У првом интервјуу након одласка са позиције начелника Генералштаба Војске Србије, генерал Љубиша Диковић за Српски телеграф сумира своју каријеру, открива какве су биле улоге његових познатих савременика, говори о сукобима у БиХ, на Косову, НАТО агресији...

* Да ли је могао да се спречи рат на Косову?

– Обично када посматрате ствари са дистанце, увек је закључак да се могао спречити. Говорим као војник, војска не одлучује о рату или миру. Војска не води државну политику, али јесте у функцији остваривања те државне политике ма каква она била.

* Тврдите да је Србија победила 1999, а НАТО изгубио. На чему базирате такав став?

– Рат се у суштини губи капитулацијом или потписивањем капитулације. Капитулација долази када више немате способност да се супротставите, тај чин је ваше признање да сте немоћни и побеђени. То се није десило на простору КиМ, јер споразум који је потписан у Куманову није била капитулација. Тај споразум је био производ процена људи који су политички одлучивали. Ја се, као командант бригаде, и припадници Приштинског корпуса нисмо осећали пораженим. Нисам видео ниједног војника НАТО наспрам себе на простору КиМ који ме је победио, па да сам морао да се повлачим одатле или да ме протера до Београда или Новог Сада. То је споразум о прекиду непријатељства, Резолуција СБ 1244 није капитулација. Операција је била испланирана за улазак војника НАТО на простор КиМ, али то се није десило.

* Како је изгледао ваш први сусрет са Милошевићем и у каквом сте односу били са њим?

– Председника СРЈ Слободана Милошевића сам упознао на додели одликовања крајем 1999, када сам заједно са осталим командантима бригада добио руско одликовање за успешно командовање јединицом у борбеним дејствима. Нисам имао контакта са њим, далеко сам ја тада био од председника државе по позицији.

* Да ли је за вас Милошевић био крвник?

– За мене је покојни Слободан Милосевић био легално изабрани председник Србије, а потом и СРЈ. Ниједан српски председник у историји није био крвник. То је моје мишљење са којим се вероватно неће сви сагласити али имам разлога да тако мислим. Прави суд о улози Слободана Милосевића даће историчари. Водио је политику у том моменту какву је могао заједно са администрацијом коју је формирао. Ценећи историјску улогу свакога, не смемо ствари изузимати из контекста времена у коме су се оне дешавале. После битке сви су генерали.

* Који је ваш став о Ђинђићу?

– Нисам имао прилике да се видим са Ђинђићем. Он је био председник Владе Србије који је исто тако водио политику за коју је мислио да је најбоља. Жао ми је што је изгубио живот а посебно што је то било од руку људи из свог народа, као кнез Михаило на крају крајева, и жеља ми је да се то никад више не деси у нашој Србији.

* Како сте се осећали када сте одлазили у Хаг да сведочите?

– Војна професија је пре свега часна професија и захтева да посветите живот томе, само посвећен човек може се надати успеху. Мени је војска живот и у срцу ми је, била и остаће. У Хаг сам ишао са поносом. Ово можда први пут вама саопштавам, пре него што сам постао сведок одбране био сам позиван од стране Тужилаштва да будем њихов сведок у процесу против генерала Лазаревића. Одбио сам то свестан свих последица које ме могу задесити. Знате, у то време 2007, рећи да нећете да будете сведок Тужилаштва, при томе сте још у Војсци и носите чин генерала, могло је да носи итекакве последице.

Ја сам био свестан тих последица и био спреман на њих, али исто тако био сам свестан да идем да сведочим са циљем да дам допринос да се истина сазна. Било је притисака о којима сад не бих говорио, кључна моја реченица била је: „Не, не, ја сам већ прихватио да будем сведок одбране“. Ту су стали са позивањима. Генералу Лазаревићу је било драго, јер се налазио у тамници суда који је требало да легализује све лоше што су други урадили и да се Срби окарактеришу као криви за све на овим просторима. Моје мишљење је да су сви најмање једнако криви за све што се овде десило.

Е зато сам ишао и ја сам и данас поносан због тога. Мислим да сам сведочећи допринео да та истина изађе на видело, али тешко да ће она у очима других и оних који су припремали све то икада да допре и да буде прихваћено јер они једноставно штите себе и то што су радили. Ево сада стидно дају изјаве да им је жао шта се Србији десило 1999. године, а искрено се надам да ће доћи време када ће рећи: „Људи, ми смо погрешили 1999. према Србији и извињавамо се.“ Звучи нескромно али је истинито да смо само ја као генерал и још двојица активних официра прихватили да будемо сведоци одбране у том процесу. Морам и да нагласим да је моје сведочење у тадашњој администрацији Министарства одбране правилно схваћено.

– Диковић је командовао 37. моторизованом бригадом Војске Југославије током сукоба на КиМ

– Од марта 2009. до децембра 2011. командант Копнене војске

– На дужност начелника Генералштаба постављен 12. децембра 2011.

– унапређен у чин генерал-пуковника 2013. године

– активну војну службу завршио 14. септембра 2018, истог дана одликован Орденом Карађорђеве звезде првог степена

* Поред 57 Срба и ви сте се нашли на потерници Приштине. Да ли ће сада, када сте у пензији, да вас хапсе?

– А ко да ме хапси?! (кроз смех)

* Били сте на ратишту на Косову. Да ли сте тамо срели Легију и Гурија?

