Прочитај ми чланакПротокол француског председника сместио је председника Србије Александра Вучића изван званичне трибине на прослави 100. годишњице потписивања примирја у Првом светском рату 11. новембра 2018, поставивши га изван домета телевизијских камера, наводи француски лист „Фигаро“.
Ово је била неприхватљива грешка, каже у свом тексту Жан Кристоф Бисон, заменик главног уредника Фигароа, али и угледни публициста и аутор „Романа о Београду“, који се присећа да је Србија у сукобу чији се крај обележавао 11. новембра изгубила чак 1.2 милиона људи.
© REUTERS / Yves Herman
„Погрешили смо“! Високи члан службе протокола Јелисејеске палате био је одговоран за смештање шефова држава и влада на централну трибину која се налазила у близини Тријумфалне капије поводом обележавања 11. новембра — дана примирја у Првом светском рату. Док су око свог домаћина, Емануела Макрона, седели председници Русије, САД, Италије и Румуније, држава које су биле француски савезници у Првом светском рату, али и председници Бугарске и Турске и немачка канцеларка, земаља које су биле непријатељске пре једног века, један човек је био спуштен и смештен веома ниско, насупрот главне бине међу министрима, дипломатама и осталим гостима. Његово име? Александар Вучић, председник Србије.
Србија. Земља због које је Француска ушла у рат 1914. године, везана дипломатским и геополитичким савезом, али и блиским историјским везама (1389. године, звона Нотр Дама су поздрављала оно у шта се веровало да је била победа хришћанских Срба над муслимански м Османлијама током битке на Косову), војним везама(у деветнаестом веку српски министар рата је био Француз Иполит Монден) и економским везама (1914. године, четири петине српског спољног дуга било је у рукама француског капитала, који је такође значајно улагао у руднике, железнице и банке у земљи).
Земља која је имала губитке од 1,2 милиона људи током сукоба, што је чинило 28 одсто становништва — тужан податак.
Земља која је у претходних годину дана организовала церемоније и манифестације у знак пријатељства и заједничке борбе симболизоване хиљадама француских и српских гробова на гробљима у Солуну, Монастиру, Скопљу и Београду, и свим територијама које су ослободиле српске и француске дивизије Балканског фронта.
Земљу која је у Париз дошла са својим патњама, болом и великим жртвама за заједничку савезничку ствар, Француска је решила да понизи 11. новембра.
Земља којој је Француска помогла пре једног века због мучеништва и напада аустро-угарских, немачких и бугарских трупа, али и напада албанских банди током повлачења 1916. године, земља због које је направљено на десетине одбора помоћи, хуманитарних организација и „српских дана“, где су прикупљани новац, одећа, храна и књиге, да би се послале „земљи хероја“.
Земља чији је краљ Петар Карађорђевић толико волео Француску да се лично ангажовао 1870. године и ступио у Легију странаца да би се под француском заставом борио против Пруске.
Земља која је у јулу 1914. године дала прву савезничку жртву (16-годишња средњошколка жртва бомбардовања Београда од стране аустријских топова), а у августу извојевала и прву савезничку победу (Битка на Церу).
Земља која је хваљена четири године на симпозијумима на Сорбони (некад и у присуству председника Рејмона Поенкареа) и објављивањем десетина књига (укључујући и стрип: „Авантуре српског малог војника“), уз брошуре „Овај народ је мали, али има огромну душу“, и текстове Аполинера, Пјера Лотија или Едмона Ростана.
Земља која је успела да обнови војску захваљујући помоћи својих француских колега на Крфу и Бизерти, и пронашла у Ажаксиоу, Бастији, Ници, Греноблу, Паризу, Сент-Етјену и Бордоу дом за хиљаде своје школске деце и студената неспособних за рат због глади и болести.
Земља која је након рата прогласила Маршала Франша Д’Епереа војводом своје војске и почасним грађанином њеног главног града Београда, у чијем је ослобођењу учествовао 1. новембра 1918. године.
Земља која је дошла у Париз на највишем нивоу у лику свог председника, која је претрпела велике патње, боли и жртвовања за савезничку ствар, и коју је Француска одлучила да понизи 11. новембра. Врло скроман опис: ове речи нису јаке колико би требало да буду.
Можете замислити како се председник Србије Александар Вучић могао осећати када је између Трампа, Путина и Макрона видео насмејаног Реџепа Ердогана, наследника турских султана и османског геноцида над Јерменима, или Хашима Тачија, председника земље коју не признаје и која је у сваком случају била интегрални део и регија Србије 1914. године. По повратку, шеф српске државе признао је да је био у искушењу да устане и оде са места: одустао је, сматрајући да је непримерено направити скандал, ма колико он био легитиман у овом светом дану. Хвала му на томе. Веома љубазно са његове стране.
Да, Јелисејска палата је направила „свињарију“. Иако је амбасадор Француске у Србији Фредерик Мондолони у понедељак упутио своје извињење у име Париза (које је Вучић прихватио), то није спречило лоше расположење у Београду. Споменик захвалности Француској, смештен у парку Калемегдан, на којем пише „Волимо Француску као што је она волела нас“, иако је управо реновиран, ишаран је црном фарбом. Појавили су се и захтеви да се преименују Париска и Француска улица. И локална штампа се побунила.
За само двадесетак дана, 6. децембра, Емануел Макрон треба да посети Београд. Његов колега је обећао „грандиозну“ добродошлицу, да би схватио став српске стране када је у питању поштовање пријатељства између наше две земље изграђеног у крви, и да бисмо избегли нове „свињарије“. Овај пут, Француска ће вероватно бити та која ће бити понижена.
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
