Прочитај ми чланак19.01. 1945. године од последица батина умро је један од најзначајнијих српских војсковођа у Првом светском рату војвода Петар Бојовић. Комунистички зликовци из ОЗНЕ претходно су га данима мучили и тукли, иако је имао 86 година.
19.01. 1945. године од последица батина умро је један од најзначајнијих српских војсковођа у Првом светском рату војвода Петар Бојовић. Комунистички зликовци из ОЗНЕ претходно су га данима мучили и тукли, иако је имао 86 година.
Петар Бојовић је један од четворице знаменитих српских војвода, поред Радомира Путника, Живојина Мишића и Степе Степановића.
Бојовић, сељачки син, рођен је 16. јула 1858. године у Мишевићима код Нове Вароши, као најмлађе од шесторо деце Перута и Раде Бојовић, земљорадника.
Као деветогодишњак је 1867. године са родитељима и браћом прешао из Старе Србије, која је тада била под контролом Турске, у Радаљево код Ивањице.
Гимназију је завршио у Београду са одличним успехом. По завршетку гимназије, у октобру 1875. године ступио је у Артиљеријску школу, без полагања пријемног испита, као први у рангу.
У тој школи је упознао Степу Степановића и Живојина Мишића.
Учествовао је у Првом српско-турском рату 1876. године као питомац Војне академије и одликовао га је руски цар Александар II Николајевич.
Арчибалд Рајс о Бојовићу
„Војвода Бојовић је ватрени патриота. Он је свој живот посветио својој земљи. Његове главне особине су искреност, пожртвовање и добронамерност. Овај храбри војник је благ. Његов глас, мало потмуо, готово се никад не издиже и његове очи које гледају право у ваше, имају нечег меланхоличног. То је носталгија за отаџбином и жалост за свима онима који су изгинули за њену слободу“, писао је Арчибалд Рајс о Бојовићу.
Био је учесник и Другог српско-турског рата 1877. године и 1878. године, да би после тог рата наставио школовање у Артиљеријској школи.
Бојовић је завршио школовање као први у класи, а тада је почео и да преводи стручну војну литературу са немачког језика, који је добро познавао, док се француским језиком служио, и непрекидно је усавршавао своје знање о коњици.
За учешће у Српско-бугарском рату 1885/86. године одликован јеЗлатном медаљом за храброст.
Бојовић је извесно време провео у Француској, где је учио о коњици и усавршавао француски.
Био је веома цењен официр и 1906. године постављен је за начелника Главног генералштаба, пошто је Радомир Путник поново постао министар војни.
У Првом балканском рату, 1912. године, постављен је за начелника Штаба Прве армије и он је креатор српских победа.
Војни успеси и одликовања
Бојовић је учествовао у шест ратова и одликован је са 26 српских и југословенских одликовања и 16 у другим државама, међу којима су Русија, Француска и Велика Британија. Предводио је Прву армију у пробоју Солунског фронта, септембра 1918. године. Под његовом командом, Прва армија је ослободила Пирот, Лесковац, Врање и Ниш, а 1. новембра 1918. године, ушла је у Београд. Био је један од команданата у српско-турским ратовима, рату са Бугарском, балканским ратовима и Првом светском рату. Предводио је пробој Солунског фронта, а умро је од након пребијања од стране партизана.
После победе у Кумановској бици, српска војска је тријумфално умарширала у Скопље, а народ је био одушевљен јер је средњевековна српска престоница коначно била ослобођена од вишевековне турске окупације.
Успешно је командовао војском и 1913. године у Другом балканском рату, после којег је постављен за краљевог ађутанта.
Петар Бојовић је у Првом светском рату био командант Прве армије и био је ангажован у борбама у западној Србији.
У септембру 1914. године рањен је у леву ногу и одликован је Златном медаљом за храброст.
Под његовом командом успешно је изведна Сремска операција у којој је Прва армија прешла Саву и продрла до линије Бановци-Стара Пазова-Војка-Попинци-Буђановци, а у другој половини септембра је са својим јединицама учествовао у борбама на Мачковом камену.
У бици на Дрини, новембра 1914. године, поново му је повређена иста рана, па је регент Александар команду над Првом армијом поверио Живојину Мишићу.
На јесен 1915. године спречио је продор Бугара на Косово, чиме је осигурано повлачење преко Црне Горе и Албаније ка југу.
Од краја новембра до краја 1915. Бојовић је командовао повлачењем својих трупа правцем Сува Река—Призрен—Ђаковица.
