Прочитај ми чланак
Шетао се кроз одбране противника, дриблао најбоље, асистирао и постизао голове. Он је један од оних играча због којих је публика долазила на стадионе, од оних који су ову прелепу игру чинили још лепшом. Он је чудо од детета, Перица Огњеновић.
Рођен је 24. фебруара 1977. године у Смедеревској Паланци где је и почео своју фудбалску каријеру. Дебитовао је за први тим Младости Гоше са шеснаест година и одмах се дало видети да је невероватан таленат. То није промакло руководству Црвене Звезде која га је ангажовала 1994. године. Мало је познато да је Перица могао да заврши у редовима Партизана али је превагнула љубав према тиму из Љутице Богдана.
“Људи из мог првог клуба, Младости из родне Смедеревске Паланке, били су у добрим односима са управом црно-белих, па су им обећали мој потпис, малтене све ставили на папир, спаковали ме у кола и одвели у Хумску. Генерални секретар Жарко Зечевић и спортски директор Ненад Бјековић сматрали су посао завршеним, али ни њих двојица ни Смедеревци нису претпостављали како је било у мом срцу. Љубав је била јача од интереса. Моја Звезда је искористила ситуацију. Остало се зна”, испричао је недавно Огњеновић.
Долазак у Црвену Звезду је почетак успона овог магичног дриблера. Најбоље је играо у најтежим мечевима а посебно је био мотивисан против “вечитог ривала”. Занимљиво је да је пред дерби 1997. године најавио да ће матирати Краља и то је успео два пута. Окретан, брз, технички беспрекоран до лудила је доводио противничке одбране. Невероватна промена правца и сакривање лопте од противничких играча га је промовисало у љубимца Делија. Изводио је слободне ударце, корнере, био капитен Црвене Звезде, стигао до националног тима и СП-а у Француској 1998.године. У тандему са Дејаном Станковићем је зарио и палио травнатом подлогом, до лудила доводио играче и навијаче Партизана, био равноправан такмац моћној Барселони, демонтирао Кајзерслаутерн…
Сјајне игре су га препоручили најтрофејнијем шпанском клубу. 1999. године одлази у славни Реал Мадрид. У Реалу је био само бледа сенка оног убојитог нападача који је доминирао у редовима Црвене Звезде. Повреде, велика конкуренција и седење на клупи су били кобни за даље фудбалско напредовање овог чаробњака. У редовима мадридског клуба уписао је само 1 гол и то на куп утакмици.
После две и по сезоне напустио је мадридског гиганта и прешао у редове немачког Кајзерслаутерна али су га и тамо мучиле повреде. “Период после Реала, полусезона коју сам одиграо у Кајзерслаутерну, је можда најгори период у мом животу због повреда које сам задобијао и нерадо се сећам тога”. После тога је лутао, Кина, Динамо Кијев, за који каже да му је био највећа грешка.”Када са ове дистанце и са овом памећу извртим цео филм моје каријер, видим да ми није била потребна епизода у Украјини”, Затим је уследио одлазак у Анжер, па Ерготелис, па Калитеа али то није био онај стари Перица. Није био убоит као у црвено-бело дресу, само је на махове подсећао на оног Перицу који је био страх и трепет противничких одбрана. Каријеру је завршио у Јагодини.
Остају за памћење његове бравуре са “бубамаром”, његови голови, асистенције и излуђивање чувара. Ми који смо га гледали никада га нећемо заборавити. Хвала ти мајсторе за све.
Извор: Илија Вуксановић
