Неке границе ипак није добро прелазити. Укључив и жалопојке песникиње из читанке како муслимани у Санџаку морају да живе с „увијек спакованим пластичним врећицама“.

У Србији се од ове школске године одржава настава и на „босанском језику“.

Но оваквом називу језика одлучно се противе српски лингвисти. Одбор за стандардизацију језика САНУ протестовао је речима:

„Према творбеним  правилима, од `српски народ` изводи се `српски језик`,   од `хрватски народ` `хрватски језик`, а од `бошњачки народ` могуће је једино извести `бошњачки језик`, а никако није могуће извести назив `босански језик`. То је зато што би он одговарао термину босанског народа,  а такав народ не постоји“ (овде).

Република Српска се држи ове елементарне лингвистичке логике, али и свог устава који препознаје „језике српског, бошњачког и хрватског народа“, али не и некакав „босански“ језик  (овде). Наравно, Србе у БиХ је страх да се иза имена „босански језик“ крије језички унитаризам и, у следећем кораку, наметање овог назива као јединог исправног у БиХ.

Међутим, власти у Србији своје инсистирање на „босанском језику“ правдају одлуком Скупштине Србије и Црне Горе из 2005. године којом је ратификована Европска повеља о мањинским и регионалним језицима. У оквиру ратификационог инструмента, наиме, ондашња Влада СЦГ пристала је да статус мањинског језика добије и „босански језик“, мада је као уговорна страна имала могућност да, сагласно чл. 22. Повеље, сама одреди обим њене будуће примене (овде).

И тако се у Србији, од школске 2017/2018. године учи „босански језик“, па смо добили и школске уџбенике на том „језику“.

Узео сам да погледам уџбеник Босански језик са елементима националне културе 7, Јасмине Хрњице и Сеада Шемсовића, који је у Београду објавио Завод за уџбенике (2018).

Читајући га, морам признати да сам збиља уживао, како у прелепој народној поезији, тако и у уметничкој прози и поезији многих „бошњачких писаца“ (у које је сврстан и Меша Селимовић).

Нисам знао за већину тих песама и прича, а нису сметали ни мени сасвим непознати турцизми, јер је уз свако штиво дат и кратак речник.

У тим штивима, која су већином добра књижевност, види се сва лепота и богатство једног, помало архаичног српског језика. Из њих веје мирис једног архаичног господства, али и једне душевности, сете и топлине обичних људи и њихових погледа на живот и свет.

Ипак, нисам разумео зашто су у овај уџбеник за 7. разред уврштене и две песме које одударају од осталог штива. Прва је „родољубива лирска пјесма“ извесне Елифе Kријешторац (стр. 45), која у целини гласи:

РОДНИ САНЏАK

Да ми дају све долине
од Синаја до Урала
и азурне све обале –
родни Санџак не бих дала.

Да ми дају царска блага,
све краљевске бијеле дворе,
кап Мерџане не бих дала
од санџачке једне зоре.

Да ми нуде круну златну,
царску свиту и робиње,
грумен земље не бих дала
од поносне дједовине.

Да ми узму оба ока,
врело срце из њедара,
осим вјере Аллахове,
све за Санџак ја бих дала.

Песма јесте „родољубива“, али и поприлично дилетантска, и ако није било неке лепше песме о Санџаку, онда није требало ставити ни ову. То је слаба поезија, почетничка, са баналним сликама, површна и плачљива, и једини разлог што се таква „пјесма“ нашла у овој читанци јесте њена „родољубива“ пригодност и политичка подобност ауторке.

Елифа Kријешторац је, наиме, првенствено активисткиња, како у поезији, тако и у политици. У читанци се каже да је „завршила Вишу техничку текстилну школу у Лесковцу“ и да „осамдесетих емигрира у Њемачку, гдје и сада живи“ (47). На Нету се пак може наћи податак да ради као помоћна неговатељица у некој немачкој болници и да је за време рата у БиХ дошла како би се борила као „женски добровољац у јединици `Зулфикар`, под командом легендарног Зулфикара Алишпага“ (овде). Ту је и њена слика у униформи, са калашњиковим, испред муслиманске ратне заставе (исто).

