Прочитај ми чланак

25. и 27. МАРТ 1941: Да ли је требало потписати или одбацити пакт са Хилтлером?

0

(Разматрања која следе односе се на значај и међусобни однос два судбоносна датума који су у великој мери одредили новију српску историју, 25. и 27 март 1941. године, из пера др Слободана М. Драшковића, генералног секретара и једног од суоснивача, поред Слободана Јовановића и других истакнутих српских интелектуалца, предратног «Српског културног клуба.» Овај осврт на 25. и 27. март, чија се годишњица приближава, објављен је 1947. године као саставни део шире студије др. Драшковића, «Српски народ и српска политика.» Становиште др Драшковића односи се на данашњи тренутак у подједнакој мери као на стање у марту 1941. — Стефан Каргановић)

У ствари, проблем није тако прост. Хвалити 27. март зато што је тога дана дошло до изражаја на један јако експлозиван начин народно расположење, а при том не водити рачуна о последицама које је такав један потез произвео, није мудро. Али је исто тако недржавнички посматрати проблем само са гледишта тренутне ситуације, не водећи рачуна о основним схватањима и погледима народним, о ономе шта и како народ стварно осећа. Јер, ако постоје извесно битни и вечни принципи унутрашње и спољне политике који важе увек и свуда, то још не значи да је могуће конструисати неку политику која би била добра уопште, in abstracto, него је потребно узети у обзир све посебне одлике и све посебне моменте живота и положаја једног народа. Тек на основу свега тога, може се рећи да ли је једна политика добра или рђава.

Југославија: Потписивање Тројног пакта

Политика је добра кад унапређује интересе народа. Рђава је кад народу доноси рђаве последице. Под тим углом, ако потез од 27. марта, после милион и по српских жртава, које су дошле као његова посредна или непосредна последица, не изгледа онако сјајан и диван као на дан 27. марта 1941. године, кад смо у њему гледали само одисај народног расположења, не питајући се за последице које ће изазвати, — с друге стране се не може глорификовати политика 25. марта као политика тобожње мудрости, насупрот политици 27. марта, као политици неразмишљања.

Да иза пуча од 27. марта није стајало општенародно расположење, тај би акт био забележен као акт неопростиве лакомислености једне шаке људи. Само зато што је уз 27. март било народно расположење, тај пуч се није свео на лакомислен експеримент на рачун и уз крваве трошкове народа. Али то не значи да је 27. март рецепт за нашу политику будућности. Ако би се политика, тј. брига о националним интересима тако водила, онда би се дошло до једне унутрашње контрадикције, наиме да политика, уместо да штеди људске животе и живот народа унапређује, доводи до нестанка народа са лица земље. Проблем 27. марта, дакле, није ни најмање прост, него треба добро видети и размерити све његове елементе и све ствари поставити на њихово место. Као став народни, као израз основних схватања народних, он је величанствен. Као државнички акт, у једној држави са потпуно трулом војском, са становништвом подељеним на браниоце државе и издајнике државе, он је поразан, јер представља играње са највећим народним интересима и проигравање људских живота, бацање као од шале стотина хиљада људских живота.

Једна од кардиналних тачака енглеске политике и енглеске стратегије јесте да до максимума штеди енглеске животе. То је примена на политику једног универзалног начела економичности, наиме, да се са минимумом губитака постижу максимални резултати. Ако се 27. март посматра као акт државне политике, онда је то државна политика крајњег расипништва најдрагоценијег богатства једног народа: људских живота.

Наравно, то још никако не значи да је 25. март линија исправне националне политике. Јер, ако је 27. март имао као последицу грдне губитке у људским животима, то не значи да 25. март не би такође имао најтежих последица у истом погледу. Ако је 27. март непосредно изазвао Хитлера да нас нападне, не значи да је 25. март отклањао немачки упад у Југославију. Да смо пустили Немце да мирно уђу у Југославију, последице би, по трајне српске интереса биле још теже. Јер, независно од планова и побуда појединаца, факат је да је 27. март српски народ примио као свој, да је он тога дана имао извесну сатисфакцију за сва понижења и разочарања која је у Југославији доживео. Тај 27. март је донекле српском народу повратио тешко поколебано поверење у самога себе и своју судбину. Зато је отпор према освајачу могао да добије национални печат. Иначе би комунисти све узели у своје руке. Они су и овако, без обзира на доцнију енглеску и америчку политику напуштања Драже Михаиловића и наметања Тита, имали извесних успеха, захваљујући разбијености и потпуном беспућу националних снага и националног фронта у Југославији. А да није било 27. марта, поларизовање на националној линији било би много слабије. Нити би српска акција могла изблиза да буде оно што је била, нити би морални фонд за будућност био овако гигантски велики као што је.

