Прочитај ми чланакИзлагање са скупа о електронским личним картама, одржаног 26. марта 2005. у организацији Духовног центра Св. Владике Николаја у Краљеву и са благословом епископа жичког г. Хрисостома
У свом излагању најпре ћу се осврнути на место нових личних карата у систему моћи, а онда ћу изнети шта мислим да би се по том питању могло урадити.
Главна сумња везана за нове личне карте тиче се могућности надзора. Неупућени људи често веле да се они тога не боје. „Шта, ако ме посматрају или прате“, кажу они. „Ја немам шта да кријем“. Треба, међутим, знати да је надзор као такав саставни део савременог система моћи. О томе је најбоље писао Мишел Фуко (Michel Foucault, 1926-1987), знаменити француски социолог. Он објашњава да је предмодерна моћ била концентрисана у државном врху и да је почивала на сили. Данашња моћ, међутим, има особину мреже („њене нити се свуда простиру“). Модерна моћ је свуда, она циркулише кроз читаво друштвено тело, продирући у најситније капиларе. За разлику од класичне, модерна моћ нема центар или извор и нема суверена који је „поседује“.
Фуко објашњава нову технологију моћи која израња из многих тачака друштвеног простора и која није лоцирана само у држави. Логика модерног система моћи најбоље се, по Фукоу, види у вези са надзирањем и самодисциплином. У делу „Надзирати и кажњавати“ (1979) Фуко показује како предмодерна моћ суверена постаје модерна дисциплинарна моћ.
Предмодерна моћ била је насилна, концентрисана, и периодично видљива. Она је почивала првенствено на кажњавању. Кажњавање је било јавно и телесно. Затвор као казна готово да и није постојала – уз погубљење, највише се користило јавно жигосање или бичевање, стуб срама и излагање порузи, прогонство и глоба. Основни задатак казне било је манифестовање моћи суверена. Закони су били отелотворење суверенове воље, па је преступник својим неделом заправо вређао личност суверена. За суверена то је била објава рата, јавна увреда. Он је морао јавно да покаже колико је моћан – да јавно и у потпуности уништи изазивача. То је значило казнити преступниково тело, јавно га осрамотити.
До промене оваквог система кажњавања, није, међутим, дошло због опште хуманизације, напретка правног поретка, или пропаганде реформатора правосуђа. До ње је дошло због промене целокупне технологије владања. Предмодерна технологија моћи почивала је на застрашеној потчињености, страху као основи покорности, застрашујућим манифестацијама моћи суверена, с времена на време. Модерна технологија моћи, пак, почива на продуктивној потчињености, потчињености која почива на свести о посматрању, на наградама више него на казнама, на поунутрењу прописаних вредности, на дисциплини као својеврсном самонадзору, укратко на саморопству.
Фуко цитира Сервана, XVIII-вековног мислиоца који открива промену технологије владања: „Неки глупи деспот може оковати робове гвозденим ланцима; међутим, истински политичар везује их знатно чвршће ланцима њихових властитих идеја (…) У меким можданим влакнима лежи постојани темељ најчвршћих империја“ (116).
Цео систем моћи се променио, а са њим и систем кажњавања. До средине XIX века јавна кажњавања готово сасвим нестају, а затвор постаје скоро искључиви вид казне. Кажњавање се претвара у стварање представа код преступника, али и целог друштва, о томе да ће такво дело увек произвести нешто страшно. Тако је мотор превентивног деловања казне на друштво – машта, уобразиља, а не лично сведочење. Када је преступник у питању, затвор је начин да се овлада његовим свакодневљем, његовим навикама, да се те навике измене (сталном запосленошћу), па да се тако и он измени у правцу жељене („друштвeно корисне“) личности. Нове навике које кажњеник стиче значе стицање дисциплине, привикнутост на свесну (прихваћену) послушност. Затвор је слика општег настојања нове технологије моћи да се тело дисциплином дресира, а душа наведе на стварање нових представа које ће послужити као крајњи бранилац дисциплине (у тренуцима сумњи и изазова).
Дисциплина је основно средство модерног претварања људи у продуктивне субјекте. Дисциплину Фуко дефинише као „вештину управљања људским телом помоћу које тело постаје утолико покорније што је оно корисније, и обрнуто“ (156). А за то је најважнији – надзор. Надзор је основа дисциплине моћи, неупадљиве моћи без непосредног и отвореног насиља, али увек будне и ефикасне. То је Бентамов паноптикон. Паноптикон је идеални затвор. Ћелије су поређане у круг и отворене према средишној кули. Из те куле се може видети све што се догађа у ћелијама. Али, тешки застори на кули онемогућавају затвореника да зна да ли је посматран или не. Казне и награде следе у складу са затворениковим понашањем. Он има непрестано утисак да је посматран, и често сам тумачи за шта је кажњен, а за шта награђен. Стога он све своје лоше понашање окривљује као узрок казни, а све своје добро понашање приписује као узрок награди. Његова машта му даје утисак о сталном надзору и његова машта проширује казну на сво рђаво, а награду на сво добро понашање.
