Прочитај ми чланакВидели смо како у Вашингтону „дубока држава“ настоји да придави Трампа. Ових дана и у Београду гледамо како фракција наше „дубоке државе“ оличене у НВО сектору придављује сваког ко се супротстави њеној агенди – укључив и министре.
Тако у суботњој Политици (овде) читамо чланак с насловом: „Инцест траума центар поново траумира министра Шарчевића“, а чији је поднаслов: „Невладина организација чији су образовни пакети повучени због непримереног садржаја објавила да ће због тога прекинути улагања у просвету“!
Није реч о шали. ИТЦ стварно прети (овде) „да ће привремено обуставити улагање новчаних средстава у сферу образовања до повратка Министарства просвете Србије на политику правилног спречавања и заштите деце од сексуалног насиља, доследну примену УН Kонвенције о правима детета, Ланзароте Kонвенције, Закона о забрани дискриминације и Закона о родној равноправности Републике Србије“.
У саопштењу ИТЦ-а још се каже да ова НВО од 2009. године улаже новац у српску просвету, мада не прецизира колико је то пара било и коме су тачно паре отишле.
Иначе, ова НВО и раније је „траумирала“ нашег министра просвете изразитом ароганцијом. Када је сајт ФСК, због скандалозних „сексуалних пакета“ ИТЦ-а, алармирао српску јавност серијом чланака (овде, овде, овде, овде, овде, овде итд), министар је позвао ИТЦ да поправи садржај „пакета“. Но ИТЦ је одбио да о томе чак и разговара, позивајући се на „ауторска права“ и захтевајући да се пакети дословно примењују, онакви какви су. Министар је на то донео званичну одлуку о прекиду сарадње са ИТЦ (овде). Но ИТЦ је и после тога, као да се ништа није догодило, наставио да по српским школама држи „инструктаже“ о примени сексуалних пакета (овде)!
Министар се наљутио и припретио директорима школа „да се не играју главом“ (овде). „Као да радим у некој чудној зељи у којој нико није дужан да ме поштује“, пожалио се. „Изгледа да морам да преврнем сваки камен у просвети јер испод њега лежи нека жаба, гуштер или змија“, рекао је министар (исто).
Као реакција на ово ИТЦ је сасвим озбиљно запретио да ће престати да финансира српско школство. Ако мислите да је реч о очигледно социјално дезоријентисаним особама (да не употребим неку ружнију реч) бојим се да се грдно варате. На слици овде видите како, пре само десетак дана, амбасадор САД у Србији, Kајл Скот, лично додељује Душици Попадић, „оснивачици и директорки“ ИТЦ, „награду за професионалну изврсност – ПРЕДВОДНИЦА 2017“.
Дакле, наш министар је, радећи свој посао, дошао у сукоб са „Предводницом 2017“, односно носилачицом имприматуре од америчког амбасадора. И баш ме занима како ће Шарчевић проћи приликом скоре реконструкције владе.
Уопште, наше НВО су, за српске прилике, богате и моћне. Према медијима блиским влади, Фонд за хуманитарно право (ФХП) Наташе Кандић добио је, 2014‒2016, од ЕУ и САД 2,1 милиона евра (овде), Жене у црном Сташе Зајовић 1,6 милиона евра (овде), Хелсиншки одбор за људска права Соње Бисерко 0,7 милиона евра (овде), а Центар за атлантске студије Јелене Милић – који отворено пропагира НАТО – 0,4 милиона (овде).
Само из САД, у раздобљу 2005‒2014. године, у НВО сектор у Србији слило се 35 милиона долара: за ФХП 3,8 милиона долара, за Фонд за отворено друштво 3,7 милиона долара, за Канвас 2,7 милиона долара, за Иницијативу младих за људска права 1,2 милиона долара, за Београдски фонд за политичку изузетност 1,0 милиона долара, за Грађанске иницијативе 1,0 милиона долара, итд. (овде)
И ево вам те исте Иницијативе младих за људска права (YIHR) како у суботу (овде) објављује „отворено писмо председнику Републике Србије Александру Вучићу“. У писму се Вучић хвали што је „међу првим темама“ које је отворио најавио друштвени дијалог о Kосову, али се упозорава да је „тај дијалог угрожен физичким претњама и атмосфером линча коју стварају ултрадесничарске и навијачке групе“.