Демонстрације 27. марта 1941.

Не треба, најзад, превидети да је огромна већина Срба била најодлучнија против 25. марта, као акта који је супротан његовим схватањима о националној части и поносу. Према томе, 25. март не само да не би донео смирење са стране Немаца, – већ окупацију, не само да не би донео унутрашње смирење него сукобе и грађански рат, већ би поразно утицао на Србе тиме што би онемогућио њихово окупљање на српској линији, као што је учинио Равногорски покрет. А изнутра би их толико ослабио, да би, из ината, из огорчења, из разочарања, из опозиције према хрватском колаборатерству са Немцима, велики број Срба отишао у комунисте.

Хрватска нација била би обележена као колаборатерска у погледу Немаца, што се, као што се већ и сада види, никоме не уписује као неки велики грех, а у погледу Совјета, као антикомунистичка и западно-европска. Хрватима не би било тешко да докажу да је њих у немачке воде отерала политичка нужда с једне стране, анти-комунистичко расположење с друге стране. Тиме би двоструко добили. Једно што би их оценили као политички зреле и озбиљне, друго што би се осигурали за будућност, да им борба против Совјета не буде рачуната као колаборатерски грех, него као антикомунистичка заслуга. Срби, пак, били би обележени као неспособни, јер су дозволили да дође до грађанског рата, а с друге стране као непобитно руски и комунистички опредељени, јер би теза о Хрватима као браниоцима Запада и хришћанства и Србима као представницима Словенства и антихришћанства, добила еклатантне потврде.

Једном речју, није проблем бесомучно бранити или бесомучно нападати 27. март. Проблем је у томе да се више никад не дозволи да алтернатива буде, као 1941. године, 25. или 27. март, тј. срамота и капитулација без борбе, или политика пркоса која не води рачуна о народном самоодржању. Политика 27. марта је политика лепог геста, па ма шта било са народом. Политика 25. марта је политика срамоте и неуспеха. Да би прва могла да се препоручи као рецепт за будућност, требало би да је претходно испуњен један кардинални услов, а то је да је држава унутра јака. Јер би тад пријатељи јурили око нас са понудама, а непријатељи сто пута мерили и ко зна да ли би на нас ударили, кад, под којим околностима и са каквим резултатом. Она, другим речима, захтева да се раније, много раније, мисли на ситуације које неминовно наступају у животу једног народа, и да се за таква решења, какво је 27. март, припреми нужна политичка подлога, а то је пре свега унутрашња политичка снага, јединство циља, свести и воље, а кроз то јака држава, коју пријатељи помажу, а непријатељи од ње зазиру.

Али, да би политика 25. марта могла да служи као рецепт за будућност, требало би не само да се води друкчија унутрашња политика, која не би ишла у раскорак са развојем спољашње ситуације, политика која би народу објаснила извесне непопуларне спољнополитичке нужности, која би га припремила за извесна решења која налаже спољнополитички опортунизам, него би било потребно изменити сам национални карактер српског народа, учинити га из основа друкчијим него што је, што значи убити га не само биолошки и политички, него још и морално.

Према томе, искуство са 25. и 27. мартом не може ниједног добронамерног Србина да наведе на закључак да треба постати издајица и част бацити под ноге, као ни да треба чинити гестове корисне по иностранство и по личну сујету, по крваву цену народног биолошког и политичког осакаћења. Лако је одушевљавати се жртвом других, лако је држати патетичне говоре на гробовима других. Треба, међутим, ући у суштину проблема и тешкоћа, па довести у склад оно што народ хоће и оно што интерес државног опстанка и народног самоодржања налажу.

Рушевине у Београду након немачког бомбардовања српске престонице 6.априла 1941.

Наше искуство може само да наведе на закључак да је политички императив првог реда савладати јаз који је у Југославији постојао између народа и државе, не дозволити да иду у раскорак никад, а нарочито не у најкритичнијим тренуцима, кад од одлуке зависе стотине, хиљаде и милиони људских живота и цела будућност нације. Ни политика вазалског опортунизма, ни политика лакомислености и демагогије. Него политика националних и народних интереса. Нације каква се манифестовала кроз тринаест векова историје. Народних интереса какви су посматрани у датом историјском тренутку и у будућности. Не: политика срамног живота, нити политика часне смрти. Него политика часног српског живота.