Бојовић је као начелник Штаба Врховне команде руководио повлачењем кроз Албанију и он је изабрао локацију на Крфу на коју се склонила српска војска.
Потом је крајем маја 1916. године стигао у Солун, а на јесен је командовао српском офанзивом на Кајмакчалану, где је српска војска поразила бугарске јединице.
Повукао се са места начелника Штаба Врховне команде због неслагања са француским генералом Гијомом и поново преузео команду над Првом армијом.
По пробоју Солунског фронта унапређен је у чин војводе због ратних успеха и био је последњи коме је тај чин додељен.
После смрти војводе Живојина Мишића, именован је 1921. године за начелника Главног генералштаба војске Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, али је на том положају остао мање од годину дана.
Пошто је одбио да буде министар, рекавши да је превасходно војник, у пензију је отишао 21. децембра 1921. године.
Забележено је да је краљ Александар, све док није убијен 1934. године, приметно занемаривао војводу Бојовића, чак и у питањима протокола.
По пензионисању је писао мемоаре. Имао је пензију у рангу министра, а од новчаних награда за ратне заслуге купио је од претходних власника кућу у београдском Врачару, у Трнској улици.
У пензији је провео 20 година, мирно и повучено дочекавши почетак Другог светског рата.
После војног пуча 27. марта 1941. године, војвода Петар Бојовић је у својој 83. години, 3. априла 1941. године поново активиран и именован за врховног инспектора целокупне војне силе Југославије, а затим и за помоћника врховног команданта Краљевске југословенске војске, краља Петра II.
Краљ и влада су му 15. априла понудили да оде авионом из Србије, али је он то одбио и Немци су га убрзо заробили.
Немци су покушали да злоупотребе углед војводе Бојовића у народу.
Тако му је у кућну посету дошао Франц Нојхаузен, генерални опуномоћеник немачког Рајха за привреду Србије.
Аустријски каплар Тито не одговара жени српског војводе
Чланови његове породице су после рата жигосани као народни непријатељи и понижавани, Бојовићева супруга Милева писала је 26. априла 1946. године комунистичком вођи Јосипу Брозу писмо у којем га је молила да јој каже где јој је затворен син и зашто је ухапшен, а никоме није учинио зло. Бивши каплар аустријске војске, Хрват Јосип Броз, који је засео на власт у Београду, није удостојио одговора жену српског војводе. Милева је умрла 1956. године, пре него што је њен син Добрица изашао из затвора.
Нојхаузен му је рекао да зна шта он значи за српски народ и да га због тога позива на сарадњу са органима и снагама Рајха у Србији у интересу српског народа и Рајха.
Војвода је немачком изасланику одговорио:
„Господине, ви знате да сам ја по професији војник, да ценим сваку војску, па и вашу војску. Ваша војска у овом тренутку је окупатор моје земље и ја ни у каквом облику, све док окупација траје, са том војском не могу сарађивати. Молим вас да ми учините услугу и обезбедите да док окупација траје праг моје куће не пређе немачки војник, а ја се обавезујем да за то време нећу из куће изаћи„.
Немац је прихватио ту жељу и договор је поштован до краја рата.
Нацистичка војска је испред куће Војводе Бојовића поставила стражу и он је третиран као ратни заробљеник, а армијски генерал Душан Симовић преузима у егзилу Бојовићев положај помоћника врховног команданта.
Бојовић је 10. децембра 1942. године упутио писмо армијском генералу Драгољубу Дражи Михаиловићу у којем је навео да подржава Југословенску војску у отаџбини:
„Сазнањем да сте Ви, драги Србине и ђенералу, развили ослободилачку заставу, са онога места одакле је мој ратни друг Живојин Мишић започео, пре двадесет и осам година, и протерао непријатеља из наше отаџбине, изазвало је у мени велику радост и до максимума појачало жељу за личним учешћем у данашњој борби. У одсуству физичке снаге да узмем непосредног учешћа у остварењу овог великог дела нације, ја сам Вам, драги и велики сине српског рода, ставио на располагање моје име и моју децу уз очински поздрав и војничку заповест: ‘Напред у победу, за краља и отаџбину„.
Немци нису дирали војводу Бојовића током рата, а забележено је да је по својој башти шетао обучен у свечану војводску униформу.
Они га, међутим, хапсе пред крај рата, а из затвора је пуштен по уласку партизана у Београд, крајем 1944. године.
Војвода је за комунисте био „великосрпски хегемониста“
Комунисти су у свом накарадном поимању стварности Војводу Бојовића видели као једног од највећих носилаца „великосрпског хегемонизма“.
