Прочитај ми чланак

„БАЛКАНСКИ ЕСПЕРАНТО“ гаси српски језик

0

Декларација о заједничком језику у Хрватској, БиХ, Црној Гори и Србији није ни угледала светлост дана, а изазива реакције. Да ли је њен циљ „помирење“ или гажење српског језика и културног идентитета?

Крајем прошле године, након конференције „Језици и национализми“ група младих људи у Сарајеву, већином Хрвата, који су образовање стицали кроз такозване „двије школе под једним кровом“, дошла је на идеју да састави текст којим би подстакли промене језичке политике у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији и Хрватској.

Фото: Спутник

Објаснила је то ових дана лингвиста Сњежана Кордић са Филозофског факултета у Загребу и научни сарадник више универзитета у Немачкој.

Након вишемесечног рада, на дводневном састанку проширеног одбора експерата у Загребу, због чега би Декларацију могли звати и „Загребачком декларацијом“, текст је, како је навела, упућен на критичку процену двадесетак консултаната. Ко су били консултанти није речено.

Углавном, шта су то сачинили, јавност са екс-југословенског простора која говори истим језиком, али га различито назива, сазнаће 30. марта када текст Декларације о заједничком језику буде представљен у Сарајеву и објављен на посебном сајту посвећеном томе.

Некима је већ био доступан. Потписало га је око 200 јавних личности са ових простора, од Радета Шербеџије, Бориса Дежуловића, Мирјане Карановић, Игора Штикса, до Марка Томаша, Теофила Панчића, Рајка Грлића, Ранка Бугарског…

Да је несумњиво у питању један језик слажу се саговорници Спутњика, професор српске књижевности на Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар и писац и један од оснивача Удружења „Крокодил“, који је радио на Декларацији, Владимир Арсенијевић.

За разлику од њих, хрватска министарка културе Нина Обуљен Коржинек већ се огласила оценом да су „кроз историју Хрвати говорили и писали на хрватском, хрватски књижевници су одувек писали на хрватском“.

Питање заједничког језика је политички конструкт који је дошао 1945. године, каже она, закључивши како он никада није „заживео“.

Он се називао српско-хрватским, али, додаје Обуљен Коржинек, сви знамо да смо у школи учили хрватски и писали на хрватском.

„Није ми јасно који би циљ био данас покретати такву иницијативу која је вероватно политичка“, каже министарка културе Хрватске.

У то да је овде реч о једном језику човек може просто да се увери и пуком чињеницом говорења на тим територијама, каже, међутим, Ломпар за Спутњик.

Али и указује и на историјске чињенице да идеја о заједничком једном језику Срба и Хрвата не почиње са 1945. годином, већ са Бечким књижевним договором из 1852. године и траје кроз читав 19. век. Подсећа да је после Другог светског рата постигнут „Новосадски договор“, који је Матица Хрватска ставила ван снаге 1971. на темељу Декларације о хрватском језику. Практично све хрватске институције су стале на становиште да се у Хрватској говори хрватски књижевни језик што је 1974. године ушло у Устав Хрватске и тако остало до распада државе, иако је Уставни суд СФРЈ ту одредбу Устава Хрватске прогласио неуставном.

Ломпар истиче да управо о историјату тог проблема треба водити рачуна. Циљ наметања уставне категорије о хрватском језику био је да се спроводи процес денационализације, односно однарођавања Срба у Хрватској, истиче Ломпар.

Уз ограду да треба видети текст Декларације, Ломпар ипак сматра да ће она представљати један облик политике која треба да се протегне на БиХ, Црну Гору, али са одлучујућим значењем за Србију.

„Савршено је јасно да ниједна хрватска културна институција неће прихватити било какво преименовање језика, нити одступити од хрватског језика. Тако ће се значај и домашај тога акта протезати на друге територије, не на Хрватску“, мишљења је професор Филолошког факултета у Београду.

Ломпар сматра да су мотиви оних који то прокламују превасходно културно-политички.

„Они би хтели да направе једну структуру заједничког језика, али у темељу тог наума је да се припадници српског народа у Црној Гори и БиХ на известан начин измакну из природног одређења да они говоре српским језиком. По мом мишљењу, овај квазијугословенски покушај има за циљ да дâ нови облик или нову форму денационализацији Срба у БиХ и Црној Гори и да, истовремено, и иначе недовољно чврсту и разумно постављену језичку политику Србије, додатно усколеба“, каже Ломпар.

