Жестока критика, која се са „Васељенске“ излива на Двери, у мање-више правилним временским интервалима, има ту олакшавајућу околност, што је, за разлику од других – неписмена.

Тешко је поверовати да најжешћи и најдоследнији борци за српство, како себе виде једнако уредници и коментатори на „Васељенској“, све умеју, све могу и све желе, сем да се описмене. Тешко је, наиме, рећи шта им је српски језик урадио, да му се овако сурово свете. Нема сумње да би њихов пљувачки патриотизам заблистао тек када би се укинули граматика и правопис.

Један од уредника „Васељенске“, извесна Весна Веизовић, потврдила је, у свом тексту „Трошаџије“ (што је симпатичан турцизам од за реч „потрошачи“) стару мисао да је полуписменост далеко већа мука од неписмености. Заронимо, дакле, у мутне воде полуписменог патриотизма, који све уме, све зна, све разуме, једино не може да савлада буквар.

На почетку текста, Весна нам толкује:

„Двери нису изгубили изборе на последњим изборима, већ пре тачно четири године 10. октобра. Баш као и вечерас и тог десетог десетог две хиљаде десете године позвали су масу породичних људи да изађу и покажу незадовољство поводом геј параде која је сутрадан требала бити одржана. Прошетавши се градом, незадовољном и већ гладном народу, жељном истинске деснице, национално и патријахално орјентисане власти лупили су шамар и повукли се са саопштењем да они не желе да прљају руке насиљем које се након тога десило“.

Хајде да видимо како би текс изгледао описмењен:

„Двери нису изгубиле на последњим изборима (два пута поновити исту реч у седам првих речи, заиста је капитална стилска грешка, али то још није најгоре), већ пре тачно четири године(,) 10. октобра. Баш као и вечерас (,) и тог десетог десетог двехиљадедесете (ово се пише састављено)(,)позвали су масу породичних људи (а не породичне људе; Весни, ваљда, издраз „маса“ звучи моћно, јер је негде начула да маса може да има убрзање)) да изађу и покажу незадовољство поводом геј параде(,) која је сутрадан требало да буде одржана (а не „требала“). Прошетавши се градом, незадовољном и већ гладном народу, жељном истинске деснице, национално и патријахално оријентисане (а не „орјентисане“) власти(,) лупили су шамар и повукли се, уз саопштење (а не „са саопштењем“, јер би неко, ко не зна како патриотски набој утиче на граматику и правопис, могао помислити да се и саопштење повукло) да не желе да прљају руке насиљем које се(,) након тога(,) догодило“.

Све у свему, у три реченице, Весна је успела да направи шест стилских и иних грешака, уз седам изостављених зареза. Нормално, какве везе имају стил, граматика и правопис са патриотизмом? Важна је суштина, јер полуписмени само на њу могу да се ослоне. За разлику од писмености, која је мерљива, „патриотометар“ још није измишљен.

Даље ће Весна наставити:

„Исто то се десило следећи пут када је нагомилано незадовољство истим начином разводњено у бесповрат, након потписивања Бриселског споразума и након бесмислених протеста који никакву сврху нису имали. Односно сваки пут када се акумулира довољно народне енергије која ствара „критичну масу“, „опозиција“ организује бесмислен протест да подели са народом незадовољство а затим сем критике, без решења енергију пошаље у ветар а народ празан кући“.

Да је борбу за српство и Србију почела од буквара, реченица би гласила овако:

„Исто се догодило следећег пута (за који се овде не зна кад се збио, осим ако неко баш није следио пут)(,)када је нагомилано народно незадовољство истим начином (а не „на исти начин“, што је исправно) разводњено у бесповрат (сада коначно знамо у чему се ствари разводњавају-у бесповрату), након потписивања Брислеског споразума и након бесмислених протеста(,) који никакву сврху нису имали, односно (овде нема места новој реченици; први пут је, у српском језику, реч „односно, стављена на почетак реченице), када се акумулира довољно народне енергије(,) која ствара „критичну масу“ (наводници су овде непотребни), „опозиција“ организује бесмислен протест(,) да подели са народом незадовољство(,) а затим(,) сем критике(,) без решења енергију пошаље у ветар(,) а народ кући“.

Ова, последња реченица је ужасна папазјанија и неписменост у вишем степену. Очигледно је да повишена патриотска температура захтева озбиљно препакивање српског језика, који је сиромашан да изрази сво родољубље, које се нагомилало у Весни. Правилно је закључила да је школовање непотребно расипање времена, те да је боље потрошити године на развој патриотских осећања.