„Догађаји који представљају платформу за дијалог, насилно се прекидају, Београдски универзитет и Дом омладине Београда више нису чувари слободне мисли и расправе, већ су окупирани од стране урлајуће масе која своје ставове уме да изрази само насиљем“, каже се у саопштењу YIHR-а.
Зато YIHR-овци траже од Вучића „да свој ауторитет стави у функцију заштите бранитеља и бранитељки људских права којима је безбедност непосредно угрожена“ – иначе од дијалога о Косову нема ништа.
Као универзитетски професор нисам одмах могао да се сетим на шта тачно алудира чудовишна оптужба YIHR-оваца да је „Београдски универзитет окупиран од стране урлајуће масе која своје ставове уме да изрази само насиљем“!? Знам да, барем нас на Филозофском факултету, нико није окупирао и да је у јеку јунски испитни рок; али могуће је да YIHR-овци знају нешто што ја не знам.
Но онда сам се сетио да су, 31. маја, на Факултету политичких наука, Жене у црном „презентовале пројекат Женски суд: феминистички приступ правди“, и да су студенти ФПН из организације Српски политички форум на почетку „презентације“ изразили неслагање. Они су то урадили тако што су једноставно устали, а на позив да седну одговорили су песмом о Косову и мирним напуштањем слушаонице. Као што се види овде, није било никаквог насиља, чак ни вербалног, а трибина је после демонстративног изласка огромне већине публике настављена.
Да подсетим (опширније сам о томе писао овде) да се „феминистички приступ правди“ Жена у црном састоји у тврдњи да је „Сребреница, као и Аушвиц, место `фабрикације лешева`“ (Феминистичка етика – отпор Жена у црном, овде, стр. 12), да је данашња Србија „наследница агресорског злочиначког режима“, те да је свако из Србије „са окупаторске стране“ (исто, стр. 15). Стога Жене у црном захтевају: „да у свим србијанским (?) местима главна улица добије назив `Улица жртава сребреничког геноцида`; да у местима у којима постоји више школа једна школа добије поменуто име; да се у оквиру обавезног наставног плана опширно пише о геноциду у Сребреници и свим другим српским злочинима, да исповести преживелих заточеника/ца српских логора буду обавезан део лектире, а да се у Београду подигне споменик жртвама геноцида, чиме би Београд стекао статус постгеноцидног града“ (исто, стр. 15‒17).
И сада је чудно што на овако фрапантно насиље над здравим разумом и над историјом – које се „презентује“ на Београдском универзитету – студенти одговарају мирним испољавањем неслагања? Челница Жена у црном ово је назвала доказом „растуће фашизације“ Србије (овде), а YIHR-овци „окупацијом од стране урлајуће масе која своје ставове уме да изрази само насиљем“. Занимљиво је да су YIHR-овци некако сасвим заборавили сопствену праксу прекидања туђих трибина (о томе сам на ФСК писао овде), када развијање транспарента испред носа говорника није била „фашизација“, нити „окупација урлајуће масе“, већ само „перформанс“ „деце активиста“ усталих против „националистичке реторике“.
Што се тиче YIHR-овског помињања Дома омладине Београда који је, наводно, такође „окупиран од стране урлајуће масе“, није ми било тешко да препознам алузију на протесте против манифестације „Mirëdita, добар дан“. „Mirëdita“ је, наиме, вишедневни „фестивал“ који се већ четврту годину одржава у Београду, а на ком албанска страна овдашњу публику исцрпно извештава о свим димензијама наводних „српских злочина“ на Косову. Заузврат, српска страна у Приштини до сада је једино приказала ретроспективу филмова Бекиа Фехмиуа, београдског глумца родом из Призрена.
Ако се питате одакле толика асиметрија, одговор ћете добити из списка организатора и финансијера овог „фестивала“. То су: Иницијатива младих за људска права (YIHR), Грађанске иницијативе (Бгд) и Integra (Приштина, овде), а финансијери су Kosovo Foundation for Open Society, Rockfeller Brothers Fund, C.S. Mott Foundation и Ministria e Kulturës Kosova (овде).