За Арсенијевића, једног од учесника у раду на Декларацији, њен основни смисао је, међутим, да се препозна постојеће стање ствари, а то је да ми говоримо једним узајамно разумљивим језиком, некада називаним српско-хрватски или хрватско-српски, који подразумева неколико једнако легитимних варијанти.

„Намера је била да се каже да је цар го, да та ситуација производи низ негативних и потенцијално опасних последица. Пример за то је пројекат ’двије школе под једним кровом‘ у БиХ где се деца деле у оквиру једне образовне сегрегације“, каже Арсенијевић за Спутњик.

Он сматра да се у таквој школи деца уче и тренирају да развијају осећај узајамног неповерења који у даљој будућности може да се развије у активну мржњу и потенцијално да, на крају крајева, послужи за неке будуће ратове.

За разлику од њега, Ломпар сматра да је овде реч о плодовима једног историјског и културног кретања које иде у правцу да се све што је српско сведе се на србијанско, а да се то србијанско дефинише као мултикултуралистичко.

Имали бисмо ситуацију да ми у Србији говоримо заједничким језиком каквим год га зовете, као што би било у БиХ и Црној Гори, па ће се тамо он звати босански, односно црногорски, а у Хрватској ће се говорити хрватски. Из тога следи, закључује он, да би се српски говорио само у Србији.

„Морате обновити титоистичку конфигурацију да бисте неутралисали српско постојање на територији БиХ и Црне Горе. Како да конституишете босански идентитет као антисрпски и црногорски као антисрпски, а да у исто време то изведете на начин који неће бити сувише прозиран. То је суштина“, сматра Ломпар.

На питање коме је то у интересу, он одговара:

„Онима који желе да се српско национално и културно наслеђе подведе под друге културно-историјске чиниоце. Као што постоји стално настојање да се косовско-метохијски споменици изместе из јурисдикције Србије у Унеску.“

Ломпар напомиње да не улази у мотиве тих људи који су Декларацију потписивали.

„Људи могу да имају различите мотиве. Мене интересују историјски процеси који трају“, истиче он.

На питање да ли је неко од лингвиста са Катедре за српски језик Филолошког факултета био позван да ради на Декларацији, професор тог факултета каже да, колико је њему познато, нико није учествовао. У медијима је, каже, видео да је међу потписницима Декларације Ранко Бугарски, који је лингвиста, англиста. Али са катедре за српски језик и са Института за српски језик, колико му је познато, нико није учествовао у њеном стварању.

Запитан да ли су потребни неки политички предуслови на овом простору да би Декларација могла да „заживи“, Арсенијевић констатује да је то свакако прича на дуге стазе, јер „ви зависите од политичких енергија које владају у читавом региону“. Однос у све четири земље према језику није исти, постављају се различита питања, констатује он.

Захваљујући том неприродном савезу идентитетских политика један исти језик је, како напомиње, и добио четири формализације и четири стандарда, па се назива српски, хрватски, босански и црногорски, иако је језик који се узајамно не преводи јер је свима разумљив.

Каже да креатори Декларације не дају себи за право да предвиђају будућност. Овај први корак је био једноставан, јер је дубока истина да, уколико се разумемо, говоримо једним језиком. А све након тога првог корака је, додаје он, питање различитих расправа.

На констатацију да из Хрватске већ стижу негативне реакције и то са званичног места, Арсенијевић закључује да ће пут до онога што заговара Декларација о заједничком језику бити дуготрајан и крајње неизвесан, али то није разлог да се на томе нешто не ради. Напротив.

Ломпар би пак да види успех твораца Декларације у Загребу, тамо где је и створена. Док тамо не победи зашто би се било где другде примењивала. А тамо, сматра он, неће победити никада.

„Није за тамо ни намењена, намењена је за другу страну“, закључио је Ломпар.

 

11 коментара “„БАЛКАНСКИ ЕСПЕРАНТО“ гаси српски језик

  1. Felas каже:

    Pokenjam im se redom na sve kvazi-nacije i obogaljene verzije srpskog koje pišu i govore!!!