Само кроз једну такву политику, политику која ће бити потпуно стварна, а то значи не само у погледу хладне и трезвене оцене свагдашње спољне политичке ситуације, него и у погледу оцене само националног карактера, историјске ситуације и потреба једног народа, политика која ће, дакле, у свему да рачуна са реалностима (па биле оне материјалне или духовне, мерљиве или немерљиве природе) – само кроз такву политику моћиће заиста да се обезбеди народна судбина. Јер, само кроз такву политику, српске народне масе, место да буду слепа, сурова и сирова снага која се руководи само тренутним импресијама и импулсима, постаће свесна политичка снага за остварење националних циљева, кичма једне мудре и смишљене националне политике.

 

И само на таквим основама наша политика, место да се води без народа, мимо народа и против народа, постаће у правом и пуном смислу речи национална и народна политика. Национална, јер ће штитити велике и трајне интересе нације у даном тренутку и за будућност. Народна, јер ће је народ схватити, пратити и давати јој своју пуну подршку. Само таквом политиком моћиће се спречити да српски народ од девет милиона људи изгуби један и по милион људи у овом рату, док две највеће силе света, које укупно броје преко 600 милиона људи, изгубе мање од половине тог броја, и да притом српски народ још изађе као побеђен из овог рата.

 

135 коментара “25. и 27. МАРТ 1941: Да ли је требало потписати или одбацити пакт са Хилтлером?

  1. издајник над сви издајници каже:

    уф срчу ти. дасам тамо бијој зарадио би ја и на 27 март. пре него дођу наши црвенокошуљмаши.

    1. Sloba Milosevic каже:

      СЛОБОДАН МИЛОШЕВИЋ је СРПСКИ ХЕРОЈ

      Не нападају Србију због Милошевића већ Милошевића због Србије

      САД и НАТО су окупирали Србију 5.октобра 2000.год

      Ни један српски политичар никад за ових 20 година нису изговорили да је Слободан Милошевић нешто издао или да је лоше урадио по Србију и Србе

      Вечна слава СЛОБОДАНУ МИЛОШЕВИЋУ
      ……………………,…………..,..,………………………….

  2. Mika Mikic каже:

    Теза аутора: „да смо пустили Немце да мирно уђу у Југославију“ не стоји. Као прво, те олоше не бисмо мирно пустили; то би било кршење Пакта јер је Пакт потписан са нагласком на клаузулу да није допуштен пролазак ни немачких трупа ни немачких материјала;
    „улазак“ Немаца у Југославију био би напад који знамо како је изгледао и који су Немци гледали да избегну (то је и био циљ Пакта који су Немци гурали да обезбеде јужни бок својих трупа). Дакле ова теза аутора, иако је можда мање важна за текст, нити је вероватна нити логична. Немци би свакако напали Југославију ако би у њу продрли Енглези из Грчке, јер би то било чак и по слову Пакта и наравно логично и ту би на територији Југославије дошло до судара немачких и енглеских трупа са језивим последицама по становништво, врло вероватно. Опет компликација! Упад Енглеза из Грчке у Југославију би био најобичнији напад и југословенска војска би морала да брани територију, дакле ставила би се на ратну страну Немаца чак и без своје воље.

    Теза аутора: „Тај 27. март је донекле српском народу повратио тешко поколебано поверење у самога себе и своју судбину. Зато је отпор према освајачу могао да добије национални печат. Иначе би комунисти све узели у своје руке.
    Ово је веома чудно размишљање, јер је аутор у праву да је народ добио неки занос, полет и повећање самопоузданња, али на другој страни имамо нешто далеко озбиљније! Комунисти су још како узели све у своје руке јер су њихове јединице скоро искључиво попуњавали Срби у првој половини рата, а дошло је до грађанског рата између четника и партизана са језивим последицама по становништво (клања, стрељања, битке између Срба уместо против окупатора). Када то упоредимо са „националним самопоуздањем“ које пореди аутор, оно испада веома, веома бледо. То бледо самопуздање није било историјски снажан аргуменат, већ само маргинална појава са далеко већим последицама од ње саме.

