Прочитај ми чланакБивши шеф дипломатије: Резолуција 1244 има тежину одлука Бечког и Берлинског конгреса.
Резолуција 1244 Савета безбедности УН од 10. јуна 1999. коначна је одлука о статусу Косова, то је синтеза интереса свих земаља света. До тог решења се дошло тешким преговорима – под бомбама НАТО – Србије, односно СРЈ, и центара светске моћи. Договор је усаглашаван скоро три месеца, на много нивоа – говори, за „Новости“, Живадин Јовановић, шеф дипломатије СРЈ од 1998. до 2000. године, учесник и „логистичар“ ових преговора.
Искусни дипломата додаје да није чудно што председник Русије Владимир Путин упорно помиње Резолуцију 1244 као основу за статус Покрајине, а то понављају и грчки премијер Ципрас, шпански краљ Филип, аустријски вицепремијер Штрахе и други лидери, укључујући кинеске, индијске, латиноамеричке, афричке…
Јовановић тврди да се значај и тежина тог документа могу поредити са одлукама Бечког и Берлинског конгреса, којима су у 19. веку уређивани односи у Европи.
УЛОГА НЕМАЧКЕ
* Чини се да од Немачке највише зависи српски пут у ЕУ?
– Тачно. Берлин се на Балкану, већ више деценија, геополитички утркује не само са Русијом, већ и са најважнијим савезником, САД. А слабљење Срба и смањивање Србије је геополитичка линија која се препознаје у немачкој геополитици све до данашњих дана.
– Резолуција 1244 је симбол одбране основних принципа међународног права. Русија, Кина, Индија, Шпанија – већина света – не бране тај принцип само због српских, него и због својих интереса – каже Јовановић.
*Шта значи то што су разговори о КиМ измештени из УН у Брисел?
– То је замка западне геополитике за слабљења Срба на Балкану. Резолуција 1244 је највиши правно обавезујући документ, коначна одлука о статусу, а не папир за моделирање. Зашто би неки нови правни документ био бољи, сигурнији и поштованији? Због јачања глобалне конфронтације, због кризе ЕУ, због фундаменталних промена у свету? И права Србије су реалност ако их се не одричемо, ако су нам преча од неправа других. Косова и Резолуције 1244 се не можемо одрећи, са мимикријом или без ње.
* У међувремену, у Бриселу су постигнути неки договори између Срба и Албанаца…
– Нисам сигуран да су то договори, више верујем да су то диктати ЕУ. Свеједно, Србија је промптно извршила оно што јој је постављено, а ниједан „уступак“ Приштине није заживео. Повукли смо тадашњу реалност са севера Косова, а заједницу српских општина нисмо добили. Сада се спремају да траже нове уступке Србије да би ЗСО поново ушла у неки нови обавезујући документ. Да смо били обазривији, можда данас не бисмо јадиковали што нам Приштина не доставља информације о истрази убиства Оливера Ивановића.
* Пратили сте проговоре у Рамбујеу, учествовали у преговорима у Београду?
– У Рамбујеу није било преговора. Делегације двеју страна за 17 дана боравка под истим кровом ниједном нису селе за преговарачки сто. То је била представа. Осим српске делегације, нико тамо нити је желео договор, нити је радио на договору. Управо супротно. Редитељ је желео представу која ће уверити савезнике и јавност да се са Србима не може другачије разговарати него искључиво оружјем и агресијом. Наша делегација је прихватила политички део текста с принципима Контакт групе. Имала је иницијативу, предлоге, тражила директне преговоре.
РУСКА КОМАНДА
* На терену је, међутим, после преговора било доста промена?
– Руси су обећали да ће послати велики војни контингент на КиМ. Американци су их саботирали не дозвољавајући им да имају своју команду. Русија је касније повукла свој контингент „због Чеченије“, чиме је тај тег на тасу косметске ваге отишао с терена.
* Али…
– Представа је завршена када је, према сценарију, Кристофер Хил уручио текстове војних поглавља 5 и 7. У њима се захтевало прихватање капитулације и окупације целе земље. Разуме се, српска страна није могла то да прихвати. Ниједна земља то не би прихватила.
*Шта је писало у војном делу?
– Детаљно је разрађен концепт окупације. НАТО трупе би се распоредиле по територији целе Југославије. Оне би уживале дипломатске привилегије без икаквих обавеза. Припадник НАТО не би одговарао за било који прекршај, штету или кривично дело које направи. Сваки припадник НАТО могао би да притвори било којег нашег грађанина без речи образложења. Имали би право коришћења целокупног електромагнетног спектра…
* Уследила је агресија, али и нови преговори…
– Већ почетком априла, када је и врху НАТО постало јасно да ВЈ неће поклекнути, до нас су дипломатским каналима почеле да пристижу иницијативе за преговоре. Ни НАТО није било лако. Крајем марта у Београд је стигао руски премијер Примаков, па одлетео у Бон на разговор са Шредером. У априлу је стигао Черномирдин, као изасланик Јељцина. До јуна, он ће још три пута посетити Београд.
* Која је била његова улога?
– Черномирдин је више преносио ставове САД и НАТО него саме Русије и настојао је да их прихвати председник Милошевић. После треће рунде Черномирдин је отпутовао са предлогом: гарантују се суверенитет и интегритет Србије (СРЈ) и међународно присуство по позиву наше владе, под мандатом УН, из земаља које нису учествовале у агресији (Русија, Индија и др.); на КиМ остају делови трупа ВЈ; правни основ за све је поглавље 6 Повеље УН (мирно решавање спорова).
* Ипак је испало другачије?
– Коначно, Черномирдин 2. јуна долази са Ахтисаријем и ми очекујемо претходно усаглашене ставове. У документу који су донели је остало то да је КиМ део Србије, као и повратак договорених контингената наше војске и полиције, али је било великих измена. Највећа је позивање на поглавље 7 (употреба силе) уместо на договорено поглавље 6 Повеље. За столом у Белом двору Милошевић је дао неколико краћих коментара не улазећи дубље у садржину текста. Пошто сам добио реч, поставио сам питање откуда у тексту позивање на главупоглавље 7 када је претходно усаглашено да то буде поглавље 6. Очекивао сам објашњење Черномирдина. Он је ћутао. Ахтисари, до којег је седео, пребацује руку преко рамена Черномирдина и цинично одговара: „Зато јер смо се мој брат Виктор и ја тако договорили.“