  2. Риле каже:

    „Ћирило и Методије, словенски апостоли, имена словенских слова нису изумели; били би (у том случају) избачени из круга светитеља“.

    Др Олга Луковић – Пјановић разложно примећује да је Апендини у праву јер је српска ћирилица била састављена од слова која су посвећена претхришћанским боговима – што не би смели урадити хришћански просветитељи. Тако су слова А, Б и В била прва слова у речима посвећеним Богу Виду: „Аз Бог Вид…“ – Ја Бог Вид .

    Питање порекла Ћирилице се сматра разјашњеним и бројне су књиге, у којима се описује процес припреме и мисије солунске браће Ћирила и Методија, који су 863.године стигли у Моравску, на молбу моравског кнеза Растислава, упућену ромејском цару Михајлу. Ова молба је уследила после великих притисака немачких свештеника, па је овим требало омогућити проповедање хришћанства на словенском језику.Према овом учењу, млађи од солунске браће мисионара,Константин(у монаштву Ћирило),саставио је писмо на бази брзописаног грчког писма и на тај језик су браћа преписала Јеванђеље и основне верске књиге, које су са собом понели у Моравску.У Моравској је ново писмо брзо прихваћено од стране ученика двојице просветитеља и пренело се на околне Словене.Међутим, 869. године умире Константин, а просветитељско-мисионарски рад наставља старији брат Методије, све до своје смрти 885.године.

    Неспорна је чињеница да је хришћанство стигло међу Србе много раније, постоје докази да су прве хришћанске заједнице формирале, у Илирику међу Србима, већ Христови апостоли.Србска црква је примогена хришћанска црква. Хришћанску цркву, према Фарлатијевим и Бомановим наводима, формирао Свети Јаков већ 34. године нове ере, у Сирбијуму (латински Сирмијуму, данашња Сремска Митровица), када је успоставио прву хришћанску цркву у Европи и Васељени уопште, за чијег је првог епископа поставио свог ученика Светог Андроника, кога је довео из Палестине….

    Ћирило и Методије нису покрштавали праве пагане,већ су реконструисали већ постојећу црквену организацију код средњо европских Срба кнеза Растислава, у држави Моравској ( данашње теритрије Чешке, Словачке,Aустрије), уздрману немачким хришћанским прозеолитизмом.Раскол у хришћанској цркви је у пуном замаху, подела је тако изражена да је западна католичка црква и у деветом веку преобраћала словенске народе средње и северне Европе огњем и мачем их католичила.Јасно је да су словени у великој мери тада већ били хришћани и да је католичка црква на све начине покушавала да има црквену, а стим фактички и државну власт над њима.Пошто су већ били хришћани, словенски свештеници су проповедали на језику свог народа из светих књига писаним словенским писмом србицом.

    То објашњава брзо скупљање бројних ученика и њихово даље ширење у словенском свету и брзо увођење новог писма.Сматра се да то писмо није било тзв. старословенска ћирилица, већ друго писмо глагољица, а ћирилицу су уобличили ученици Ћирила и Методија и њиме заменили глагољицу.Према оваквим чињеницама, сматра се да је ћирилица дефинитивно ушла у употребу код свих Словена завршетком процеса покрштавања крајем десетог века.

    Ово учење да су солунска браћа описменила Србе и Словене за 22 године, у техничким условима деветог века, је апсурдна, и неизводљива на тако великим територијама на којима их налазе и признају у својим теоријама и званични историчари.Још један детаљ, немогуће је да су Климент и Наум после само двадесетак година, успели да прво словенско писмо глагољицу, замене новим писмом ћирилицом, са истом ефикасношћу.Предпоставимо да је то ипак било изводљиво, како то да ученици Климент и Наум нису, попут својих учитеља, смислили неку нову верзију писма.Опште је познато да је ћирилица у форми са краја деветог века опстала у неизмењеном облику готово читав миленијум, да би тек тада дошло до њеног упрошћавања, наметнутог новим технологијама израде књига и условима њихове штампе.

