Вељко Марић је пет година радио као возач камиона. У том периоду овај камионџија из Грубишина Поља је више пута прошао кроз Србију, од Бајакова до Градине. А онда, 18. априла 2010., док је на српско-бугарској граници чекао уобичајну царинску контролу, пришли су му полицајци, затражили документе, ставили му лисице и одвезли у Београд.

Следећег дана Вељко Марић је изведен пред истражног судију уз оптужницу да је 31. октобра 1991., као припадник хрватских Оружаних снага, у селу Растовац недалеко од Грубишина Поља, у операцији Откос 10, убио ненаоружаног шездесетшестогодишњег српског цивила Петра Слијепчевића.

Сарадња са Хрватском

Истрага коју је српски суд спровео у сарадњи са хрватским Државним тужилаштвом, четири месеца након Марићевог хапшења, уродила је оптужницом.

Суђење у судници Вишег суда у Београду почело је у октобру 2010. Стенограм суђења објављен је на интернет страници Фонда за хуманитарно право, показује следеће: уз Вељка Марића, који је на суду негирао оптужбе, једини непосредни сведок онога што се догодило у породичној кући Петра Слијепчевића била је његова супруга, Ана Слијепчевић. Она је у Жупанијском суду у Бјеловару (на суђење у Београду није могла да дође због тешко нарушеног здравља) у присуству Маровићевог адвоката испричала следеће:

Тог јутра, 31. октобра 1991., је доручковала са супругом Петром када је у кућу са пушком упао непознат хрватски војник. Љутито их је упитао да ли има четника у кући. Они су му одговорили да нема и да су сами у кући. Према сведочењу Ане Слијепчевић, војник је 66-годишњег Петра бацио на кауч и неколико хитаца му испалио у стомак. Она је тврдила да се Петар том војнику није супротставио. Нападач је одмах изашао из куће, а Петар се, онако рањен, некако довукао до врата и викнуо за њим „да га доврши“. Војник је поново запуцао према кући. Ана је у шоку истрчала из куће и вриштала за убицом „убили сте ми човека“.

Он је подигао пушку, уперио је према њој, али није запуцао, већ је отишао из дворишта. Ускоро је дотрчала и комшиница Францика, која је покушала да помогне тешко рањеном Петру, али било је прекасно. Ана Слијепчевић је и нашла нападачеву капу али ју је, у страху да се не врати по њу, бацила на улицу. Све се ово догађало у данима кад је српско становништво из двадесетак села у околини Грубишина Поља бежало пред налетом хрватских снага. Недуго након злочина један од комшија јој је рекао да се убица њеног мужа зове Вељко Марић.

Акција чишћења

У акцију чишћења ишли смо у паровима – рекао је на суђењу Марићев саборац, Дарко Черни. Он је, као и низ других сведока са хрватске стране у овом поступку, сведочио преко видеовезе из суднице Жупанијског суда у Осијеку. У акцији потискивања српских снага у западној Славонији, названој Откос 10, и Марић и Черни су били припадници 77. батаљона ЗНГ-а, задуженог за „чишћење“ села Растовац.

Половина села, према Чернијевом сведочењу, надзирали су Срби, док је друга половина, у коју су тог јутра Марић и Черни са својом групом ушли, била на „ничијој земљи“. Марић је, према Чернијевом сведочењу, ушао у прву кућу која се налазила са леве стране на улазу у село Растовац, а он је требао да уђе у кућу преко пута. Черни је, међутим, остао на улици, јер је све житеље тога мешаног хрватско-српско-чешког села познавао.

– Из куће у коју је ушао Марић сам чуо пуцњеве, а Марић је убрзо након тога видно узбуђен изашао напоље, без капе на глави. Рекао ми је да је убио човека у кући – сведочио је на суду Дарко Черни.

На суђењу је Черни изјавио да је Петра Слијепчевића познавао из виђења. Вељка Марића је Чернијево сведочење разбеснело па му је преко видеовезе поручио: „Запамти Черни само једно, и да се сакријеш у мишју рупу – наћи ћу те“.

Остали Марићеви саборци, сведоци у овом поступку, су тврдили да нису ништа видели јер су у критичном тренутку налазили на другом крају Растовца.

Вељко Марић је, одговарајући на питања судије пред београдским Високим судом, признао да је и раније био осуђиван, али да је казну одлежао. Међутим, одбио је да каже зашто је био осуђиван.

Туђманов указ

Предратни полицијски инспектор из Грубишина Поља, Миљенко Стојић, је посведочио да је Марић за време СФРЈ био осуђен на вишегодишњу затворску казну због пљачке и оружаног напада на полицајца, као и да је казну служио у затвору у Новој Градишки. Исти полицајац је пред судом рекао да је Марић пуштен из затвора 1991. захваљујући указу којим је Туђман ослободио око 1.000 затвореника и послао их на ратиште.

Марића је Високи суд у Београду у септембру 2011. осудио на 12 година затвора због ратног злочина и убиства Петра Слијепчевића, а у марту 2012. је Врховни суд ту пресуду и потврдио.

Међутим, хрватски министар правосуђа, Орсат Миљенић, сматра да случај Вељка Марића није правно већ хуманитарно питање.

– Србија је, правно гледано, у складу са њиховим казненим законом који јамчи универзалну казнену надлежност тамошњег правосуђа за казнена дела кршења хуманитарнога права, имала право да процесуира Марића јер је ухваћен на подручју Србије.

Међутим, апсурдно је да Србија одбија хрватске захтеве да Марића препусте хрватском правосуђу, јер је он хрватски држављанин, осуђен је за злочин који је починио на хрватској територији и на штету хрватских држављана, дакле Хрватска је та која има право првенства да му суди. Ми нисмо рекли да нећемо да му судимо, ми смо само затражили да нам уступе његов предмет како бисмо сами истражили злочине за које се терети. Међутим, на наше захтеве за уступањем предмета из Београда нису чак ни одговорили – тврди Миљенић.

Он је такође додао да је Србија, према међудржавном уговору о сарадњи у извршењу казнених санкција, дужна да Марића препустити Хрватској како би већ досуђену затворску казну од 12 година одлежо у властитој држави.

– Ми смо на десетине правоснажно осуђених Срба за ратне злочине, који су издржавали казну у Лепоглави, препустили Србији да тамо наставе да издржавају казну – рекао је Миљенић.

(јутарњи.хр, фото: Ројтерс)

Ознаке: "Oлуја", Hrvatska, Вељко Марић, ратни злочини, Српско правосуђе