– Ми јесмо сарађивали са снагама МУП и заједно смо извршавали задатке на простору КиМ, али нисам имао прилике да се тада сусретнем са Улемеком или са Радосављевићем, који је у то време био на простору КиМ заједно са нама.

* Познато је да сте били на ратишту у БиХ, јесте ли у то време имали контакте са Жељком Ражнатовићем?

– Нисам се сретао са покојним Ражнатовићем. Био сам на служби у Сарајеву, у Центру војних школа, касарну су гранатирале често „зелене беретке „. Са нама су били и питомци треће године Средње војне школе и наш задатак је био да их заштитимо. Више од два месеца у потпуном окружењу и блокади сачували смо децу и безбедно их извели из Сарајева. Био сам и заробљен од стране „зелених беретки “ , сплетом срећних околности то је трајало кратко, али то је за једну посебну причу.

* Какав је Младић био као командант? А какав је био Караџић?

– Нисам био под командом ни Младића ни Караџића, историја ће показати какав је био њихов допринос. Сигурно да никоме није лако, да су и они људи радили на најбољи начин у циљу заштите српског народа који је био угрожен и тога сви морају бити свесни. То је био грађански рат, друга страна није важила за пријатељску страну. Али неко је на крају морао да плати цену свега тога.

* У мају ове године војска је одала почаст Дражи Михаиловићу. Писало се да сте ви то одобрили. Треба ли војска да ода почаст генералу?

– Народна скупштина је изједначила права оних људи који су били и на страни четника, и на страни партизана. Велики сам противник тих подела које су дефинитивно биле, али мислим да је дошло време да се бавимо важнијим питањима, државним питањима од интереса за будућност наше државе да не буде више тих подела, да имамо исти заједнички став да заједно чувамо и градимо бољу и лепшу Србију.

* Сарађивали сте са Тадићем, Николићем и Вучићем. Ко је од њих тројице био најбољи врховни командант?

– Са господином Тадићем сам кратко сарађивао, са господином Николићем пет година, а са председником Вучићем 15 месеци. Генералштаб на чијем челу сам био јесте највиши штабни орган и има задатак да операционализује одлуке председника, али и да предлаже доношење тих одлука од значаја за безбедност Србије. Према војсци су се односили државнички. Председник Србије се бира вољом народа и институција председника се мора поштовати. Ми изаберемо председника, онда га жестоко критикујемо, уместо да га жестоко подржавамо као неког изабраног нашом вољом и при томе не сагледавамо у потпуности околности у којима они извршавају задатке и воде државу. Тако постајемо критизери.

* Каква је опремљеност Војске?

– Србија има војску какву заслужује, на коју може да рачуна. Војска Србије има проблеме са којима се сусреће али је организована и способна да заштити интересе Србије у оном делу у којем војска треба да штити интерес ако дође до угрожавања безбедности. У Војску се улаже, сведоци сте набавке борбених авиона, њиховог ремонта и модернизације, ракетних система, видите да је домаћи развој добио снагу и све више и више треба да буде ослонац за опремање наше војске. Моја порука припадницима Војске је да је најтеже прошло. Издржали смо стоички тај период и долазе бољи дани за Војску. Онај ко је био стрпљив биће награђен, а сами себи највише можемо помоћи. Није суштина да се на све жалимо, да нам је све тешко. Војска пре три године и данас није иста, као што неће бити иста ни за три године од сад. Снага наше војске није у наоружању и опреми, снага наше војске је у њеним људима. Бој не бије светло оружје.

Имамо ли шансе да добијемо С-300?

– У неким варијантама разматрања, опремања и заштите била је варијанта набавка система С-300. То је систем који је намењен за одбрану на великим даљинама. Има и других система који могу да задовоље наше потребе, није све у том систему С-300. За нас су и системи средњег и мањег домета сасвим довољни, на путу смо да се и то реши и сигуран сам да ће безбедност Србије сваким даном бити све боља.

* У каквим сте односима били са Владимиром Лазаревићем и Небојшом Павковићем током ратних дешавања?

– Генерал Лазаревић ми је био први претпостављени, а генерал Павковић другопретпостављени. Обојица су врсни официри на тешком задатку у тешко време, у том моменту су апсолутно одговорили потребама ове земље. Рекао бих показали изузетну пре свега личну храброст, велику умешност у командовање снагама у ратним дејствима у изузетно тешким условима агресије НАТО и шиптарских терористичких снага са практично свих страна. Изузетно их поштујем као војнике и мислим да ће се о њиховим одлукама тек изучавати, као што, на крају крајева изучавамо генијалност наших команданата или војвода у Првом светском рату, Мишића, Бојовића, Степе Степановића и свих других, укључујући и Александра Карађорђевића који је неправедно запостављен.

* Као команданта 37. моторизоване бригаде Војске СРЈ оптуживали су вас за ратне злочине према албанским цивилима у Дреници, зони ваше одговорности.

– Неки људи су на бази паушалних процена урадили то што су урадили. Не бих ништа о томе, изузев да сам заиста поносан што сам у том периоду бранио отаџбину на Косову и имао ту част да будем на тежишту одбране, и да крајње професионално, патриотски, војнички пре свега, извршавам додељене задатке.

ЗАБОРАВЉЕНА СРПСКА ВОЈНА ГРОБЉА из Првог светског рата – Кајмакчалан https://t.co/G4ogpU7CJl

— СРБИН инфо (@srbininfo) October 2, 2018

ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!

Извор: republika.rs

Ознаке: Љубиша Диковић, Зоран Ђинђић, Косово, Слободан Милошевић