    Најважнији историјски извор за теорију о писму Ћирила и Методија јесте сведочанство непознатог бугарског калуђера из деветог века, аутора списа ’’О писменах ’’. У спису пише да је написан 6.363.године, тј. 855.године нове ере. Датум на документу много говори, као и податак да га је писао калуђер.Датум наводи на то да је текст писао србин калуђер јер 6.353. година са наведеног документа, може бити само година са србког календара. Из текста се види да је документ писао непознати бугарски калуђер,тај податак каже да је писан у земљи која је србска земља у коју су бугари упали 677. године.Бугари су једно хунско племе које је 677.године н.е., покорило србска племена у Доњој Мезији, између планина Хелма, Дунава и Црног Мора и ту се учврстио.Бугари, хана Аспаруха су војна јединица организована по гетском принципу,и искористили су разједињеност седам србских племена са тог подручја, и доносе политичко јединство.Пошто су бугари били војна формација, брзо су се утопили у бројно србско становништво, не остављајући никакав траг од своје инородне народности. Бугари су се мешањем са србима, србизирали, примивши од Срба језик, веру и државно устројство. Од Бугара је остало само име касније државе. Ове историјске чињенице су основ реалне могућности да је непознати калуђер писац списа ’’ О писменах’’,Чрноризац Храбри, Србин.

    Податак да је текст писао калуђер даје бар још две чињенице, а то је да су Срби на територији бугарске као и већина Срба и Словена Европе тог времена били ХРИШЋАНИ, и да је калуђер био писмен и написао текст ’’О писменах’’.Предпоставке о идентитету и имену самог монаха, наводе на више закључака, по некима он се зове Храбар(није уобичајено да хришћански калуђер има паганско име), већ је то ’’чрноризац храбри’’, и да у текст нема његовог имена.Више аутора сматра да се ради о самом творцу писма – Константину (Ћирилу). Постоје и мишљења да се иза чернорезца храброг крије неки од следбеника Климент, Наум, Јован Егзарх, черноризац Храбар каже :

    ’’Словени раније, док су били незнабожци, нису имали слова , него су читали и гатали помоћу црта и реза.Кад су се покрстили, почели су да записују словенску реч римским и грчким словима без правила…’’

    Текст који је писан средином деветог века, писан је словима србске азбуке и чита се без проблема на савременом србском језику, наравно треба узети у обзир чињеницу да је писан пре 1.160.година, и да је језик еволуирао. Ово доводи у сумњу и саму помисао да су Срби и Словени уопште тада били варвари и неписмени пагани.

    Овај текст се користи код историчара словенске писмености и сматра се доказом да Словени пре Ћирила и Методија нису имали писмо и писменост, па писмо Ћирила и Методија представља почетак словенске писмености.Текст је нешто шири и садржи више корисних података.У самом тексту има више података,који иду у прилог постојању писмености код Словена, пре просветитеља Ћирила и Методија, него што потврђује њихов примат у описмењавању словенских народа. Из текста се јасно закључује да је Св. Константин(Ћирило) боравио у Херсонсу(Корсуни) на Криму, где је, како се у осмом поглављу наводи тврдња самог Св.Константина, да је тамо пронашао Јеванђеље и Псалтир написан’’руским словима’’. Св. Константин наводи, да је пронашао човека који је умео да те текстове чита и да је беседио са њим, упоређивао слова са својим језиком, творио молитве Богу и ускоро почео да чита, изражавајући дивљење и славећи Бога због тога. На основу овог сведочења Черноризца Храбара, јасно је да писмо није било непозната културна тековина код Срба и уопште код Словена.

    Има више крупних и очигледних чињеница које говоре супротно теорији да су солунскаа браћа описменила словене.Прво Константиново писмо ’’кирилица’’ је глагољица.Све до шеснестог века глагољица се називала ’’кирилицом’’. Од шеснестог века србица се назива ’’ћирилицом’’, а ’’Кириловица’’ глагољицом.’’Храбри черноризац’’ за своје изјаве не употребљава ’’кириловицу’’, то јест глагољицу, него србицу, за коју каже да није постојала.Кириловицу су усвојили само Бугари и то не сви, један део северних срба Мораваца, и један део Хрвата. Сви остали Словени и Срби су користили своје писмо старо неколико миленијума и нису га мењали.