Врцаво родољубље наставља да нас засипа као плаха летња киша и то на језику који неодољиво подсећа на српски:

„Ако ништа, вечерас је свако иоле здраворазуман (никако: ко поседује здрав разум; „здраворазуман“ је реч за којом вапи српски речник, још од доба Вука) схватио да ми више немамо опозицију, (овде је зарез, наравно, непотребан; за Весну, а и за све нас који читамо, најбоље би било да напише текст без икакве интерпункције, те да на крају текста, допише десетак зареза, тачака и наводника, па да их ми сами распоредимо) и да су глумци (овде је зарез, међутим, био неопходан) који су по ко зна који пут народну енергију и оправдано гневне,, спустили, разводнили и распослали кућама да наставе и даље очајавати у немоћи и немаштини“.

Нејасно је, јер није одвојено како ваља, да ли су „оправдано гневне“ разводнили, или су енергију „распослали“(никако „послали“, или „разаслали“, то би већ било писмено, а Весна се труди да то избегне, да јој се не разбеже коментатори). Крај реченице је је нешто због чега се Вук Караџић окреће на 3000 обртаја под земљом: „да наставе и даље очајавати у немоћи и немаштини“. Правилно: „да наставе да даље очајавају у немоћи и немаштини“.

Да је бар крај силовању српског језика, али није:

„Медији јављају о неколико хиљада присталица Двери које су се окупиле на Тргу Републике да подрже протест против геј параде. Једино истинито у таквој вести јесте да се заиста скупило неколико хиљада људи, незадовољних, обесправљених на рачун којих се ових дана одржава недеља содомских будалаштина, али првенствено незадовољних начином на који се води њихова земља и на који се управља њиховим животима. То нису присталице Двери, то је народ , јер Ми смо народ, са мном је била маса обичног незадовољног народа који жели промену а не завршетак девијантске шетње да би након тога се помолио и отишао кућама као да се ништа није десило и опет наставио тамо где стоји већ десетлетјима. Ко се не чува ни Бог га не чува, а ко се не бори против непријатеља ни Бог му неће помоћи“.

Израз „о неколико хиљада“ је заиста оригиналан. Могла је, да није бежала са часова српског, да напише: „Медији су јавили да се неколико хиљада људи, незадовољних и обесправљених, на чији рачун се (а не: „на рачун којих“) се ових дана одржава недеља содомитских (а не „содомских“) будалаштина (о граматичким будалаштинама ни речи), али првенствено незадовољних начином на који се води њихова земља и на који се управља њиховим животима (ово пола реченице је најдужи пасаж без грешке у читавом тексту). То нису присталице Двери, то је народ (онај ко није присталица, не сме да се окупља!), јер МИ (а не Ми) смо народ („то је народ, јер ми смо народ“; то није све: реч „народ“ ће се још једном, трећи пут, појавити у истој реченици, истина у генитиву)…..завршетак девијантске шетње (а не шетње девијаната)…..

Ко се не чува ни Бог га не чува, а ко се не бори против непријатеља ни Бог му неће помоћи (из овога сте закључили да се Весна, у складу са науком који нам даје, јамачно борила те вечери, да би јој Бог помогао, а није, као Двери, прхнула без борбе. Да се кладимо?).

Неорганизовани злочин против српског језика се овде не зауставља:

„Позивајући се на патријарха Иринеја који је недавно изјавио да „се шетају али о свом трошку“, након масе која је урлала „ПРЕ ПАРАДЕ“ глумац са микрофоном је смиривао ситуацију скоро па молећи народ да мирно сачекају свршетак геј параде па да се онда заједно сви помолимо и тако очистимо улице Београда од њихове ђавоље пропаганде.

И ту су у том помену „свог трошка“ црквени званичници показал нискост своју, дајући до знања свом народу да им је битно само материјално а да духовност остављају у другом плану. Јер се шетња скарадних, мужеложничка пропаганда не завршава на тој улици, већ полако улази у домове људи. Новац је главна тачка данашњих званичника који се испречише између Христа и Народа, они само о новцу мисле. А све остало су окачили мачку на реп, и не занима их шта је свето и честито, пред Богом угодно. Њима се само паре мотају по глави и пред очима, те не виде ништа осим неких админитративно-финансијских зачкољица“.

Прва реченица је таква папазјанија, да је немогуће у ред је довести. Највише ми се допада оно „глумац са микрофоном је смиривао ситуацију“, јер ми није јасно да ли је ситуацију смиривао глумац, микрофон, или и глумац и микрофон. Томе служе зарези. Ова сентенца би сувисло звучала да је Весна написала: „Глумац, са микрофоном у руци је…тра лала“. Ни оно: „…молећи народ да сачекају…“ није добро. Долази у обзир: „молећи народ да сачека“, или „молећи људе да сачекају“. Овако, стиче се утисак да Весна говори о неком „молећем народу“. Именица у једнини, глагол у множини…Брука!

