Плакат за сусрет Јунајтеда и Звезда и плакат „Фестивала Британије”

„У Ред Стару сви су били старови”. Под овим насловом је лондонски часопис „Сандеј диспеч” с одушевљењем описао игру Црвене звезде против Манчестер јунајтеда 12. маја 1951. Иако је и та утакмица, која је завршена 1:1, била у непрегледном распореду више од 150 мечева острвских и континенталних клубова у спортском делу „Фестивала Британије” (7-19. мај), она је ушла у анале фудбала у Енглеској.

Београдски „црвено-бели” су први страни тим који је играо на Олд Трафорду, дому Манчестер јунајтеда од сусрета с Ливерпулом у првенству 19. фебруара 1910 (од 3:0 – 3:4). Звезда му је била гост непуне две године пошто је чувеном стадиону удахнут нови живот.

Два европска великана нераскидиво су повезана и прстом судбине. Данас се навршава 56 година од Манчестерове трагедије по повратку из Београда с реванша четвртфинала Купа европских шампиона с „црвено-белима” на Стадиону ЈНА (3:3, први меч 2:1 за енглески тим).

Авион, који је принудно слетео у Минхен да наточи гориво, срушио се по узлетању. Погинуло је седам играча. Осми је преминуо у болници после 15 дана.

Учествовали и Партизан и Динамо

Олд Трафорд је претрпео тешка оштећења у немачком бомбардовању града 11. марта 1941. Осим безброј кратера које су бомбе посејале по терену, највише је пострадала главна трибина, једина наткривена од четири њих.

Зато је Јунајтед у прва три шампионата после Другог светског рата био подстанар код градског ривала Ситија. Плаћао му је кирију од 5.000 фунти по сезони плус постотак од продатих карата. У своју кућу се вратио 24. августа 1949. на мечу с Болтоном (3:0) пред 41.748 гледалаца.

Можда их је у главу толико било и у сусрету с „црвено-белима”. У Танјуговом извештају, који је пренела и „Политика”, писало је:

„Прва међународна утакмица у Манчестеру задовољила је пун стадион, око 42.000 људи. Одушевљени посматрачи често су аплаудирали и једном и другом тиму. Комбинације, драматични моменти пред голом, дешавали су се сваког часа”.

Извесно је, међутим, да Звезда није била и први страни тим који је играо у том енглеском граду. Три дана пре њене утакмице с вицешампионом Јунајтедом Манчестер сити, који само што се вратио у Прву дивизију после једне сезоне у Другој, савладао је на свом Мејн Роуду бечки Вакер с 2:1.

Јунајтед је до шездесетих на дресу носио градски грб као што је и његов ривал Сити

„Црвено-бели”, који су на Острво отишли као троструки узастопни победници домаћег купа (1948-1950), нису били усамљени представници југословенског фудбала на „Фестивалу Британије”, приређеном у неколико градова Уједињеног Краљевства од маја до септембра пре свега као културно-уметнички догађај поводом 100 година од „Велике изложбе индустријских достигнућа свих народа” (Хајд парк у Лондону, мај-октобар 1851).

Учествовали су и Партизан, први послератни првак државе, који је најбољи био и 1949, и загребачки Динамо, шампион 1948. Те 1951, када је титула била у витринама сплитског Хајдука, првенство је играно у два дела, од марта до новембра (12 клубова).

Три југословенска тима су се запутили преко Ламанша после седам кола пролећне полусезоне док је у вођству на табели био Динамо. Имао је бод више од Звезде, а три од Партизана и Хајдука.

Који дан пре њиховог одласка репрезентација је одиграла 0:0 у пријатељској утакмици с Италијом на Сан Сиру у Милану. Београдски ривали и загребачки „модри” су дали девет играча у постави која је почела меч.

Откуд учесници из комунистичке Југославије (било их и на атлетским такмичењима) међу западноевропским клубовима (Немачка, Француска, Аустрија, Белгија, Холандија, Луксембург, Португалија, Швајцарска…) као декор фестивала којег је организовала прва послератна влада Велике Британије, предвођена Лабуристичком партијом и њеним председником Клементом Атлијем на месту премијера, да би оживела културу у бомбардованим градовима и ратом утученој нацији? Одговор има и политички контекст.