    Да су Срби и Словени примили писмо тек од Ћирила и Методија, било би сасвим логично да су сви термини везани за књиге и писање примиљени истовремено од Грка и не би било чудно да они буду на грчком језику.Међутим, пре век ипо је руски научник Александар Фомич Вељтман, анализирао санскритске корене и њихову везу са србским и уопште узев са словенски речима, утврдио да реч ’’печатити’’ (штампати) потиче из санскритског ’’панча’’= пет, тј. пет прстију шаке.Он је утврдио да је из санскритског ’’пиджа’’, преко зендског ’’писа’’ = цртање ,писање настале од речи писати.Вељтма је је такође утврдио да санскритска реч ’’ранджана’’ = зендски, разана = рисовање, писање, као и риза = резати. Реч ’’черта’’ црта, урез, Вељтман изводи из санскритске речи ’’читра’’.Старост корена речи јасно говори да се ради о радњама које међу србима и словенима нису биле непознате до деветог века, и да се ради о јако дубоким коренима појма писања и о великој друштвеној улози које то писање имало.То потврђује и чињеница да термин за Библију код Срба и Словена није грчки, већ се користи сопствени термин- СВЕТО ПИСМО.

    ‘‘СВЕТО ПИСМО‘‘ се обично назива БИБЛИЈА, код Грка и Латина, па стим и код свих западних народа. Име потиче од грчке речи Biβλia,што значи КЊИГE, у множини.Ми Срби називамо те свете књиге Свето Писмо, дословно онако како су их звали први хришћани у првом веку нове ере.Ово је крупан доказ да смо ми Срби примили хришћанство непосредно од светих апостола, од Јакова,Петра и Павла, у првом веку.Да смо примили хришћанство посредно од Грка, не бисмо имали ово име за свете књиге, него бисмо их звали БИБЛИЈА или ВИВЛИЈА.

    О постојању писма код старих Пеласта, староседелаца Хелмског полуострва, сведочи Диодор Сицилијански, који каже да је Лино писао ’’палешким словима’’, и ’’ такође су се служили палешким словима Орфеј и Пронапић, Хомеров учитељ.’’ Пеласти су једно од србских племена које је у трећем миленијуму п.н.е.,населило јужне пределе Хелмског полуострва (Грчка и Албанија), кренувши из пра постојбине Хелмског седморечја на врхунцу Винчанског културног периода.Пеласти су са собом донели, све тековине културе из своје пра постојбине на нове територије.Србска племена су миграцијама из колевке ширила културу и писменост, као и своје схватање природе и односе међу собом оличене у пантеону богова које су поштовали.

    Ове чињенице и као и текст Чернорисца Храбара, уз нова сазнања о старим писмима, дају другачије светло на питање писмености словенских народа и указују на њено исконско постојање.Писмо се од настанка, првих отисака шаке и графема, користило за преношење информације и у ритуалне сврхе.

    Питање настанка писма, које је, са гледишта логичне и физичко –техничке анализе изводљивости процеса међусобне комуникације, у колизији са званичним ставовима историчара.

    Етрурско писмо је и званично проглашено загонетком за историчаре,а оно би и могло остати, уколико се жели доказати његово грчко или феничанско порекло и уколико се текстови писани њиме тумаче латинским или грчким језиком.Међутим,етрурско писмо сасвим јасно показује да је латинској (Римској), култури предходила етрурска, у којој је писмо било једна од тековина које је имало општу примену што сведоче сачувани натписи на предметима свакодневне употребе, као и натписи на гробовима који то потврђују.

    Дужина трајања Винчанске култуе јасно сведочи да током многих векова у широкој области Подунавља и долина притока Дунава није било дисконтинуитета промена у култури становништва, што указује на то да није могло доћи ни до дисконтуалних демографских промена.Многе од загонетних, као загонетка Етрураца, сасвим се објашњава теоријом о заједничком Пранароду.Између осталог, анализе су показале да су скоро сва писма настала током пред античког и античког периода у својим почетним формама међусобно сличним и да се сви њихови словни занаци могу наћи у ВИНЧАНСКОМ ПИСМУ, које је старо најмање 6.000.година.Култура Винче са својим технологијама вађења и топљења метала, керамичким посудама свакодневне употребе и за ритуалне потребе, фигуринама и пољопривредом, је имала утицај на ширем простору Хелмског полуострва…“

Коментари су затворени.