Прочитај ми чланакДекларација о заједничком језику у Хрватској, БиХ, Црној Гори и Србији није ни угледала светлост дана, а изазива реакције. Да ли је њен циљ „помирење“ или гажење српског језика и културног идентитета?
Крајем прошле године, након конференције „Језици и национализми“ група младих људи у Сарајеву, већином Хрвата, који су образовање стицали кроз такозване „двије школе под једним кровом“, дошла је на идеју да састави текст којим би подстакли промене језичке политике у Босни и Херцеговини, Црној Гори, Србији и Хрватској.
Фото: Спутник
Објаснила је то ових дана лингвиста Сњежана Кордић са Филозофског факултета у Загребу и научни сарадник више универзитета у Немачкој.
Након вишемесечног рада, на дводневном састанку проширеног одбора експерата у Загребу, због чега би Декларацију могли звати и „Загребачком декларацијом“, текст је, како је навела, упућен на критичку процену двадесетак консултаната. Ко су били консултанти није речено.
Углавном, шта су то сачинили, јавност са екс-југословенског простора која говори истим језиком, али га различито назива, сазнаће 30. марта када текст Декларације о заједничком језику буде представљен у Сарајеву и објављен на посебном сајту посвећеном томе.
Некима је већ био доступан. Потписало га је око 200 јавних личности са ових простора, од Радета Шербеџије, Бориса Дежуловића, Мирјане Карановић, Игора Штикса, до Марка Томаша, Теофила Панчића, Рајка Грлића, Ранка Бугарског…
Да је несумњиво у питању један језик слажу се саговорници Спутњика, професор српске књижевности на Филолошком факултету у Београду Мило Ломпар и писац и један од оснивача Удружења „Крокодил“, који је радио на Декларацији, Владимир Арсенијевић.
За разлику од њих, хрватска министарка културе Нина Обуљен Коржинек већ се огласила оценом да су „кроз историју Хрвати говорили и писали на хрватском, хрватски књижевници су одувек писали на хрватском“.
Питање заједничког језика је политички конструкт који је дошао 1945. године, каже она, закључивши како он никада није „заживео“.
Он се називао српско-хрватским, али, додаје Обуљен Коржинек, сви знамо да смо у школи учили хрватски и писали на хрватском.
„Није ми јасно који би циљ био данас покретати такву иницијативу која је вероватно политичка“, каже министарка културе Хрватске.
У то да је овде реч о једном језику човек може просто да се увери и пуком чињеницом говорења на тим територијама, каже, међутим, Ломпар за Спутњик.
Али и указује и на историјске чињенице да идеја о заједничком једном језику Срба и Хрвата не почиње са 1945. годином, већ са Бечким књижевним договором из 1852. године и траје кроз читав 19. век. Подсећа да је после Другог светског рата постигнут „Новосадски договор“, који је Матица Хрватска ставила ван снаге 1971. на темељу Декларације о хрватском језику. Практично све хрватске институције су стале на становиште да се у Хрватској говори хрватски књижевни језик што је 1974. године ушло у Устав Хрватске и тако остало до распада државе, иако је Уставни суд СФРЈ ту одредбу Устава Хрватске прогласио неуставном.
Ломпар истиче да управо о историјату тог проблема треба водити рачуна. Циљ наметања уставне категорије о хрватском језику био је да се спроводи процес денационализације, односно однарођавања Срба у Хрватској, истиче Ломпар.
Уз ограду да треба видети текст Декларације, Ломпар ипак сматра да ће она представљати један облик политике која треба да се протегне на БиХ, Црну Гору, али са одлучујућим значењем за Србију.
„Савршено је јасно да ниједна хрватска културна институција неће прихватити било какво преименовање језика, нити одступити од хрватског језика. Тако ће се значај и домашај тога акта протезати на друге територије, не на Хрватску“, мишљења је професор Филолошког факултета у Београду.
Ломпар сматра да су мотиви оних који то прокламују превасходно културно-политички.