Али, овај модел паноптикона не важи само за затворе. Он је слика модерног друштва. Најбољи радници, ученици, грађани управо су они који знају да над њима постоји стални могући надзор. Зато почињу сами себе да надзиру. Тако настаје друштво дисциплинске моћи – дисциплинско друштво. Та моћ лежи у основи савремене продуктивности и успешности. Некада је моћ била, у извесном смислу, „зубарске“ нарави. Сељаци су натеривани на рад, од њих су директно одузимани производи њиховог рада, а моћник као уживалац плодова њиховог рада налазио им се пред очима. Данас су моћници изван непосредног животног циклуса становништва. И докле год у свакодневном животу зависимо од неког конкретног моћника, то није савремени систем моћи. То је „зубарска“ моћ коју занима само како да вам што брже и што лакше, а против ваше воље, отме златни зуб. Али, модерна моћ је сасвим другачија. Она вам, преко надзирања и дисциплине, усађује одређене вредности. Уместо чупања зуба, она вас учи да давање сопственог зуба јесте „исправна ствар“. Више није потребан зубар – надзорник са камџијом који ће вас натерати да нешто урадите. Сада ћете ви све урадити сами. И предаћете свој златни зуб срећни што сте га сами извадили.
Отуда, да се вратимо нашим личним картама, онај обичан човек, који „нема шта да крије“ уопште и не зна у какву се несрећу упушта примајући нову личну карту. Пре или касније, он ће схватити да је надзиран. Неће знати тачно како или колико. Али, његова машта ће то надзирање проширити до крајњих граница. У његовој глави ће се појавити: „Можда чип из личне карте не прати само моје кретање? Можда прати и моје понашање? Можда чита и моје мисли?“. После тога машта ће наставити да чини своје и прва лоша ствар која му се догоди – да буде покраден, да службеница буде груба према њему, да му дете из школе донесе лошу оцену иако је све знало“… – и он ће је протумачити као казну за своје рђаво понашање или мишљење. И круг ће се затворити. Безлична, модерна, дисциплинска моћ још више ће се увећати. Као што ће се увећати и наше саморопство.
Како се против тога борити? Утицај на јавност и, упоредо, утицај на политичаре, основне су претпоставке могуће промене овог закона. Утицај на јавност не обухвата само упорно објашњавање које све рђаве последице овај закон има. Саставни део овог наступа је правна борба. Против овог закона мора да се уложи жалба Уставном суду. Нажалост, тај суд је у блокади. Он је остао без председника суда и једног судије. Питање је када ће се следећи пут моћи састати и када ће уопште жалбе доћи на ред. Ипак, сваку прилику треба искористити како би се скренула пажња јавности на овај случај. Треба се жалити одмах по новом уставу. Члан 42 гласи:
„Зајемчена је заштита података о личности.
Прикупљање, држање, обрада и коришћење података о личности уређује се законом.
Забрањена је и кажњива употреба података о личности изван сврхе за коју су прикупљени, у складу са законом, осим за потребе вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом.
Свако има право да буде обавештен о прикупљеним подацима о својој личности, у складу са законом, и право на судску заштиту због њихове злоупотребе“.
Закон о новим личним картама очигледно је у супротности са ставовима 1 и 4 горе наведеног члана Устава. Нове личне карте, наиме, нити обезбеђују заштиту података, нити елементарну могућност грађанина да зна које податке власти о њему скупљају. Закон се мора обарати на Уставном суду, и то треба радити дуго и упорно.
https://youtu.be/LvOSDE-cbq8
Такође, улога Цркве и истински слободних и самобитних грађанских удружења – тј. НВО које нису „на даљинско управљање“ и „на даљинско финансијско пуњење“ – такође су од великог значаја за ову борбу. Црква ће јамачно заузети став о овоме. И од јачине тог става много тога ће зависити када је реч о успеху ове борбе. И све слободне НВО имају интерес да у борби учествују. Наиме, кроз конкретну акцију настаје организација, као што и организација јача у конкретној борби. Истински независне НВО могу кроз ову акцију да се упознају и повежу. Једна врста конфедерације слободних НВО могла би бити пожељна последица борбе против нових личних карата. Та нова мрежа могла би, касније, да се искористи и за друге друштвене наступе. Тако би дошло до јачања истинског сектора цивилног друштва – не оног парадног, чисто фасадног и инструментализованог.
Коначно, као последња тачка одбране, остаје деловање појединаца. Оно је везано за личну одлуку – узети или не нову легитимацију. „Не“ у овом случају може значити одлазак у затвор. Управо то јесте грађанска непослушност. Спремност и храброст да се сведочи, спремност и храброст да се личним примером покаже пут у слободу јесте лична жртва и лична одлука. Свако од нас има своју професију, своје обавезе, своју породицу… Хоћемо ли то све заложити да бисмо јавно рекли „Не!“, да бисмо сведочили као слободни и морални људи, јесте тешка одлука. Сви се надамо да до тога неће доћи. Али, ово јесу тешка времена. И тешко да их можемо часно преживети без тешких одлука.
СРПСКИ И ХРВАТСКИ ЛИНГВИСТИ СЕ СЛАЖУ да хрватска латиница мора да остане у Србији https://t.co/5hCyGr0gjE
— СРБИН инфо (@srbininfo) December 13, 2018
ПОМОЗИТЕ РАД СРБИН.ИНФО ДИНАРСКОМ УПЛАТОМ – КЛИКНИТЕ ОВДЕ!
