Прочитај ми чланакНа списку од преко 500 судија и тужилаца из целе земље, који су својим потписом стали иза заједничког саопштења и осудили изајве председника да ће „тужиоци који не чувају државни поредак бити замењени“, ни после неколико дана од покретања акције, није освануло име и презиме бар једног председника било ког суда у држави, нити једног главног тужиоца. Право у зеницу ока пак, убадају добро знани "прелетачи" и 'ватачи последњег воза, њих има за извоз. Јер нада у спасење историјским заборавом и националном амнезијом, умире последња. Најпоследњија од свију нада. Али ипак, умире.
Изостанак руководилаца са списка, као и масовно присуство прелетача, вероватно најбоље осликавају право стање ствари у српском правосуђу, које је овим несумњиво досегнуло досад неоткривене антинивое сопственог подаништва, сервилности и колаборације са злом. Јер ако у држави не постоји ама баш ниједан руководилац суда или тужилаштва који сме именом и презименом да стане иза најбаналнијег саопштења и ненадлежној предметној институцији поручи да по Уставу није надлежна да дискутује о избору и протеривању јавних тужилаца, сумануто је очекивати да ће те исте институције, са таквим руководиоцима, бити способне да стану иза својих грађана.
Чак ни у најтежим тренуцима, какав је био онај кад су током петнаестоминутне ћутње, на највећем протесту у историји државе и друштва, исти ти грађани, попили звучни пројектил – и то у леђа. Ипак, најстрашнија околност овог манифеста заробљености виталних институција и руководственог кукавичлука, јесте та што је исти дошао као одговор на подједнако кукавички потез ненадлежне предметне институције, која је због своје престрављености актуелним догађајима била толико очајна да је успела да испали једну овакву кукавну претњу.
Ненадлежна институција која је подједнако заробљена – у ограђени и строгоконтролисани простор, окружена кордонима полиције, где седећи наспрам принудно окупљене публике, глумата и шмири хладнокрвну ноншаланцију и исказује доминацију просечног шумског блавора. Док принудна публика асистира принуђеним тапшањем и изнуђеним овацијама и то у слободном стилу – колико пара, толико и музике. Ненадлежни витез који слободно скандирајућим и добровољно присутним Нишлијама, наоружаним јајима, прети са Инстаграма разјуривањем и својим доласком, али не са Менхетна или Копаоника, већ из Тончевљевог мотела, са безбедне удаљености од неколико стотина метара.
А кад се на овакав начин сударе два исконска кукавичлука – ненадлежни са надлежним, једино што може да преостане, али и настане из тог карамбола покривљених олупина јесте – неидентификовани звучни удар.
Са друге стране, изречена кукавна ненадлежна претња, али и неидентификована звучна приказа са протеста, успеле су да промакну и Високом савету тужилаштва, „независном телу и органу које гарантује самосталност у раду носилаца јавнотужилачке функције“. Органу који се до данас није огласио чак ни бедним саопштењем свог повереника, тужиоца Милана Ткалца, а чије је невидљиво постојање успело да засени чак и доказани митски карактер живовања и повременог указања врховне тужитељке Загорке Доловац.
Подједнако неми, остали су и на дан највећег протеста. Тада је, да подсетим, ненадлежна предметна институција најпре наредила министарки правде и чланици истог тог тужилачког Савета да, цитирам, „Министарство правде и Тужилаштво гоне или оне који су то употребили, а знамо да нису, али нека се провери, или оне које су ширили лажи“. Колико „знају да нису“, вероватно најбоље доказује колико „не зна да није“ Министарство просвете орган који спроводи било какво гоњње, већ да у датом случају, са истим, може само да размењује предметност сопствених ненадлежности, са церемонијалним активностима или без њих.
Међутим, за унапред изречени закључак да они „знају да нису“, и да ће „истрага бити окончана за 48 сати“, што је најтипичнији могући пример недозвољеног утицаја и агресивног притиска на рад истражних и судских органа, тужилац Ткалац је као повереник био дужан да се огласи и реагује. Остаје нејасно зашто није, јер бар он, ако нико други, поседује несагледив таленат за писање реаговања и разних других одлука и то на милионима куцаних страна, а на којима успе да не напише, одлучи, закључи и образложи апсолутно ништа. Успе и оно најважније – да се не замери, било коме с врха.
Посебно не ненадлежној институцији, чију терминалну фазу најбоље описује појава новог спектра људских карикатура, такозваних „ћаци стручњака“. Наизменично покушавају да убеде народ са националних фреквенција, како се на снимцима са протеста не чује звиждање звучног пројектила, већ, пази сад – јакни које се међусобно гужвају. Апсолутни победник је пак дипломатски „амерћаци“, који на „знаковној ћирилкици“ покушава да нас убеди да би звог употребе звучног топа, сви присутни инстиктивно покрили шакама уши, а не бежали у страну, како се на снимцима види.
Саклони и непомилуј.