„Они би хтели да направе једну структуру заједничког језика, али у темељу тог наума је да се припадници српског народа у Црној Гори и БиХ на известан начин измакну из природног одређења да они говоре српским језиком. По мом мишљењу, овај квазијугословенски покушај има за циљ да дâ нови облик или нову форму денационализацији Срба у БиХ и Црној Гори и да, истовремено, и иначе недовољно чврсту и разумно постављену језичку политику Србије, додатно усколеба“, каже Ломпар.
За Арсенијевића, једног од учесника у раду на Декларацији, њен основни смисао је, међутим, да се препозна постојеће стање ствари, а то је да ми говоримо једним узајамно разумљивим језиком, некада називаним српско-хрватски или хрватско-српски, који подразумева неколико једнако легитимних варијанти.
„Намера је била да се каже да је цар го, да та ситуација производи низ негативних и потенцијално опасних последица. Пример за то је пројекат ’двије школе под једним кровом‘ у БиХ где се деца деле у оквиру једне образовне сегрегације“, каже Арсенијевић за Спутњик.
Он сматра да се у таквој школи деца уче и тренирају да развијају осећај узајамног неповерења који у даљој будућности може да се развије у активну мржњу и потенцијално да, на крају крајева, послужи за неке будуће ратове.
За разлику од њега, Ломпар сматра да је овде реч о плодовима једног историјског и културног кретања које иде у правцу да се све што је српско сведе се на србијанско, а да се то србијанско дефинише као мултикултуралистичко.
Имали бисмо ситуацију да ми у Србији говоримо заједничким језиком каквим год га зовете, као што би било у БиХ и Црној Гори, па ће се тамо он звати босански, односно црногорски, а у Хрватској ће се говорити хрватски. Из тога следи, закључује он, да би се српски говорио само у Србији.
„Морате обновити титоистичку конфигурацију да бисте неутралисали српско постојање на територији БиХ и Црне Горе. Како да конституишете босански идентитет као антисрпски и црногорски као антисрпски, а да у исто време то изведете на начин који неће бити сувише прозиран. То је суштина“, сматра Ломпар.
На питање коме је то у интересу, он одговара:
„Онима који желе да се српско национално и културно наслеђе подведе под друге културно-историјске чиниоце. Као што постоји стално настојање да се косовско-метохијски споменици изместе из јурисдикције Србије у Унеску.“
Ломпар напомиње да не улази у мотиве тих људи који су Декларацију потписивали.
„Људи могу да имају различите мотиве. Мене интересују историјски процеси који трају“, истиче он.
На питање да ли је неко од лингвиста са Катедре за српски језик Филолошког факултета био позван да ради на Декларацији, професор тог факултета каже да, колико је њему познато, нико није учествовао. У медијима је, каже, видео да је међу потписницима Декларације Ранко Бугарски, који је лингвиста, англиста. Али са катедре за српски језик и са Института за српски језик, колико му је познато, нико није учествовао у њеном стварању.
Запитан да ли су потребни неки политички предуслови на овом простору да би Декларација могла да „заживи“, Арсенијевић констатује да је то свакако прича на дуге стазе, јер „ви зависите од политичких енергија које владају у читавом региону“. Однос у све четири земље према језику није исти, постављају се различита питања, констатује он.
Захваљујући том неприродном савезу идентитетских политика један исти језик је, како напомиње, и добио четири формализације и четири стандарда, па се назива српски, хрватски, босански и црногорски, иако је језик који се узајамно не преводи јер је свима разумљив.
Каже да креатори Декларације не дају себи за право да предвиђају будућност. Овај први корак је био једноставан, јер је дубока истина да, уколико се разумемо, говоримо једним језиком. А све након тога првог корака је, додаје он, питање различитих расправа.
На констатацију да из Хрватске већ стижу негативне реакције и то са званичног места, Арсенијевић закључује да ће пут до онога што заговара Декларација о заједничком језику бити дуготрајан и крајње неизвесан, али то није разлог да се на томе нешто не ради. Напротив.
Ломпар би пак да види успех твораца Декларације у Загребу, тамо где је и створена. Док тамо не победи зашто би се било где другде примењивала. А тамо, сматра он, неће победити никада.
„Није за тамо ни намењена, намењена је за другу страну“, закључио је Ломпар.
