Прочитај ми чланакЈош су Соланини специјални изасланици Лајчак и Ђентилини, говорили вођама опозиције Предрагу Булатовићу и Андрији Мандићу да прича о угрожености српске мањине нема пролаз...
За Европску унију „српско питање у Црној Гори“ није никада постојало, нити га је могуће креирати. Још из времена када је Хавијер Солана био високи представник ЕУ за спољну политику, они који се изјашњавају као Црногорци или као Срби, у очима европских функционера и бирократа су равноправни грађани Црне Горе, а не конститутивни народи или конститутивни народ и национална мањина.
Како је „Вијестима“ потврђено од учесника састанака, пре проглашења независности и касније, са опозиционим партијама у Црној Гори, али и са бившим премијером Србије Војиславом Коштуницом и бившим председником Борисом Тадићем, ЕУ је сваки пут врло јасно одбила било какву могућност да се постави „српско питање у Црној Гори“, а камоли да се интернационализује.
Према речима наших саговорника, колико је за ЕУ било очекивано да Коштуница, имајући у виду да је био окружен тзв. београдским Црногорцима, стави на сто „српско питање у Црној Гори“, толико их је непријатно изненадио каснији покушај Бориса Тадића да учини то исто. Од бившег председника Србије се очекивало, пре свега, да следи Ђинђићеву политику према Црној Гори.
По мишљењу дипломата ЕУ, заоштрени и још тврђи став Београда у преговорима око статуса Косова и касније после проглашења независности Приштине, био је директна последица, између осталог, и одбијања Брисела да пристане на отварање „српског питања у Црној Гори“. То се посебно односи на период када је Тадић преузео комплетну власт у Београду и када је тражио начин да компензује, или боље речено легитимизује своју политику са било којим успехом који би сведочио о побољшању положаја Срба у бившим југословенским републикама.
Неколико различитих саговорника „Вијести“, који су радили или раде у институцијама ЕУ које се баве Западним Балканом, потврдили су да, за разлику од Косова или Хрватске, где постоји „српско питање“, о Црној Гори је од самог старта, када је створена државна заједница Србија и Црна Гора, заузет став да неће бити прављена разлика између, условно речено, Црногораца и Срба.
„Још су некадашњи Соланини специјални изасланици за Црну Гору, Мирослав Лајчак и Фернандо Ђентилини, говорили вођама опозиције Предрагу Булатовићу и Андрији Мандићу да прича о угрожености српске мањине нема пролаз и да они, ако желе да победе на референдуму или да касније освоје власт, морају то да ураде као било која опозиција у демократском друштву, базирајући своју кампању на економским и социјалним питањима, борби против корупције, криминала, јачању правне државе итд. а не на националистичким темама. Као и да не могу да траже права по националном основу, већ да се за њих боре на изборима и у институцијама система“.
То објашњава зашто ЕУ није никада прозвала или критиковала Црну Гору око поштовања права националних мањина, поготово оних које представљају 20 и више одсто у етничкој композицији једне државе. То се посебно односи на европске стандарде о заступљености представника мањина у државном апарату, полицији, локалној самоуправи, употреби језика, школству итд.
Штавише, када би неко и покушао да покрене причу о Србима као обесправљеној мањини у Црној Гори, наишао би на зид ћутања или децидног одбијања да се продужи дискусија. Тако се састанак између Хавијера Солане и Војислава Коштунице у Београду после референдума о независности Црне Горе, по признању бившег високог представника ЕУ, претворио у један од најмучнијих у његовој каријери, будући да се ћутало готово сат времена.
Солана је био шокиран — испричала ми је касније на опроштају његова портпаролка Кристина Гаљак. Коштуница је био једини лидер за кога је Солана, у 15 година њихове сарадње, изричито наредио Гаљаковој да не сме да буде доведен у незгодну позицију неким саопштењем или изјавом из њиховог кабинета. После те епизоде, односи између Солане и Коштунице нису више никада изглађени.
Цео чланак прочитајте на порталу РУСКИ СПУТНИК
