Подешавања / Settings

Муфтија Мухамед Јусуфспахић, у региону познат по ширењу толеранције и као човек који прати цивилизацијске токове, ексклузивно за Спутњик говори о Сребреници, Исламској држави, љубави према Богу и Партизану.

Двојица војника пришла су током рата генералу Ратку Младићу са намером да му поклоне заставу тзв. Армије БиХ коју су заробили.

Дража Михаиловић, са још девет осуђеника стрељан је у 1.30 сати после поноћи 17. јула 1946. године, у багремовој шуми, на 150 до 200 метара од “Белог двора”, у близини данашње ортопедске болнице “Бањица”

Генерације јагодинских пивопија, услед великих количина испијеног пива, гледале су у омот флаше, односно у лик на истој. Шта све тај лик није прошао: ломили су га, бацали, цепали, слали у иностранство, поклањали и чували, вређали и псовали. Укратко, голгота.

Аустралијанка Анита Лазић у седмој деценији упознала полусестру Марију. Тек на самрти, Драгиша Лазић открио своју тајну из Србије.

Не само да смо као народ били разапети, истовремено живели и у Србији и у Црној Гори, и у Турској, и у Хабзбуршкој држави, и у Млетачкој републици, већ смо и у самој Србији стално били разједињени и међусобно се нештедимице, зверски, сукобљавали.

Војник Миленко Видаковић ју је спасио као бебу која је имала 11 месеци из запаљене куће у околини Зворника. – Ружно је то кад видиш себе, своје име, своје презиме, на споменику несталих – рекла је Мила Јанковић која је тек када је одрасла у Београду, открила да је заправо Сенида Бећировић.

Како је царски потпоручник Албрехт Шиндлер, фрајхер (барон) фон Клајстенбург, пред почетак Великог рата постао Љубо Бабић и шта је све проживео следећи своје заносе…

СТАРА народна мудрост каже како је спознаја властите прошлости истовремено и сазнање о себи, ко си и шта си. Можда, зато, није згорег малчице подсетити на неке детаље из наше, али и европске, прошлости од пре стотинак година. И то у дану када се на референдуму у Грчкој, опет можда, одлучује о судбини Европске уније. Да подсетимо како је настајала идеја о федералној идеји и каква је била улога и допринос тој идеји Краљевине Југославије, Београда, а посебно краља Александра Карађорђевића лично.

У дому Војводића дочекала су нас сва деца: Христина (22), Јована (20), Стефан (19), Данило (17), Анастасија (15), Марко (13), Марија (11), Марта (9), Теодора (6 и по), Јован (5) и Максим (3).

У српској историји велики је број странаца дао допринос борби Србије за ослобођење. Дошли су међу Србе, али су и на жалост били продати и издани, па онда и заборављени од народа кога су свим срцем бранили. Није само у питању Швајцарац немачке крви Арчибалд Рајс који је последњих 20 година свог живота посветио српском народу, већ и један други Немац плаве крви који се заљубио у српкињу, прешао у православну веру, борио се за ослобођење Србије и на крају стрељан од људи које је највише волео – барон Алберхт Шиндлеру фон Клејстенбург.

Наше средњовековне владаре величамо речима, а о њиховим земним остацима се нико не брине. Марко Поповић: Најстарији син краља Стефан Првовенчаног вероватно сахрањен у Студеници као монах Јован.

Кишан, депресиван, тмуран дан и још петак само највеће љубитеље наоружања није спречио да посете сајам. Привукло је и мене да видим како стоји наша војска са наоружањем а додатни мотив је био то што се сајам одржава ретко, сваке друге године.

Две организације, један идеал и различити путеви до циља. Младу Босну као револуционарну, идеалистичку групу омладинаца и Црну руку састављену од официра завереника, спајали су жеља за слободом и стварање Југославије.

Поједини наши политичари нису се стидели да, упркос високим функцијама, раде и за друге државе.

Могла је да бије битке само за катедром и на папиру, али то јој није било довољно. Удобну фотељу учитељице и преводиоца заменила је ратним теренима, стижући свуда где је помоћ била потребна. Била је храбра, хумана и у много чему посебна.