Комунисти су, када се вратио кући, већ контролисали Београд, а његова кућа била је потпуно опљачкана.
Пљачкаши су оставили само стару војводску униформу, која за њих није имала никакву вредност.
О ужасном крају славног српског војсковође постоји више верзија.
Прву и, по свему судећи лажну, пласирали су комунисти, који су рекли да је војвода изашао из куће да поздрави руске ослободиоце, па га је ударио њихов тенк.
Касније је, како је писао „Недељник“, Дико Пејатовић писао да је војвода за сусрет са ослободиоцима обукао мундир, ставио војводски калпак на главу и узео сабљу у руке и шетао по соби.
У једном тренутку на вратима се појавио партизански потпоручник са два борца. Угледавши војводу, прискочио му је и зграбио сабљу, а старац се огласио: „Стани, сине! Ја сам војвода Петар Бојовић, не дирај ми сабљу коју носим 63 године“.
„Недељник“ је навео да се данас као најтачнија поставља тврдња да су партизани крајем 1944. године упали у кућу војводе Бојовића.
Остарели војвода, обучен у кућни мантил и не знајући о коме је реч, зачуђено је упитао официре да му се представе.
Партизани испрва нису обраћали пажњу на њега, мислећи да се ради само о неком анонимном старцу, али када су на столици спазили шињел са војводским ознакама, почели су да се опходе према њему крајње недостојно и да га шамарају и понижавају, док је војвода само немоћно гледао како му по кући разбацују и газе униформу, одликовања, сабљу и слушао увреде. Потом су га ухапсили.
У чланку о Петру Бојовићу на Википедији наводи се да војвода по повратку из затвора није имао шта да обуче јер му је кућа опљачкана по уласку партизана у Београд, па је обукао униформу, која му је једино остала у кући, а када је изашао на улицу, видели су га неки партизани и почели да га понижавају и туку.
Бојовићев млађи син Добрица је по тој верзији прискочио оцу у помоћ, али су га партизани ухапсили и осудили на десет година затвора под оптужбом да је командовао четничким илегалацима.
Комунистички зликовци су војводу Бојовића, тада старог 86 година, у затвору свакодневно тукли, мучили и понижавали.
Измученог и повређеног, пустили су га из затвора после неког времена. Војвода Петар Бојовић умро је од последица тортуре 19. јануара 1945. године.
Бојовићев комшија из Трнске улице др Павле Милошевић сведочио је касније да су комунисти, одмах по освајању Београда, ухапсили војводу јер им је сметало његово славно име.
„Бојовић, иначе слабог здравља, умро је од последица унутрашњег крварења задобијеног у вишедневном премлаћивању од стране ОЗНЕ у затвору, пуштен је само кући, у Трнској број 25 на Врачару, да умре“, писао је Милошевић.
Комунисти су највероватније казнили војводу јер је подржао отпор генерала Драже Михаиловића.
Злогласна комунистичка тајна полиција ОЗНА објавила је по војводиној смрти преко Радио Београда:
„Поштовани слушаоци, данас је 20. јануар 1945. године. Јуче је у Београду умро војвода Петар Бојовић. Важно саопштење: Свако ко покуша да дође на сахрану овог непријатеља наше Народно-ослободилачке борбе биће ухапшен и кривично гоњен“.
Није поштовано право на сахрану о државном трошку и његово тело је на таљигама превезено 21. јануара на Ново гробље.
Легендарни српски командант је сахрањен без икаквих војних почасти у породичну гробницу у присуству породице и најближих пријатеља.
Сахрани није присуствовао нико од поштовалаца, а за то су се постарали нови владари оличени у људима у кожним капутима, који су лично надгледали скромну породичну сахрану.
Петар Бојовић је једини српски војвода кога су понизили унуци његових ратника из балканских ратова и Првог светског рата.
О војводи Бојовићу се ћутало током комунистичке диктатуре и није се тачно ни знало место на којем је сахрањен.
На надгробном споменику били су уклесани само име, презиме и војни чин, који су се из даљине тешко могли уочити, па је 1989. године Друштво за неговање традиција ослободилачких ратова Србије до 1918. године поставило спомен бисту.
Рехабилитација војводе Бојовића почела је релативно недавно. У Новој Вароши је 1997. године на Видовдан откривен споменик у знак захвалности за седам ратова у којима је учествовао.
Његов најмлађи син Добрица је 26 војводиних одликовања 1950. године завештао Кости Ракићу да би их сачувао од комунистичке пошасти.
Одликовања су први пут изложена тек 15. септембра 2016. године у Председништву Србије.