Пошто су односи наше некадашње државе и Совјетског Савеза, бастиона социјализма у блоковској подели света, били усијани од 1948. до Стаљинове смрти 1953, Југославија се окретала капиталистичком Западу па су и њени тимови све радије играли пријатељске утакмице на тој страни Европе.

Еврокупова као званичних међуклупских такмичења још није било будући да је Европска фудбалска унија (Уефа) основана 1954, а следеће године су покренути Куп шампиона и Куп сајамских градова, претеча бившег Купа Уефе (од 1971).

И Енглезима је добро дошло да у госте позову Југословене. То је на маргинама хладноратовске кризе и резолуција Информбироа могло да се важи као мали тријумф над Москвом.
Чаробан футбал и лекција Јунајтеду.

Највише се говорило о Звездином мечу с Манчестер јунајтедом, пошто је то било највеће име међу осам противника југословенских тимова. С клупе га је предводио славни Шкот Мат Безби, први тренер „црвених ђавола” после рата, који је на крају својих тридесетих већ важио за генија-менаџера јер је „тако добро умео да осети које место најбоље одговара поједином играчу и имао толико смелости приликом увођења младих играча у тим да су његови потези изазивали праву сензацију”.

„Црвено-бели” су три дана раније приказали бледу игру против новог прволигаша Престона, победника Друге дивизије (с 14 победа узастопце изједначио клупски рекорд стар 62 године) с пет бодова више од другопласираног Манчестер ситија. Заслужено су изгубили с 2:0.

На Олд Трафорду су одушевили. Тренер Љубиша Броћић је извео следећи састав: Ловрић – Станковић, Тадић – Палфи, Дискић, Ђајић – Огњанов, Митић, Живановић, Златковић, Михајловић. У односу на први меч шансу је уместо Језеркића добио Златковић.

Звезда је повела већ у 4. минуту преко Првослава Бобе Михајловића, кога је Партизан позајмио градском ривалу за британску турнеју, што је данас незамисливо, а у оно време је био обичај. Он је тачно погодио циљ с око 20 метара. Домаћин се спасао пораза у 83. минуту из непостојећег пенала.

„Манчестер јунајтед је тим који је у пет послератних првенстава Енглеске четири пута био други и може да захвали само грешци судије што данас није побеђен. Центарфор енглеског тима Астон шутирао је из казненог простора и на њега је потрчао Дискић. Оба играча су корак-два ишла упоредо, а онда је одједанпут судија оштро свирнуо, показујући на белу тачку због наводног Дискићевог фаула. Једанаестерац је извео Раули. Пуцао је оштро, готово у средину гола. Ловрић, у жељи да га превари, потрчао је пре извођења ударца у леви угао. Да је остао на месту, вероватно би одбранио овај шут” (По Танјуговом извештају).

Ево и још неких запажања енглеских медија:

„Пет играча из тима Црвене звезде (Станковић, Ђајић, Огњанов, Живановић, Митић – прим. аут.) играло је прошлог новембра против Енглеске у Хајберију. Али би после јучерашње утакмице неко могао помислити да су Југословени тада погрешили што нису поставили цео тим који је играо у Олд Трафорду. Звезда је пружила чаробан футбал какав смо ретко могли видети и у оно време када је Манчестер јунајтед, пре четири године, освојио куп и био на свом врхунцу. Ни у чему се Звездин тим не би могао критиковати. Били су као прецизна машина и домаћин је често играо подређену улогу” („Сандеј диспеч”).

„Црвена звезда је дала лекцију Манчестер јунајтеду у вештини игре. Њена крила играла су сјајно и заједно с халфовима били су много надмоћнији. У другом полувремену Манчестер јунајтед је преузео иницијативу, али његова прва линија није имала идеје и одузете су јој све добре прилике да туче у гол” („Пипл”).

(Политика)

Ознаке: ФК Манчестер јунајтед, ФК Црвена звезда, фудбал