У то време се није псовало у програм, голишавих је било само суботом у кориту и лавору, тетоважу су имали робијаши и морнари, а минђуше су се носиле само у увету.

Кадгод, кад је било реда, рада, умора и васпитања, то је био један од најпопуларнијих ТВ слогана и име омиљене дечје телевизијске емисије. Било је различитих јунака и идола ондашње дечурлије, која је једва успевала да с пола ока домаши до тих пола осам увече и да после спавају ко јагањци, док трећи петлови не кукурекну.

Онда је већ почињало мешкољење и планирање у који ће шор данас, на чију трешњу и у чију авлију у сигру. Ноћ је у то доба била за спавање, од тог деца најбоље расту а ТВ јунаци су били људи, имали су руке, ноге, главу, шешир, уредну фризуру и осмех. Лутке које су деци тада показивали личиле су на ликове из басни које су тада биле једно од уобичајених поучних штива.

Диванили су лепо, разговетно, тихо и умилно, није било цике, дреке, вриске и ружних речи. У то време се није псовало у програм, голишавих је било само суботом у кориту и лавору, тетоважу су имали робијаши и морнари а минђуше су се носиле само у увету.

Није забележено да је когод ишо од куће кад је мркла ноћ, сем у случајевима кад је неки деранмесечарио, па кобојаги ноћом крене некуд. Путовања и обавезе су планирали да почну чим се сунце рађа, а да се кући ил у госте стигне на вечеру и да сви легну на време.

И у то доба, које данашња заштићена младеж не разуме, постојала је забава, музика, прела и игранке, удварања и ашиковања, било је и бећара и бећаруша и државна политика је била така да се у сваку кућу уведе један векер и један ручни сат. Векер је имао централно место, да поглед не лута млого, да га сви виде лако и чују ако буде намештен да звони.

Кад се све ради како треба и на време, не треба векер да стоји у шерпи и да се чује до првог салаша, кад затандрче да пробуди Лењог Гашу. Ко на време легне, на време чује и петлове и звоно с црквеног торња. Звоно на векеру млоги нису никад ни користили. А векер кад су навијали, то се навек радило на три фртаља, да се не претегне федер.

У то доба су и сатови имали душу и станарско право, ко равноправни члан породице који води рачуна колко нам је сати, а кад сви оду на посо, он не забушава. Ради и чека укућане. Ручни сат је био само за велике. Било их је за мушку и женску руку. Деца нису у то доба носила сат на руки, о њима и њином времену бринули су родитељи, учитељи, бабе и деде, старији свет из комшилука…

Дечији изласци су били само кад се напољу види. Наопако да деца кваре вид у мраку и да мрак поквари децу. У то доба, деца су имала велико поштовање према учитељима, учитељи се нису бојали деце и нису дали да се деца боје мрака.

Осам сати увече је кадгод било најгоре време да учитељ види неко дете на шору. Увелико је већ неко казо ил отпево лаку ноћ деци, и сва деца треба да су у кревету и да већ дремају. Тако је ондак било васпитање и тако се бринуло о деци. Нит се бунила деца, нит је маторима сметало.

Ситне сате су дечурлија могла да домаше само о свечарима ил дисноторима, кад се матори распиштоље и истерају ладноћу што су на авлији накупили док нису завршили посо. Ондак ту буде и масноће и дивана и вина ко што треба, буде и прилика да дечурлија остану у запећку и да слушају како је било у давна и боља времена. Навек је нама ономад било боље нег што нам је сад. Валда смо таки народ, очин ће нас знати. Навек неко гунђа и не воле ни власт ни сласт, само да буде ко што је кадгод било и биће нам свима добро, боље нег што нам је сад. Сви одоше напред, само би ми унатрашке.

Шта би било да се опет уведе да деца иду на спавање у полак осам? Пропали би и ми и деца. Прво би пропали бирташи, дућанџије, пивари и дуванжије. Ко би им ноћу долазио и пазарио, кад би деца спавала.  Овако, имамо закон који брани да се ноћу тргује алкохолом, ал су нам деца вредна па малко уране с вечери, да све буде по пропису.

Пропале би млоге телевизије. Наопако да им сад нареде да уведу нешто за лаку ноћ деци. Ту је тек мука, ем немају циљну групу која би то гледала око полак осам, кад се смркава, ем је мука да нађу ко би им таку емисију правио. Ди сад још има неки зглавни деран да лепо дивани и да се не керебечи, да му бербер није умро и да шпнајдер уме да му сашије одело.

Ондак још и да не држи руке у џеповима и да не жваће жваку док с неким дивани, да није истетовиран ко да је заспо на шареним новинама, да зна шта је граматика и да смо најгори на свету с толко падежа. Све високоразвијене земље имају мање падежа а више новаца нег ми. Тешко је младом свету да се данас с тим боре. Канда да због толко падежа и пропадамо. Нек сваки падеж узме по малко од нас, нама остане само генитив, ал не падеж нег само тај његов орган.

Ни школама не би било лако, да се опет уведе да се учитељи не боје деце. Ко би сад све учитеље слао на семинаре, кампове за обуку специјалаца, ко би им дао права да се увате у коштац с васпитањем деце. Моро би да се мења закон, да заседа парламент, прво у свету а ондак и до нас да то стигне, да знамо шта смемо а шта не, да не угрозимо права детета.

Данас је лако, деца су нам заштићенија него икад до сад. Дивота је кад неко о деци води бригу. Јак је то закон који децу брани и од оца и од матере и од школе и од учитеља, и који брани пороке после „лаку ноћ децо“. Овако, деца поране с вечери по малко порока пре рока, док се још сме по закону, врате се кући кад су сви већ будни и ондак они спавају.

И то је законски врло повољно, не стижу ни баба ни матер да се с њима посвађају, наопаку да заману варјачом ил шаком на дете, да викну ако нешто не ваља. Ома би у бувару и ко би онда децу пазио, ранио, чувао и васпитавао. Овако, све је по закону.

Највећи проблем би био интернет. Канда да би то могло да све поремети и да се земља приврне. Ако би наша деца ноћу спавала а њина била будна, тамо ди је дан кад је оде ноћ, наш део интернета би био толко лак и празан да би њин притего и мого би целу Земљу да одвуче дигод у васиону. Невоља је једино што би све очло онако џумле, у гомили, и што ваља и што и не ваља. Па ди онда да се селимо, кад би нам и тамо било исто.

Него, да се ми манемо тог лаку ноћ децо, нек буде равнотеже. Расту и наша деца, и они ће имати децу, па нек виде како је кадгод било боље нег што им је тад. Можда још дигод у белом свету има неки шнајдер што је од нас одбего у свет, неки брица што уме да шиша људски и с маказама, онако једаред штрицне и три-четир пута звецне у празно. Гледајте да их вратимо, док још има каде.

Највећи проблем би нам биле сајџије. Још откад више нема „Зенита“ у Новом Саду и оне њине велике мајсторске радње ди су опраљали, чистили, подмазивали и штеловали векере и сатове. Још ондак смо видли колко нам је сати, ал сад нам фали да видимо колко нам је још остало.

Можда би неки друг, да и њих нисмо укинули благовремено, опасно замерио ако бих овде поново употребио „лаку ноћ, децо“. Такве конотације некада другови нису дозвољавали. Да нам живи, живи, рад – другови! Лаку ноћ, господо драга, петлови вам већ одавно не кукуричу, векере сте побацали, не будите децу. Лепше им је у сну него на јави.

(Дневник)

Ознаке: бећари, деца ишла на спавање, дечја игра, некада и сада, телевизија, шшором са бором