    Теза аутора: „А да није било 27. марта, поларизовање на националној линији било би много слабије.“ Опет веома бледа претпоставка. По мом разумевању потпуно погрешна. Наиме 27. март су спровеле политичке партије, а не народ самоиницијативно! Ко не зна, Енглеска је издвојила чини ми се 100.000 фунти које су директно даване на руке страначким првацима у Србији! Дакле апсолутно нетачна теза аутора да је 27. март додао нешто српској части – она је сасвим довољна сама за себе и ми смо је доказали у 1. св. рату и против Турка много пута. 27. март је била политичка претстава и злоупотреба националног осећања – иако ја мислим да је часно што је Пакт одбијен! Ипак овде само разматрамо „шта би било кад би било“.

    Опет мислим да је најтачнији став: „Према томе, искуство са 25. и 27. мартом не може ниједног добронамерног Србина да наведе на закључак да треба постати издајица и част бацити под ноге, као ни да треба чинити гестове корисне по иностранство и по личну сујету, по крваву цену народног биолошког и политичког осакаћења. Лако је одушевљавати се жртвом других, лако је држати патетичне говоре на гробовима других. Треба, међутим, ући у суштину проблема и тешкоћа, па довести у склад оно што народ хоће и оно што интерес државног опстанка и народног самоодржања налажу.

    Важан део текста који је проблематичан јесте препоруке да се не ради ово или оно, јер ми своје околности можемо само делимично да бирамо својим поступцима. Да ли смо ми Срби рецимо могли да бирамо своје околности од момента кад нас је „генијални“ краљ са још „генијалнијом“ елитом укључио у заједничку трулу државну заједницу са Хрватима и Словенцима и 3.000км дугачким границама које треба бранити слабашном војском? То би сваки просечно паметан човек могао да препозна, али не и наша „елита“. Е то је оно што нисмо смели да урадимо – ово после не би решио ни Тесла. Наш народ има пословицу: „Што једна будала направи, то после 10 паметних не могу да исправе (мислим на краља и елиту, не на 27. март).“

    1. Lune каже:

      Hm,hmm..nasa vojks je od izdajnika isporucena u nemacke logore,a drvenim karucama navtenkove „“ nececda moze“..

    2. Дуња каже:

      Како су Енглези за пар дана извели пола Бгд на улице???? зашто нико не погледа Бгд 1941??? шта је било, давали пола фунте ко изађе…снс-овце које гласају за 1000 динара??? и није било само у Бгд….

    3. Mika Mikic каже:

      Нису их Енглези извели него су потплатили главне страначке прваке, неколико уредника новина, и они су покренули своје чланство и позивали и друге, нормалне патриоте. И још је Ком. партија извела све своје активисте и симпатизере. Знаш ваљда како је изведен 5 октобар, слично и 27. март. Ето тако, просто.

    4. Дуња каже:

      Слично ??? у вишемесечним -годишњим припремама 5октобра и пар дана 27.марта?? Ко не жели да види свој народ у правом светлу, томе нема светла које слику осветљава, Ви сте решили да Србе неко увек обмањује, да нису способни да доносе одлуке?? да су изманипулисани???…могло је да буде другачије и после 27.марта, могли су да не беже, да не буду играчке на концу, јер праве лутке на концу су били политичари и официри, народ у Србији је хтео и хоће правду и слободу, шта ће од тога добити, касније…одлучују увек други…да ли је тада вредело?? срамота је да ми дајемо оцене….

    5. Mika Mikic каже:

      Нема љутње, ниси упозната најбоље . Енглези су много дуже припремали преврат. Имали су чак и диверзантске групе са спремним циљевима нспада (пруге, мостови,…). Када их је кнез Павле контактирао и тражио објсшњење они су га такорећи игнорисали, иако је био близак пс чак и лични пријатељ са њиховим краљем. Новац је дуго и пажљиво инвестиран.
      Што се тиче доношења закључка да ли је требало потписати или не, ја лично не бих имао прост одговор јер је то питање шта би ти урадила да ти неко упери пиштољ у главу; таква питања немају унапред одговоре, знаћеш одговор тек кад се не дај Боже нађеш у таквој позицији. Зато укочи боље и мало размисли без Интернета.

    6. Дуња каже:

      Упозната и још мало са стране :) гардиста код краља, тог пролећа био је млађи брат мог деде, нити су Енглези били тако јаки, ни комунисти…само смо ми Срби „необични“ кад стигне жута минута…. да ли верујете да један вођа Рајха због српских протеста изненада „попи#ди“ и промени дуго прављен, ратни план?? верујете! па што онда сумњате да сте део народа који игра ва банк, или – или…. не иде нам средина :))

Коментари су затворени.