Драгољуб Марковић отворио је душу уочи 12. марта, дана на који је пре 15 година убијен Зоран Ђинђић. Тадашњи премијер био је са Марковићем у кумовској вези, били су веома блиски и много времена су проводили заједно.

Власник фирме „Крмиво продукт“ финансирао је ДС, а упамћен је и као један од носача Ђинђићевог ковчега на сахрани.

У интервјуу за недељник Експрес Марковић је открио да се, иако је у време пре атентата на Ђинђића био саветник у Министарству пољопривреде, бавио и решавањем убистава из претходног периода и службама. Навео је много непознатих детаља из Зорановог живота, међу којима је и сведочење о томе да је Ђинђић исплатио чак милион евра да би Грци пустили вођу ЈСО из затвора, када је ухапшен у тој земљи.

Ово су најзанимљивије делове Марковићеве исповести:

РАЗУМЕО САМ АМФИЛОХИЈА ЗА МАЧ

Када је Зоран отишао, осећао сам се као да ми је умро друг. Док сам стајао поред ковчега и слушао Амфилохија како говори „ко се мача лати од мача ће и погинути“, знао сам о чему прича. Није он мислио тада на овај олош, мислио је на њега.

СТАНИШИЋ ХТЕО ДА СТАВИ СЛОБУ У КУЋНИ ПРИТВОР

Током протеста због изборне крађе 1996. године Ђинђић и тадашњи шеф ДБ Јовица Станишић спасли су ми главу јер је Милошевић хтео да ме убије, пошто сам дао шлепер јаја којим је опозиција гађала РТС.

На Милошевићев план најпре ме је упозорио Ђинђић, а потом ми је и Станишић дојавио да треба да се склоним, па сам побегао у Лондон. Јовица је био на нашој страни, то можда није добар термин, али је био разуман човек. Видео је где то иде и стално нам је говорио: „Ја ћу Слобу ставити у кућни притвор, али ви морате да имате неки план и нека решења“. После је и он био у силазној путањи и њега су склонили брзо, а онда је дошао Раде Марковић и настао је хаос.

СПАСАО ЖИВОТ ЧУМЕТУ

Чуме и ја смо заједно одрасли, касније је свако бирао свој пут. Он је из неког разлога увек мислио да мора да ме штити, али се често дешавало супротно. Чак сам му једном спасао живот. Позлило му је. Зове ме и виче:

„Није ми добро, морам хитно у Ургентни“.

Кажем му:

„Немој у Ургентни, ајде брзо на ВМА“.

Кад смо стигли, није знао за себе. Лекари га оживљавају једном, двапут, ништа. Отмем им дефибрилаторе, одгурнем лекара и сам му дајем електрошокове. Они ме склањају, мисле да сам луд, да оживљавам мртвог човека. Испразни се један дефибрилатор, ја тражим да донесу други. Неки лекар ме грубо хвата за раме и каже:

„Престаните, ваш пријатељ је мртав“.

Ја се окренем и нокаутирам га. Не одустајем и после, не знам, два сата, почне срце да ради само. Спржио сам му кожу на грудима, у сали је мирисало на роштиљ, али му је срце куцало.

ЗОРАН СЕ КРИО НА СТО МЕТАРА ОД КУЋЕ

Ђинђића сам током бомбардовања штекао у стану своје тетке. Имао сам тетку која је живела у Шведској и имала празан стан, и то тачно преко пута стана где је Зоки живео, на Студентском тргу. Они га траже по цело Србији, а он се није померио сто метара даље.

ЧЕДА СЕ ВОЗИО ТРОЛОМ, ПОСЛЕ ГОДИНУ ДАНА УСКОЧИО У ЏИП

Било је стално сукоба са Ђинђићем, знали смо и да вичемо један на другог, али имали смо такав однос да сам могао све да му кажем. Један од већих сукоба избио је 2001. Први август 2001, Зоки слави рођендан у вили на Дедињу. Дођем у Ужичку, испред паркинг пун скупих аутомобила. Помислио сам да је позвао Монтгомерија и ове Немце, Боду Хомбаха… Уђем у кућу, све стара екипа. Схватам да су то њихови аутомобили. А само годину дана пре колима смо дошли Коле и ја. Чеда је дошао тролејбусом, не знам, Колесар трамвајем, Чанка је довезао неки комшија који је имао горива или таксиста. Сад испред возни парк, ниједан ауто не вреди мање од сто хиљада.

Ознаке: Драгољуб Марковић, Зоран Ђинђић, Легија, Милорад Улемек Легија, српска историја