Тема овогодишње „Мирдите“ у Београду је „масовно српско силовање Албанки 1999“. Колико се мит о томе укоренио у јавном мнењу „Косова“ схватио сам тек из полемике коју сам водио на сајту КоССева. Мој супарник, Фадиљ Љепаја, тврдио је да је „доказано (!) како су (српски) војници, паравојска и полицајци ‘успели’ силовати 30-40 хиљада албанских жена“ (овде). Када сам свог саговорника, фрапиран тако фантастичном цифром, упитао одакле му уопште ти подаци (овде), одговорио је да је најнижа бројка на коју он пристаје 20.000 (овде)?! Исту цифру избацио је, потпуно самоуверено, и други албански интелектуалац који учествује у дијалогу на КоССеву, Батон Хаџију (овде).
„Двадесет хиљада силованих Албанки на Косову“?! Управо о тој шовинистичкој фантазми требало је да се прича у Београду овог пролећа. Али у Приштини, заузврат, овим „пројектом“, није предвиђено да се икада ишта каже о једном једином албанском силовању и убиству – рецимо, мале Јоване у Клечку.
Мучно ми је да понављам све детаље тог догађаја (о чему сам писао овде). Стотинак српских цивила бестијално је мучено и на крају сви до једног су побијени. Гани Краснићи, локални шеф ОВК, између осталог, силовао је три девојчице од 12 до 15 година, а Беким Мазреку, који је све испричао у истрази, силовао је једну. „Мислим да се звала Јована“, присећао се. „Кад су завршили, није било жене која није била силована“.
Данас су сви кривци за овај масовни злочин на слободи. Суд „Републике Косова“ прогласио је како, наводно, није успео да нађе материјалне доказе или сведоке злочина. „Тако се данас Клечка заправо и није догодила“, констатовао сам 2008. године (овде). „Клечка више није злочин, не захтева правду и не тражи `суочавање са прошлошћу`. Клечка је најобичнији `србијански мит` у који верују још једино `непоправљиви српски националисти`“.
И тако нас Приштина данас, усред Београда, а све захваљујући нашем НВО делу „индустрије окупације“ (овде), засипа „перформансима“ о српском силовању „20.000 Албанки“, док Београд у Приштини нема ништа да каже, рецимо, о жртвама злогласне „Жуте куће“ (макар кроз овај филм) – највише што уме је да прикаже „ретроспективу филмова Бекиа Фехмиуа“.
А та „урлајућа маса“ испред Дома омладине, у коме је уприличена „Мирдита“, све што је ирадила јесте да је поставила („кобојаги“) продајне штандове на којима је писало: „Половни људски органи“, „Оружје на велико и мало“, „Дрога на велико“, „Спаљивање цркава и манастира“, итд. (видети овде). Шта од тога није тачно?
И сада, пошто су окупирали централне установе културе у Београду, а путем садржаја који је у тој мери шовинистичка пропаганда да је то сувишно и доказивати, YIHR-овски USA предводници (вредни 1,2 милиона долара) држе Вучићу и нашем јавном мнењу лекцију о насиљу и истинском дијалогу?! Смешно.
Но смео бих се кладити како ће та „лекција“ можда ипак имати ефекта. Српски министар културе ионако је под сталном баражном ватром другосрбијанаца зато што, наводно, делује „само у зони која се граничи са чистим национализмом: у језичкој политици, одбрани ћирилице, спровођењу идентитарне културне политике, одбрани KиМ, као и покретању инцијативе за увођење новог државног празника словенске писмености – Св. Ћирила и Методија“ (Пешчаник, овде).
Лако је, стога, могуће да и министар културе Владан Вукосављевић, у предстојећим дешавањима, буде реконструисан.
Тако је у Србији „дубока држава“, преко своје НВО фракције, у пуном погону. Баш ме занима колико ће нова влада бити учинак њене моћи и њеног утицаја.
БОНУС ВИДЕО
Проф. др. Слободан Антонић (професор Београдског универзитета на Филозофском факултету, на одељењу Социјалогија) говори о Другој Србији и у о Другој Албанији, односно о томе да ли међу њима постоје разлике (00:10:00). Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