После рата, Кријешторчева је наставила свој активизам, опомињући муслимане у БиХ да су „кључ од своје куће дали комшији, да им он одређује када ће ући или изаћи“, те да „Додик прави од Босне Палестину“ (овде). Када је пак реч о Санџаку, она тврди да се „душмани, који још увијек из САНУ смишљају нове походе и сипају отров национализма“ и даље „баве хајдучком литературом“, пишући „лажне хајдучке библије“ као што су оне које су, током рата у БиХ, „носили са собом док су клали по Босни“.

Извор: Бошњачко национално вијеће

„Kада само помислим на Василија Kрестића“, каже ова песникиња, „санџачка аутономија ми дође као хисторијска обавеза којом ће се санџачки народ колико толико заштити од тих некажњених промотера зла. (…) Ми Бошњаци Санџака морамо живјети поред таквих, као и увијек обесправљени, угрожени и увијек спакованих пластичних врећица“ (овде).

Наравно, овакве небулозе биле би ирелевантне да је Кријешторчева написала добру песму која се, због својих квалитета, мора наћи у читанци. Али, изгледа да се њена дилетантска поезија заправо обрела у уџбенику „босанског језика“ баш зато што она иде наоколо и прича политичке којештарије.

Друга за мене збуњујућа песма у овој читанци јесте она Неџада Ибришимовића (стр. 48), а гласи:

ИМЕ

Kако је моје име лијепо: Неџад!
Прво има џ, па има Н па има дад

Могу да се дозовем: О,
Неџаде!
Kао да сам Џон Вејн
Овдје ја, овдје моје име
А кад се замислим, знам и шта
Значи: Спас.
Хвала Аллаху да сам рођен у
Босни,
И да говорим босански,
и да се не зовем Прстко
Ни Kоско
Ни Очко
Ни Рукач
Ни Спасоје
Неџад
Kад ме ко зовне: Неџаде!
Дарује ме
Начиним се глухим да ме два
Пута
Зовне

Ова песма написана је 1994. године, дакле у време када се писац „у току агресије на БиХ, директно укључио у одбрану земље“ (овде). То је било доба, како каже Ибрашимовић, када су муслимани у БиХ „поново добили прилику да буду то што јесу, Бошњаци, а не муслимани са великим М, али су добили гранату у главу од својих сусједа“. „То што сам Бошњак“, каже Ибаршимовић, „то је дар мојих предака и мога народа, то што сам Босанац то је дар моје земље, а што сам муслиман то је дар Аллаха Узвишенога“ (овде).

Ма све је то у реду, али питам се зашто због Ибрашимовићевог поноса деца у Санџаку треба да уче како има нечег лошег  ако се неко зове – Спасоје? Па тако се зове, рецимо, син глумца Милана Гутовића (овде), командант САЈ  и „први српски полицајац који је завршио америчку ФБИ академију“ (овде), архитекта Храма Христа спаса у Приштини и Палате “Зора” у Београду (овде), командант авијације која је Србију бранила од НАТО агресије (овде) и ко све још не.

Замислимо, с друге стране, да неки српски песник напише песму у којој се захваљује Св. Тројици што се зове Зоран, а не Бакир? И да таква поезија уђе у читанке? Да ли би то Бошњацима звучало увредљиво? Одакле онда помисао да је Ибашимовићева поезија згодна за читанку? Само зато што је на „босанском језику“?

Ненад Кецмановић је добро приметио (овде) да се Бошњаци и Срби све више удаљују једни од других, не само политички, већ и културно, па и по свакодневном начину живота – по празницима, начину одевања, исхрани, пићу, личним именима, избору брачних партнера, начину поздрављања…

Тај процес је можда незаустављив, а са бошњачке стране и намеран. Али, не можете онда очекивати да ћете, док подстичете такав процес, Србе успети убедити да треба да прихвате унитарну БиХ.

Такође, ако изграђујете босански идентитет у Санџаку, са „босанским“ језиком и „босанском“ културом, а за то чак имате подршку и званичног Београда, да ли то онда значи да је тај идентитет слободно градити на комично-паланачком егоцентризму и ниподаштавању комшија који се не зову Неџад?

НЕСТАЈАЊЕ СРПСКОГ ПИСМА: „Којој овци своје руно смета…“ https://t.co/lCqqGtwCg0

— СРБИН инфо (@srbininfo) April 29, 2018

Неке границе ипак није добро прелазити. Укључив и жалопојке песникиње из читанке како муслимани у Санџаку морају да живе с „увијек спакованим пластичним врећицама“.

Извор: stanjestvari.com

Ознаке: анализа, Санџак, Слободан Антонић