Прочитај ми чланакВласти у Србији су, као неку врсту одговора на оптужбе о употреби звучног оружја на протесту 15. марта, најавиле учешће у истрази стручњака америчког ФБИ и руског ФСБ. Да ли је то само политичка тактика режима?
Челници режима у Београду тврде да су већ послати позиви америчкој и руској служби безбедности и њихов долазак у Србију требало би да уследи у наредних неколико дана. Држава тврди да жели транспарентну истрагу уз помоћ иностраних актера, који би, по њиховим речима, требало да потврде да никакве употребе звучног оружја није било током поменутог протеста.
С друге стране, поједини припадници опозиције се залажу да истрагу не воде стране службе безбедности већ УН и ОЕБС. Према првим реакцијама, држава нема ништа против ни њиховог учешћа.
Истрага ФБИ и ФСБ – доказ урушавања институција
Позив власти је искључиво пропагандно мотивисан, оцењује за DW војно-политички коментатор Александар Радић. Он у свему томе види још једну куповину времена.
„Инцидент од 15. марта је врло озбиљан и он драматично нарушава поверење према српским властима. Десило се нешто што не може да се негира и њима је сада потребан неки излаз и кризни менаџмент. Мислим ипак да било које уплитање са стране није потребно и да је то проблем који се мора решити унутар Србије. Јер, јасно је да се нација поделила и постоје они који верују да се ништа није десило, али и они који сматрају да су власти напале свој народ у тренутку одавања почасти жртвама у тишини“, каже Радић.
Политички аналитичар Драгомир Анђелковић сматра да су ти позиви страним службама безбедности „директно признање да су све институције у Србији урушене“.
„То је искључива кривица Александра Вучића. Страшно је када грађани не верују ни полицији, ни судству, ни Цркви, ни оним институцијама које би морале да имају некакав кредибилитет. У тој ситуацији унутрашњег неповерења, Вучић покушава да га купи неким страним институцијама које важе за озбиљне, шта год о њима мислили. Зато предлаже да се укључе ФБИ и ФСБ за оно што су наше институције могле и морале већ да истраже и дају свој суд“, сматра Анђелковић.
Сумња у све тврдње власти
Одговор позваних страна још увек није познат и тренутно се не зна ни да ли ће оне уопште прихватити тај позив и доћи у Србију. Једино са чиме српска јавност располаже јесу изјаве српских званичника који тврде да они долазе, али је те наводе наравно немогуће проверити.
Александар Радић свеједно сматра да је „апсурдно да се било која страна служба безбедности тиме бави у Србији и да она врши истрагу“.
„Апсурдно је и очекивати да ће оне дати било какав одговор. Јер, очито је да су државни органи поседовали уређаје за које су тврдили да не поседују, а то отвара још ширу сумњу у веродостојност било којих даљих изјава. Уређаји фирме Генасyс су показани под притиском јавности и ми сада с пуним правом можемо да поставимо питање: откуд знамо да немате неке руске или кинеске уређаје, с обзиром на то да се Александар Вулин хвалио да Русија помаже Србији у борби против обојене револуције“, примећује Радић.
Та чињеница, према Радићевим речима, отвара и питање непристрасности, у овом случају ФСБ – „и да ли ми сада можемо да очекујемо да та служба буде објективна у својој анализи? Неприхватљиво је да служба, која је већ заузела такву позицију у српској унутрашњој политици, буде некакав арбитар, ако знамо да већ имају захвалност српске владе“, скреће пажњу наш саговорник.
ФСБ – непристрасни сарадник власти?
Јавна захвалница Александра Вулина, потпредседника владе у техничком мандату, руским службама за помоћ у борби против „обојене револуције“, за Драгомира Анђелковића је доказ да ће „Вучић све то можда лакше маркетиншки да истргује с руском страном. Али, морамо имати у виду да ће сличан случај можда бити и са Трампом и ФБИ, јер се и председник Америке показује као политички трговац, и показује интерес за неке послове у Србији.“
Када је реч о подршци Русије борби против „обојене револуције“, на коју се позива Вулин, Анђелковић наглашава да, „ако анализирамо руске медије, већина њих се смеје причама о обојеној револуцији. Чак и у тој медијској сфери, која је под великим утицајем тамошње власти, не доминира та прича о обојеној револуцији“, каже Анђелковић.
Шта би тачно ФБИ и ФСБ уопште могли да истражују у Србији? И да ли ту постоји било шта што би морало да се испитује на лицу места, а не би могло да се истражи на даљину? Постоје снимци и изјаве учесника, али с обзиром да сонично оружје не оставља неке физичке трагове, можда је то и разлог зашто су власти одлучиле да читаву причу још мало растегну претварајући се да подржавају транспарентност око читавог случаја.
Политички став уместо чињеница
Александар Радић такође примећује да „постоје снимци и изјаве који су јавно доступни и поменуте службе не могу добити ништа ново осим тога. Додуше, постоје снимци државних камера, око чега је било доста контроверзи, јер користе кинеске софтвере за детекцију лица, али чак и они нису од велике помоћи, јер ви немате материјалне доказе када користите звучне таласе. Али, као што је већ примећено, ми ту имамо заинтересоване стране и могуће је да добијемо неки закључак на основу политичког става, а не базиран на чињеницама“, наводи Радић.
Драгомир Анђелковић тврди да „ФБИ и ФСБ не могу овде ништа да анализирају, осим да учествују у превари која има за циљ да се српској јавности наметне да овде није учињено оно што је евидентно учињено. То оружје је тако и смишљено да је његову употребу тешко доказати. Александар Вучић се зато и одлучио на нешто што перфидно делује, а тешко је доказиво“, каже Анђелковић за DW.
(Не)контролисана паравојска
Радић указује да је у читавој причи потпуно скрајнуто питање деловања паравојних група у Србији, што је, оцењује, прворазредни проблем безбедности у Србији. По њему, „сада је питање да ли је можда – назовимо је условно – и нека паравојна група користила звучни топ. Званичници тврде да нису они. Ако нису они, ко је? Паравојне групе су итекако биле видљиве 15. марта, имале су своју организацију и ознаке. У скорој прошлости смо имали случај Бањска, који је показао да постоје такве групе, које држава толерише. На жалост, у свакој земљи у којој се пређе та црвена линија и дозволи паравојно организовање, уз маргинализацију државних органа безбедности, оне се на крају окрену против властитог становништва“, закључује Александар Радић за DW.
