Прочитај ми чланак"То префарбавање мурала у црно је увођење у мрак. У безнађе, опет Србин убија Србина."
„Заборавите Бенксија, погледајте овај београдски улични мурал.“
Илустрација – принтскрин
Ово је написао Марк Ворал, уредник фанзина Гате 17 из Лондона, који често меша фудбал и поп културу.
Овај цитат сам заборавио да споменем Милану Милосављевићу Дероксу, јуче, у недељу 21. по подне. Цитат се односи управо на улични мурал који је Дерокс урадио у едицији ГТР зидних слика које су префарбане током протеклог петка на суботу. У ту суботу моја жена је била страшно погођена. Она није навијач, али јој је прирастао овај специфични жанр уличног сликарства који је осликавао познате Београђане (Србе) који су били познати и као навијачи Партизана.
Наравно да сви памте мурале са Душком Радовићем, Бором Тодоровићем, Зораном Костићем Цанетом, Богданом Диклићем… али и са страним „гробарским гостима“ — Џорџом Орвелом, Морисијем, Едијем Грантом…
Пошто сам саслушао брачног друга, зазвонио је мој друг из детињства – Зоран Костић Цане. И он је био један од јунака који су у зору последњег викенда префарбани у ноћној акцији која је разљутила Београђане. Управо тај мурал са фронтменом Партибрејкерса и Шкртица је пре више од годину дана објавио у својој репортажи о Београду New York Post.
„То префарбавање мурала у црно је увођење у мрак. У безнађе, опет Србин убија Србина. То је подгревање неких подела којих у српском народу има и више него што треба да их буде. На муралима су људи који су заслужили да буду на зиду јер су били добри у свом послу и донели су много среће овој заједници. То је више од тога да ли је неко навијао за ове или оне. Мурали су показивали дух града. Људи су се сликали испред њих. Ако нема мурала, нема ни морала. Шта је ко коме крив? Шта је ово? Утеривање страха?“, каже Зоран Костић Цане за кога су ови мурали били знак распознавања Београда.
„Ово префарбавање мурала био је некултуран чин. Увод у нешто што ја зовем – подгревање различитости. Овде је стално неко откопавање рана. Стална акција против слоге. Јер не можемо да се сложимо ни ко ће нам бити на зидовима.
То нису били обични мурали, већ су то слике које су прекривале наше сивило. Биле су то слике доброг расположења. Они су покушали да муралима оживе град. Да ти буде драго кад прођеш поред Зорана Радмиловића. Да ти наредних сто метара буде супер у овом јадном, неудобном свету“, прича Зоран Костић Цане, који ће, сада је јасно, доживети рестаурацију свог лика и дела на оскрнављеном муралу.
То сам сазнао у ову недељу 21. јануара. Јавио сам се човеку који је осликао ове мурале – Милану Милосављевићу Дероксу, сликару, уличном уметнику коме дугујем да је већ добио поређење са славним колегом Бенксијем.
Позвао ме је да дођем на Дорћол, на угао Добрачине, где је „место злочина“ које је изазвало највише реакција. Београђане је наљутило што је префарбан Душко Радовић, икона града чији су јутарњи омажи у радио-емисији „Београде, добро јутро“ постали бесмртни већ по одласку у етар. Управо је мурал Душка Радовића одабран као први за рестаурацију.
