. Поред њих двојице, што неко рече на друштвеним мрежама, СНС да кандидује панчевачки мост, победио би.
Што се тиче Вука Јеремића он као да још увек није изашао из Уједињених нација. Некако се дојми и по његовом понашању а и његовим речима у којима увек доминира прича о сопственој „славној прошлости“ из УН-а, да је Јеремић ментално још увек негде у Америци, у Њу Јорку, у УН-у а не у Србији. Јеремићу фали упориште у елити какво има Јанковић а још више упориште у народу са којим он слабо комуницира.
О осталим опозиционарима је излишно говорити. Покрет ДЈБ Радуловића тешко да ће се опоравити од протеклих избора а Бели Прелетачевић ма колико мени лично био симпатичан је пропустио прилику од пола године да искорити славу са председничких избора и резултат од скоро десет посто и боље се позиционира на српској политичкој сцени. Бели наравно још има потенцијал да буде изненађење на било којим наредним изборима па тако и у Београду, но тешко да би остварио приближне резултате онима са председничких избора. Белог је очигледно успех изненадио и он је пасивношћу потрошио добар део капитала који је стекао на изборима као „а сад нешто сасвим друго“.
Војислава Шешеља који на десници представља јединог опонента тешко да можемо звати опозицијом јер очигледно прави компромисе са влашћу. Поред тога Шешеља је време прегазило и он тешко прати промене у српском друштву које су се збила током тринаест година његовог „службеног пута“. Осим тога се Војвода сасвим искомпромитовао учешћем у реалитију Задруга где је разговарао са дрветом и причао о швалерима Обрадовићеве бивше жене. Иако Срби нису моралисти овакво понашање изазива дубоко и искрено гађење.
Једном речју у Србији опозиција је у таквом идејном, лидерском и организационом расулу да готово ни не постоји. У том вакууму у последње време испливао је Бошко Обрадовић. Иако је имао поразне резултате на председничким изборима он се није предавао већ је наставио кампању. Бошко Обрадовић се одмерено и селективно али видљиво вратио на своје десне позиције по којима су Двери и он били препознатљиви у протеклој деценији. Његов заокрет од 2014. ка политички коректном мејнстриму је био нагао и није донео резултате. Бошко и оно што је остало од Двери, после одласка Глишића и екипе, су одлучили да се опет обрате свом десном, националном и конзервативном бирачком телу, али одмереније и умереније. Тако је данас Бошко Обрадовић блажа верзија старог десничара Бошка Обрадовића кога је чак и Шешељ као национал-либерал оптуживао за антидемократске и фашисодине тенденције.
Сабравиши два и два, Бошко и Ного су схватили да морају реанимирати Двери са оним са чиме су били препознатљиви. Са јасном националном и конзеррвативном агендом али да буде прилагођена политичкој реалности и тренутку. После избора Брнабићке су поново покренули кампању против геј лобија и геј идеологије, па мало кампање против миграната, па мало оштре критике власти због попустљивости око Косова и подршке Харадинају. Тако су лезбејка Брнабићка и српски главосеча Харадинај помогли да се Двери и Бошко опораве од изборног дебакла. Ови и слични потези власти су били као кец на десетку за Двери и Бошка који су и једини на томе поентирали јер је либералној опозицији незгодно да неког прозива због „сексуалне оријентације“ или због „подршке злочинцу Харадинају“. Са друге стране Шешељ из горе наведених разлога исто тако није могао поентирати и повратити изгубљене бираче на десном политичком спектру.
Но ова национална кампања Бошка Обрадовића није као оне старе кампање Двери. Она је одмеренија, без екстремизма и клерикалних тенденција, које код Срба нису баш популарне. Но оно на чему Двери добијају нову подршку су и социјалне теме и неправде које се чине малом човеку. Ова комбинација патриотизма и борбе за права малог човека су главна формула успеха повратка Двери и Бошка на политичку сцену после неуспелих избора. Осим тога она је кључ успеха и за друге политичаре који су код Срба успевали да добију већу подршку.
Поред тога Обрадовић и Двери су једини у опозицији који се заиста боре и труде и раде нешто да би придобили пажњу гласача. Обрадовићево петљање са грађанском опозицијом му је само донело штету (осим можда што је постао прихватљивији за њихове медије и гласаче). Од протеста пред зградом Тв Пинка и недавног гостовања на РТС код Оливере Ковачевић, може се слободно рећи да је Обрадовић преузео лидерство у опозицији. Протестом испред ПИНК-а и дуелом са Митровићем су један другом направаили добру промоцију – Митровић је тако постао главни заштитник Вучића и његова наводна „последња одбрана“ а Обрадовић је постао најхрабрији опозиционар. Како Митровић има негативан имиџ код многих а нарочито код либералне елите то је допринело томе да Обрадовић постане прихваћен и подржан од либералних и грађанских кругова.
На друштвеним мрежама је приметно да и грађански оријентисани гласачи али и десно оријентисани који су до сада гласали или симпатисали СНС почињу да прате и уважавају Обрадовића. Неки му дају и отворену подршку јер виде да је остатак опозиције у расулу а да се Јанковић, Јеремић и Шутановац понашају детињасто и калкулантски. Мора се приметити да је Обрадовић одскочио од осталих опозиционара али некако и од самих Двери. Његов нови успон људи не везују толико за Двери колико баш за њега. Осим одмереније националне реторике и персонализација кампање Бошку је донела већу медијску препознатљивост и популарност.
На већ традиционално „жутом“ РТС-у, који никад није имао симпатије за Двери и Бошка Обрадовића, у емисији „Упитник“ Оливере Ковачевић, која је очигледно била припремљена тако да пацификује Обрадовића, Бошко је буквално „издоминирао“ над другима. Поред Обрадовића гост емисије и главни његов опонент је био Александар Мартиновић као посланик СНС који није нарочито симпатичан чак ни добром делу Напредњака, јер сетимо се он је до последњег момента као Радикал оптуживао за издају Вучића и СНС да би потом прешао у СНС и тако изгубио морални кредибилитет, нарочито међу националистима. Затим је ту била и посланица ДС Наташа Вучковић чији је наступ у емисији био сасвим блед и безначајан, те социјалиста Ђорђе Милићевић који је практично заузео неутралан став.
Иако је Оливера водила емисију Упитник тако да је Обрадовић једва долазио до речи а Мартиновић га при том стално нападао, оптуживао и прекидао у излагању, на крају је управо Обрадовић тријумфовао. Посланик СНС Мартиновић поред све своје упорности и елоквентности је био инфериоран у односу на Обрадовића. Обрадовић је емисију искористио као добар риалити шоу и као сопствену председничку кампању, док се Мартиновић упињао да објасни скупштинску процедуру и докаже да је власник и уредник Таблоида поптуно луд човек, што је био ћорсокак јер се Обрадовић није упецао на тај јефтин мамац. За разлику од осталих гостију Обрадовић је тих неколико момената када му се указала прилика да говори вешто искористио директно и жестоко критикујући власт и председника државе Вучића поентирао ефектно и потврдио да је он у овом моменту далеко испред других опозиционара. Бошко је по уверењу многих на друштвеним мрежама декласирао Мартиновића и дрско ударио на самог Вућића те избегао замку да се бави процедуралним и периферним питањима у раду скупштине. Неки кафански теоретичари завере би рекли да је Бошку намерно омогућена велика промоција на РТС али ко год погледа овај Упитник видеће да није реч о томе, већ да је Бошко урадио оно што треба да уради – лично и жестоко је напао председника и тиме се наметнуо као једина права опозиција Вучићу у овом тренутку.
