Прочитај ми чланакУдружење писаца Поета
Радничка 5Д/1, 11030 Београд
011 25 45 872 и 062 25 25 98
ЗАПИСИ СТРАНАЦА О ЗЛОЧИНИМА АРБАНАСА НАД СРБИМА (6)
(„Злочини Арбанаса над Србима“, аутор Павле Џелатовић Иванов)
Константин Јиречек, угледни европски историчар тврди да је у периоду 1878-1912. године исељено из Старе Србије у централне области данашње Србије око 150.000 православних Срба.
Енглески дипломата сер Xори Банам пише Маркизу Ленсдауну 1901. године: „Да је 40 српских породица било приморано да од даљег албанског терора побегне у Краљевину Србију”.
И енглески дипломата Јанг пише Маркизу 1901. извештај у коме: „Наводи да се настављају прогони српског становништва и да је 600 Арбанаса уз помоћ 50 турских војника свели на четвртину села од 60 домаћинстава.
Такође и у извештају од децембра 1901. Године Јанг наводи да је од пролећа до децембра 250 српских породица албанским терором протерано у Краљевину Србију.
Виктор Берар (1864-1931), француски историчар и писац, дао је као непристрастан аналитичар потпуну и веродостојну слику стања у Старој Србији, с краја 19. И почетком 20. века. Он апострофира чињеницу да је проблем и погром српског живља на Косову пре свега последица панисламске политике, коју је као основну идеолошку концепцију спроводио султан и халифа Абдул Хамид.
Истицање исламских основа протеривања српског живља са територије које је вековима настањивало је изузетно значајан сегмент српско-арбанашких односа. Пита се откуд Арбанасима право да протерују Србе са територије државе која по свим важећим шемама није била арбанашка већ српска а коју су Турци окупирали.
Османско царство није било турска национална држава, већ васељенски исламски халифат. Основна идеологија такве државе је шеријат. Сваки султан је настојао да задовољи апетите својих муслиманских поданика. За то је, главни ослонац тражио у нетурским муслиманским народима. А на Балкану то су били Арбанаси, који су још одмах примили исламску веру.
Иван Степанович Јастребов, руски конзул у Призрену, редовно је слао своје извештаје руском посланству у Цариграду којима је извештавао о злочинима Арбанаса над Србима са ових простора. Ови извештаји говоре о пљачки српске имовине, убиствима и силовањима и отмицама српских девојака и жена од стране Арбанаса. Он истиче, како убијају калуђере и попове и вешају људе.
Јастребов за Арбанасе каже: „Лажна је представа која кружи о њиховој неустрашивости и храбрости. Они су увек плашљиви када се сусретну са регуларном војском и увек се дају у бекство. Тако су они у сукобу са Србима увек бежали са бојишта, а једино су храбри у нападу на незаштићена српска села и на нејач”.
О злочинима Арбанаса над Србима под турском влашћу писали су и извештавали руски конзули: Тухолка, Тимајев, Глигорије Степанович [чербин, а затим и западни писци: Давид Ургхарт, Јохан георг фон Хан, В. М. А. Дентон, Теодор А. Ипен, Хенри Ноел Браислфорд и други.
Гедеон Јосиф Јуришић (1809-1872) из Ирига је први домаћи путописац који пише о Старој Србији у путопису „Дечански првенац”, који поред осталог каже:
„…Но, жалост је помислити како калуђери дечански у монастиру већ опстају не имајући нигде ништа са чим би дивну ову српспских царева задужбину, зулумом арнаутским поклопљену, обдржавати могли… Калуђери дечански сваке године по свим нахијама ходају, по селима гди никакве школе нема, а нема их ни по градовима, уче децу прекрстити се и Оченаш очитати, и утврђују народ у верозакону, укрепљују народ да не очајава и да ће Порта својим бистрим оком и на овај свој српски, од измало поудаљени народ са благословију погледати, и даноноћне зулуме арнаутске од њега уклонити… Крвожедне руке дивљих Арнаута, који се Бога не боје и цара непочитују. Но да Бог живи владатеље народне, они ћеду упитомити дивљач у Европи… У овом обиталишту само калуђери живе.
Стање овог монастира је врло рђаво, јер сушчествује у следству сами Арнаута, који су сву монастирску земљу притиснули и присвојили… Од монастира Дечана с јужне стране, лежи горски предел Малесија, у овом пределу живи око три хиљаде сами Арнаута мохамеданског верозакона. Ови су најжешћи хајдуци (разбојници-качаци) они с Арнаутима у свим нахијама разбојничества чине, и српском народу велика насиља… По овим пределима путници с највећом опасношћу путују…По међу нас живећи Арнаути наимљу понеког пристава (слугу) те им код куће работа, а они с пушком у руци по нашој сиротињи нодају, робе, пале, отимају, бију и свака насилија која се измислити могу чине, да би ова сиротиња волела умрети него ова бешчовечна тиранства трпети”…
