Прочитај ми чланакПородица Нинић је подигла стамбени кредит код Ерсте банке 2007. године. Троипособан стан у Новом Саду коштао је 105.000 евра, а кредит Ерсте банци уредно је отплаћиван све до тренутка када се Слободанка Нинић разбољева и започиње дуго лечење од канцера дебелог црева. Ипак, Нинићи и даље успевају да отплаћују кредит уз повремена закашњења, све до тренутка у ком је банка ставила стан на продају због једног од кашњења.
“Нико без дома” је активистичка кампања Здружене акције Кров над главом, организације која се бори за право на дом и портала Нова.рс. Кампању чини серијал текстова и видео репортажа којима можемо да покажемо дијапазон системских неправди, која се наноси онима који остају без дома, и последице које такав губитак са собом носи. Желимо да покажемо да је борба могућа, и да ако смо удружени можемо да организујемо супротстављање овој пошасти. Надамо се да ћемо овом кампањом охрабрити наше суграђане да то учине и да знају да нису сами.
Foto: Printscreen Facebook
Уследило је неколико покушаја исељења, које су породица и активисти спречили. Покушаји деложација низали су се упркос судским процесима у којима је Слободанка Нинић тражила своје право на стан. Коначно, полиција и извршитељи успели су да избаце породицу. Слободанки Нинић том приликом је поломљена рука, а породица је исељена.
Слободанка Нинић је судским путем у међувремену добила право на половину стана. Питање је да ли ће све дежурне институције бити барем толико брзе у остваривању њених права колико су биле брзе приликом избацивања породице.
Нова.рс: Реците нам нешто о вашој стамбеној ситуацији, од када сте живели у вашем стану? Како је дошло до тога да вас исељавају из стана?
Слободанка Нинић: Стан смо купили релативно повољно, од 2009. станујемо ту, плаћали смо кредит. Сви проблеми везани за кредит настају када сазнајемо за моју болест, канцер дебелог црева. И тада све паре одлазе на лечење, било је да ли се одлучити за живот или да плаћам кредит. Плаћали смо ми редовно, али би се десило када су се дешавале операције да бисмо заостајали, али тада нису правили неко велико питање.
Међутим, сад су ми ставили стан на продају после кашњења од неколико дана. Налазили смо се код ћерке у Ужицу, после неке операције, отишли смо мало на опоравак после болнице, и ја сам остала пар дана дуже него што је требало. И кад смо се вратили, супруг је отишао да уплати рату за кредит, и они му кажу цео кредит да мора да исплати.
Колико је то онда преостало новца да исплатите?
Било је негде око 8 милиона динара. Муж је звао директорицу правне службе и каже она: “већ је отишло у продају, ако имате пара ви можете да платите, па ћемо повући са продаје”. Наравно, ми нисмо имали те паре, нико нема.
Значи ви нисте знали да су они ставили тај стан у продају?
Не, тек кад смо чули. Они то уруче преко огласне табле суда, кажу да ставе обавештење на огласну таблу, ми то нисмо имали појма. Ко иде.. је л’ идете ви да обилазите огласне табле – не идете. Мислим, ја не знам да неко нормалан иде.
И онда је ишло исељење. Како је то изгледало, како сте се ви осећали?
То је било више исељења, ишло је поступно. За избацивање 9. септембра, када су ми поломили руку, ја сам знала да идем на операцију и ми смо од извршитељке тражили померање избацивања из стана због здравствене ситуације. То је доктор написао, да сам морала да мирујем, да лежим, и да се припремам за операцију.
Морала сам хитно да се оперишем. И кад смо тражили од извршитељке, она се нашла паметна и докторе да оспорава. Она је оспорила лекарски налаз, као да то није тачно, да то радимо само да одложимо.
Како се зове та јавна извршитељка?
Јасна Анђелић, сада Џудовић.
Вама су приликом последњег избацивања поломили руку?
То јутро сам била код кардиолога. Само што сам ушла у стан, скупила се полиција, долазе ватрогасци, долази хитна помоћ. Маса полиције, као због највећег криминалца. Да нису ухапсили Младића, помислили би да њега хапсе. Ја сам се и бранила. Набавила сам бензин, значи претила сам да ћу да се упалим. Претила сам и да ћу скочити са спрата. Међутим, није то ништа њих занимало да ли ћу ја остати жива или не. Њима је био циљ да ме избаце и то је отприлике то.
Они, значи, успевају да разбију врата, да уђу стан. Ја се закључавам у једну од соба. У том моменту су довели неку полицајку за преговоре, покушавала је да ме убеди да изађем. Она је мене викнула да дођем до врата. Ја сам дошла, наслонила се. И само одједном у секунди, почиње крцкање неко, врата се ломе, они су разбили врата, врата су пала на мене. Истог момента сам осетила да ми је пукла рука.
Ја сам се на тренутак онесвестила, пала сам на леђа и ударила сам главом. И сећам се да су ме шамарали, један од тих из хитне помоћи је покушавао да ме пробуди. Ја сам ту дошла себи мало и рекла сам им да ме боли јако рука, а они мени – “шта, шта лажеш”. Ја кажем, људи моји, боли ме рука, поломили сте ми руку, чула сам да је пукло. И они нису хтели да прихвате, нису хтели да ми мобилишу руку уопште. Штитили су полицију, схватила сам да имају договор с полицијом, да их штите.
И онда су дошли с носилима да ме изнесу. Значи, ту су били доле новинари, ја сам им свима рекла да ми је поломљена рука. Један од тих медицинских радника је рекао да то није тачно. Ја сам све време јаукала од болова. Мени је почела да отиче нагло рука и онда су ипак схватили да је поломљена. Е, онда је било – еј, стани, брзо, отиче јој рука. Тек онда су стали и мобилисали ми руку. Наставили смо пут за болницу, где су ми тамо ставили гипс.
Ви сте у међувремену добили и пресуду суда у вашу корист. Шта очекујете у наступајућем периоду, шта све може да се уради, а шта до сада није урађено?
Није урађено у принципу ништа. Ја сам много више очекивала од суда, од наших институција. Међутим, нико се није показао нимало ажурним и брзим. Када неког лишаваш дома, јединог дома који има, требало би да се по неком бржем поступку решавају нека питања у суду. Међутим, у корист извршитељке све се дешавало брзо, а у нашу корист што је требало ишло је све јако споро.
Тада када су ме избацивали из стана, ја сам имала пресуду Вишег суда, али то они нису хтели да прихвате. У међувремену, када су ме избацили, ја добијам после два-три месеца апелациону пресуду да је коначна она од Вишег суда, да имам пола стана. Фактички да је то било онда, не би могли да нас избаце. Али они су нас избацили и сад се праве луди.
Сва права која су могли да прегазе су прегазили, под изговором “суд ће решити”. Они решавају експресно данас, а суд кад реши. То је кључни проблем. И ми треба опет да се возамо кроз правне процедуре, а дотле како ћемо преживети.. мађионичарским триковима? Превелика овлашћења су дата извршитељима, а не контролише се њихов рад. А Закон о породичном праву, о имовини, о катастру, о свему осталом, то не значи ништа, они кажу – то се изузима у извршењу. Па не може да се изузима све остало што спада у људска права.
— СРБИН инфо (@srbininfo) September 25, 2020
