Прочитај ми чланак
Апсурд је савршен круг. Али, од круга видимо само део лучне линије, па нам се чини да она има смисла и да некуда води. Обећавајући криву, у којој се ни прошли ни будући круг не препознаје, видимо дуге праве и иза себе и испред себе …
Апсурд је неподношљив за ум, и болан за осећање. Скраћујемо своје праве да би их, у кривљењу које опажамо, спречили у образовању круга. Јер, чак и када круг не признајемо, дубоко смо га у себи свесни …
Понекад мислимо да је круг само назначен, да још није описан. Надамо се да га можемо спречити у затварању. Варамо се. Не можемо га зауставити. Јер, он се већ заокружио. Не једном. Безброј пута.
Свака тачка, у којој смо, завршетак је једног круга и почетак другог.
Праве и криве слободне линије не постоје. Постоје само кругови …
Страхујемо од кругова. Вечност замишљамо као круг. Смрт је круг. Ропство је круг. (Самица не би смеле бити четвороугаоне. морале би бити кругови, којима се придаје моћ да убијају.) Круг је симбол мира, ништавила, савршенства, Бога, понављања, а изнад свега – узалудности.
Али, узалудност није и бесмисленост …
Јер смисао је у – кругу.
Публиковано у Одабрана дела Борислава Пекића, књига 12, Тамо где лозе плачу, (стр. 415-416) Београд, Партизанска књига, 1984