Сасвим је могуће да великодостојници Цркве стављају духовност у други план, али да је остављају у другом плану, већ није могуће. Осим на „Васељенској“; тамо све може. Да је новац главна тачка, а не главни зарез данашњих званичника (ваљда и даље мисли на црквене званичнике), сасвим је јасно. Реченице, осим када су у форми управног говора, не почињу на „А“, али Весна то не зна, јер јој граматика и правопис нису „главна тачка“. Мачку се качи „о реп“, а не „на реп“. Ако већ не знају (ваљда је још увек реч о црквеним званичницима, јер су достојанственици отишли на спавање) шта је „свето и честито“, а нарочито шта је „пред Богом угодно“, а не „Богу угодно“, како је правилно, најбоље би било да питају Весну, која је, ако је судити по овим језичким бриљурама, одавно зрела за митрополита. Она би им најбоље објаснила шта је угодно „пред“ Богом, а шта „иза“ Бога.

Мучењу краја нема:

„Ја знам да постоје бољи, осећам да постоје они који се неће задовољити неком функцијом, којима материјално није првобитно, часни идеолози, посланици Виших сила, непокорни и јединствени јер Србија је после нараштаја и нараштаја храбрих јунака, морала и потомцима такве подарити, нису сви удбашки синови и нису сви кукавице“.

„Материјано није првобитно“…ваљда као првобитна заједница…“посланици Виших сила“ (са великм „В“)…И, кад нам Више силе пошаљу посланике, Весна ће се задовољити ако они буду непокорни и јединствени. Посебно ако су јединствени.

Весна нас не одмара, него наставља у истом стилу:

„Ово су дани у којима се пише експресно брза историја Србије, а коју народ обузет сопственим проблемима и нема могућност да сагледа“.

Да је „експресно“ исто што и „брзо“, Весни никад кроз главу није прошло. Што се сагледавања историје тиче, народ има Весну, која све сагледава, па не мора сам да се мучи. Весна, народ је уз тебе!

Не би Весна сагледавала српску историју, коју зна једнако добро као и српски језик, да не подари обесправљеном народу, експресно брзо, и лирски пасаж:

„Стајала сам вечерас на пола местра од кордона жандармерије. Гледала сам њихова лица и нисам могла да не питам гласно зашто нам ово радите, зашто браните слуге шиптарске, ти исти које браните су убили вашег саборца, ти се неће либити сутра када им не будете требали да побију и вас… Нама сте обећали да ћете нас бранити, ми смо ваш народ, ово је наша земља, у њој ако је буде било рашће и ваша деца.. Само нам ви требате. Плакали су. Млади момци, свесни свега што се око њих дешава, свесни мојих речи и сопствене судбине, битке коју треба да поведу са својим народом можда већ сутрадан. Окретали су главу, спустили шлемове али сузе нису могли да сакрију“.

Не само да је проплакала жандармерија, него и они који ово читају лију сузе величине ораха. Истина, жандарима могу и шлемови да зарђају од суза, а нама не. Ако сте имали дилему које су животне доби жандари, из овога сте сазнали да се ради о „младим“, а не старим момцима, који су, за разлику од народа који, без Веснине помоћи, не би био свестан ничега, сасвим свесни свега што се око њих дешава. Јер, чули су Веснине речи и, тако свесни, сели у „Хамере“ и вратили се у своје базе. Уплакани, наравно. А ови неваљалци из Двери нису хтели да поведу народ да се бије са уплаканим жандарима.

Следи агонични крај текста:

„И они су свесни судбине која нас је снашла, али обезглављеност дуготрајним инжењерингом анестезирања свакојаким споредностима, ситничавостима и себичностима, скоро па никога не чини превратинком ове, сада је сасвим јасно безизлазне ситуације. Овај пут води у нигдину, и нека се нико лажно не нада да ће га мимоићи неминовно. Сви смо одговорни, нема извлачења и празних изговора“.

„Обезглављеност дуготрајним инжињерингом анестезирања свакојаким споредностима, ситничавостима и себичностима“…ако је ово изговорила пред њима, није чудо да су плакали. Чудо је да су још живи. Ово је коначно пронађени начин борбе против кордона: пустиш Весну да им држи говоре, док не попадају у несвест и мирно се, потом, прошеташ до зграде Владе Србије.

Коме је јасно шта је „превратник безизлазне ситуације“нека носи златни шњур. Није ми жао жандара, али синоћ су, слушајући Весну, поштено зарадили плату.

Пут у „нигдину“ је круна овог текста. Чуо сам да Срби терају једни друге у много штошта, али у нигдину, то чујем први пут. Слутим да је „нигдина“ нека Веснина представа о придеву „нигде“, само на стрмини, ваљда.

Јевтини, неписмени популизам, који бије из овог текста, нема ничег сличног са патриотизмом. Двери су или погрешиле, или нису; то је предмет и дебате, и критике, али не и неписмене пљувачине са лирским призвуком. Весна, буквар у шаке, па тек много касније, кад се описмениш, `ватај се политике, у коју се разумеш к`о Марица у Рубикову коцку. Уосталом, коју школу си завршила?

(Јован Радојевић)

Ознаке: Јован Радојевић, Васељенска, Весна Веизовић, полемика, политика вести, Српски покрет Двери