Прочитај ми чланакНаш политички поредак је, именовањем Ане Брнабић за премијера, ушао у фазу первертираног симулакрума. Не само да су кључне установе система постале кулисе (фасаде, макете). Оне се сада попуњавају первертираним садржајем – оним што је не само лажно већ и очигледно наопако, изврнуто и изопачено.
Проблем, наравно, није у томе што је Брнабићева, која треба да управља српском егзекутивом, Хрватица (овде), држављанка Хрватске (овде) и декларисана лезбијка (овде). Проблем је у томе што она нема ништа што би је квалификовало за српског премијера. А ипак је, одлуком овдашњег Lord of Heaven and Earth, именована за нашег канцелара.
Заправо, она је излетела из главе Зевса, а да нема ма какву упоришну тачку у свету демократске политике. На којим изборима је учествовала? На којима је победила? Какву подршку има у владајућој странци? А какву код коалиционих партнера? Колико је популарна код бирача? Може ли било шта да нареди својим министрима – Дачићу, Зорани, Вулину…?
Не, сви знамо да је Брнабићева тек цезаров willkürlich (рус. произвольность, срп. самовољност). Тај човек исто тако могао је за премијера да именује и мачку.
И све би било исто. Нашла би се НВО која би изразила задовољство што је „први пут у историји Србије једна мачка постала премијер“. Наши западни „пријатељи“ поздравили би „еманципацију Србије од типичних антропоцентричних предрасуда“. Владајућа странка на свом Председништву одлучила би да „врло јасно, једногласно, даје велико поверење Вучићу, пошто је он тај који у овом моменту може да предложи најбољег кандидата, у најбољем интересу државе и грађана” (овде) – па макар то била и његова маца Мара.
Али кад мачку именујете за канцелара, а то вам без већих проблема прође у „елити“ и у мејнстрим јавности, сасвим лепо се показује да нешто озбиљно није у реду с политичким системом. Цинично је када председник објави „да га је Ана Брнабић обавестила да може да обезбеди већину посланика за избор Владе“ (овде). Она је обезбедила већину? Каквим то хокус-покусом? И ко у то може стварно да поверује?
Заправо, већину јој, сви то знамо, даје он – носилац и поседник свеколике политичке моћи у Србији. Брнабићкино је само да глуми премијера. Јер, она је ту привремено, да послужи као козёл отпущения (срп. жртвени јарац) на кога ће се свалити кривица. Он је обећао 500 евра просечну плату и оставио суфицит у буџету, а Она је, ето, све упропастила, отпуштајући наставнике и друге државне службенике; Он је, гигантским напором, изборио Заједницу српских општина, а Она је потписала споразум с Косовом у складу са Улбрихтовом доктрином (овде), признавши „РК“. Зато „нека виси Педро“ (видети овде, овде и овде).
Али сада, пре но што се испостави да је „Ана изневерила очекивања“, уследиће много аплауза атлантиста. Јер Брнабићева је, по њиховим аршинима, идеалан премијер(ка). Она је:
– ЛГБТ,
– мањинка,
– жена,
– по образовању, стеченом у САД и Британији, „менаџер“ (овдe),
– дугогодишња компрадорска службеница америчких фирми,
– припадница горње-горње класе (стан на Дедињу од 328 m2, стан на Врачару од 85 m2, кућа на Крку од 167 m2, итд. овде),
– цео живот радила у приватном сектору,
– залаже се за затварање школа с недовољним бројем ученика и за смањење броја наставника (овде), као и за отпуштање 5000 запослених у државној управи, првенствено у здравству и просвети (овде),
– „ММФ, Светска банка и друге финансијске институције врло цене њен рад“ (овде), итд.
Да је неко у Вашингтону или Бриселу радио „фоторобот“ (identikit, phantombild, portrait-robot) атлантистички идеалног премијера Србије, нацртао би управо Ану Брнабић. И баш њу је Вучић изабрао за премијера. Лепо.
Но, најзабавнија су, тренутно, оправдања овог Вучићевог потеза која долазе од стране „патриотског“ дела прорежимских пропагандиста.
„Она има велико искуство у раду с међународним фондовима и институцијама, важи за толерантну особу која уме да сарађује с људима“, кажу Анђелковић, Радун и Вук Станковић (овде). То је „акт задовољавања захтева америчке стране да би, на другој страни, Србија успела да сачува руски хуманитарни центар у Нишу и наоружа се у Русији“, каже Цвијановић (овде).
Одлично! Шта још „хуманитарни центар у Нишу и шест мигова из Русије“ могу и морају да оправдају? Предају Севера Косова Приштини? Давање међународног броја и изградњу царинских прелаза с „Косовом“? Потписивање СОФА споразума с НАТО-ом? Доделу 1,4 милиона динара ради „куповине и адаптације сеоског домаћинства“ сваком мигранту који је одлучио да остане у Србији? Продају ПКБ-а, Галенике, Комерцијалне банке, Дунав осигурања, Аеродрома Београд, ЕПС-а, Србија-шума нашим „западним пријатељима“? Увођење „сексуалних пакета“ у српске школе и обданишта…?
Шта нам још понижавајуће и страшно наш самозвани „Милош Обреновић“ спрема у име „хуманитарног центра и шест мигова“? И уколико је, по нашем Обреновићу, „будућност важнија од прошлости“ (овде), какву будућност Србима доноси богата ЛГБТ компрадорска службеница америчких компанија? Србију с више деце? Србију с јачим породицама? Србију с већим платама? Хм…
Бојим се да је ова госпођа/госпођица тек савремени Милан Аћимовић. Преживели смо њега, преживећемо и њу. Но, оно што је первертирано у свему томе јесте позивање на Русију. На хуманитарни центар. И на оних шест мигова.
Не радите то. Зар заиста мислите да ћемо поверовати представи о кроато-америчкој ЛГБТ богаташици која је, не зна се на који начин, успела да у српској скупштини избори посланичку већину, а како би нам Председник коначно могао „обезбедити“ оних шест руских мигова?
Зар нас уистину толико потцењујете?
